Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Preporuka

Skijanje u Bugarskoj – Bansko … #2

 

Skijanje u Bugarskoj i Bansko #2

Nastavak putopisa kako izgleda ski centar Bansko i skijanje u Bugarskoj

 

Nastavak prvog posta …

Kada smo nakon pola sata vožnje stigli na na kraj gondole, na veliki plato od koga kreću žičare, zatekli smo da je sve pod snegom, doduše veštačkim, ali ipak snegom, i to bez kamenja, i bez blata. Sišli smo na plato, gde je bila gužva od skijaša i instruktora. Razgledali smo mapu kojim putem da krenemo, odnosno u koji četvorosed da uskočimo, pošto nas pokretna traka za malu stazu za učenje snowboard-a nije interesovala, kao ni tanjiri na početničkim stazama. Odlučili smo da idemo levom sedešnicom, da isprobamo Shaligirnik plavu stazu za zagrevanje. Uskočili smo u žičare i krenuli.

Nakon silaska sa žičare počeli smo da skijamo i ušli odmah u pakao. Već prvi zaokreti su nas upozorili da je svuda ledena kora na stazi. I puno kupsera. A ja sam bio nepripremljen.  Naime, ovo mi je bio prvi put da skijam na veštačkom snegu i uz to sa karver skijama, što je dobitna kombinacija za udes na stazi. Trebalo mi je 3 dana da dodjem do pune kontrole nad skijama i nad sobom, stim da sam treći dan ostao u hotelu da odmaram u bazenu jer sam bio preumoran od napora sa staze. Staze su bile vrlo zahtevne tih prvih dana. Uz to, desio mi se peh da su me pancerice koje sam iznajmio žuljale, pa sam video prvi dan sve zvezde. Sutradan sam tražio drugi model pancerica. Izašli su mi u susret, ali čim sam video dizajn cipela, odmah mi je bilo nešto sumnjivo. Bile su nekako sportski šarene. Malo su mi bolje pristajale, pa sam odlučio da pokušama sa njima. Na žalost, moje sumnje su se obistinile, dobio sam trkačke pancerice, što je zadnje što mi je trebalo.

Drugi dan skijanja ne da sam video zvezde, nego i crne rupe u galaksiji. Noge su mi toliko bile otekle od tvrdoće cipela, da nisam mogao da ih skinem. Problem sa sportskim, trkačkim pancericama je da su one jako tvrde i ne nose se duže od same trke. Nositi ih celi dan je mučenje, nalik kineskim tehnikama torture. Zato sam treći dan ostao u hotelu da vidam svoje junačke rane. I da malo pazarim po gradu. Valja se, što bi rekli naši ljudi.

Teškoća samih staza prvih dana je bila u sledećem. S obzirom da je su one od starta nabijane i dobro pripremljene, dolaskom toplog vremena i topljenjem snega, staza se izmokrila, voda je ostala na njima, a tokom noći se smrzavala na nižim temperaturama, pa se stvorila velika ledena kora na njima. S druge strane Bugari su koristili svaku priliku da bacaju veštački sneg na staze, koji ima neku konzistenciju kao šećer i koji se ne sabija lako jer je sav u suvim kristalima, nego kao šećer pršti po stazi i ledu. Kada tome dodate bordere koji su taj sneg široko razbacivali po stazi, posledica toga je bilo da ste na stazi imali led po kome ste se skijali i gomilu sipljivih kupsera, tako da su staze po kojima ste skijali bili ratni poligoni izrovani mnogobrojnim borderima i skijašima. Uz to, pošto sam tek učio skijanje sa karver skijama, i nisam lako kontrolisao brzinu, jer sam od ranije imao usvojenu tehniku skijanja na bridovima, a kad tako skijate na ledu, stalno ubrzavate pri zaokretima, pa sam imao grdnih problema da ostanem na nogama, boreći se se kupserima i ledom za goli život.

Dva puta sam zbog proklizavanja na ledu pao na stazi, jednom na ruku i kuk i ukapirao kako led zna da boli. I posle dve nedelje me ruka boli od tog pada. Drugi put sam na jednoj strmini dok sam vežbao kontrolu spore vožnje proklizao na čistom ledu i lupio glavom o led, jer su mi skije otišle u vis a ja sam pao na ledja i potiljak. Od tog pada sam shvatio kako kaciga glavu čuva i stekao zvanično uverenje da sam udaren u glavu, što se skijanja tiče. Četvrtog dana je pao sneg, dobar sneg i sve se promenilo. Staze su postale savršene. Kada su se prirodan i veštački sneg izmešali, pa ratrakom dobro nabili, prekrivši led, dobili smo sjajne i idealne skijaške staze. Petog dana nas je i sunce ogrejalo, dajući nam fantastične uslove za skijanje i slikanje krajolika. Sve vreme je temperatura bila od -3 do +3 i to bez nekog jakog vetra, tako da su uslovi za skijanje postali bajkoviti. Tih dana sam i svoje skijaško umeće prilagodio novoj vrsti skija i zabava je mogla da počne, tada je vrednost Banskog došla do izražaja.

Duge i odlično pripremljene staze su počele da vam bude sva čula. Skijanje kako treba i da bude je počelo. Niste mogli prestati. Doduše, uvek je bilo mogućnosti napraviti pauzu u nekom od ekspres restorana za ručak, ili u kafićima kojih ima na nekoliko mesta. Na primer, na platou na 1600 metara nadmorske visine imate jedan veliki restoran i nekoliko velikih kafića, pa na samom vrhu imate veliki ekspres restoran, a nešto niže i čitav kompleks kafea i fast food restorana. To jest, na 3 glavne lokacije imate velike prehrambene i grejne mogućnosti, i toalet naravno. Cene su pristojne, niže nego na Kopaoniku, mada ne tako popularne kao u samom gradu, gde su cene sjajno skromne. Na primer, pio sma u centru Banskog u kafeu Milford čaj sa sve limunom i medom, i espreso, za 1,5 eura. Pola eura za čaj i euro za espreso.

Ono što nam je u prvi mah smetalo na stazama su bile gužve na žičarama. Medjutim, to je optička varka, jer su kapciteti veliki, uglavnom su to sedešnice četvorosedi i iako vam se čini da je red od 20 metara veliki, vi za 5 minuta sedite na žičari. Malo je drugačije bilo sa gužvom na samim stazama. Ona je bila realna i očigledna, i posebno traumatična zbog bordera entuzijasta koji su samo padali po stazi i u svojim padovima potkačili još i ponekog. Moju suprugu na primer, i to dva puta. Da se ja pitam zabranio bih borderima da skijaju zajedno sa skijašima, jer stvarno ometaju skijanje. Neka se lome sami sa svojim istomišljenicima. Bilo je i puno instruktora sa svojim grupama učenika koji su masovno svi bili na istim stazama, onim koje su najzanimljivije i najduže, pa se nikako nisam mogao oteti utisku da je na Kopaoniku to nekako bolje regulisano, jer tamo ako ne idete na Karaman greben ili Pančićev vrh kao najpopularnije staze, već odete na druge periferne staze, nema problema sa gužvom na stazi.

Gužve na stazama nije bilo samo na onim težim, crvenim i crnim, gde ste mogli da budete slobodniji, medjutim na glavnim i najdužim stazama je bilo poprilična gužva. Kada se popnete na vrh skijališta Todorovku, i krenete tom stazom, putujete zavisno od veštine od 10 do 50 minuta. Ovo 10 minuta se odnosi na spust, bez odmora, što će reći da se prosečan skijaš spušta nekih pola sata, uz nekoliko pauza, tim pre što morate i da manevrišete da vas neko ne pokupi, ili da vi nekoga ne pokupite na stazi. Priznajem, dva puta sam se pri zaokretima sudario lice u lice sa skijašima, mada nismo pali, nego smo jedno drugom uleteli u zagrljaj. Žao mi je što nijednom nije bila neka Ruskinja u pitanju pri tim sudarima. Bugarkinje nisam prizivao jer je zgodnih bilo samo na televiziji, i to kao silikonske pevačice, o kojima sam uostalom već pisao ranije. Sada sam na TV-u video nove pevačke snage, i priznajem ne izgleda to loše, klonirano, napredno i isto kao i ranije.

Sami Bugari su inače malo tvrdih izraza lica, makar naše osoblje u hotelu. Niko se nije smešio. Retko se ko smešio i u prodavnicama. Na TV-u su se sve pevačice smešile. Razumljivo. S druge strane instruktor skijanja Ivan koji je vodio moju klinceze i suprugu kroz staze i bogaze skijanja je bio veoma predusretljiv i ljubazan. I vredan. I generalno, po ponašanju osoblja na žičarama stekli smo utisak da su daleko discipinovaniji i revnosniji nego naši ljudi na Kopaoniku. I dobro spremaju espreso, što je jako bitno. Doduše, vrlo sliče Grcima, kojih ima dosta u Banskom po radnjama, pa smo ih često mešali. Gostoljubivi su po mehanama i restoranima, pružaju dobru uslugu. Fizički izgled nas nije impresionirao, ali valjda i nismo išli tamo zbog toga nego zbog skijanja. Mada, svi su nas plašili pričama o prepadima i pljačkama od strane uličnih mafijaša, posebno kada vozite auto sami, pa vam probuše gumu na semaforu, a onda vas spopadnu kada izadjete iz auta, ali kako smo išli autobusom, toga nije bilo.

Za kraj, trebao bih nešto da zaključim i dam preporuke. Uporediću Bansko sa Kopaonikom, jer najveći broj naših ljudi prvo upozna Kopaonik. Krenimo redom. Bansko je mnogo veće od Kopaonika, u svakom pogledu. Imaju isti broj staza, Kopaonik ima i nešto više žičara, ali su zato staze u Banskom skoro tri puta duže, pa su skijanja duža. Staze na Kopaoniku su nešto šire i strmije. U tom smislu je Bansko idealno mesto da naučite da skijate i da steknete samopouzdanje. Ali, ako hoćete da budete vidjeni, to vam se u Banskom neće desiti jer ima 5-6 puta više ljudi nego na Kop-u i nema mnogo poziranja. Nemate gde da pozirate, jer je sve ubrzano i kao na traci. I Bansko nema jednu lepu mogućnost tako izraženu kao kod Kopaonika, a to je skijanje po šumi. Na Kopaoniku vam je to glavna zabava, ako znate da skijate i ne upadnete u rupu u šumi kao autor pre dve godine, kada iz iste zamalo nije mogao da izadje. U Banskom su šume nekako guste, obronci strmi i nije pogodno za skijanje, osimekstremno avanturističko skijanje na visokim vrhovima. Gledao sam neke entuzijaste koji su pokušavali neko nazovi skijanje, odnosno lomljenje po trasama žičara, ali to su više pokušaji da uništite opremu i sebe na kamenju i panjevima, nego da se zabavljate skijanjem kroz šumu.

Mnogo više se hoda u Banskom, jer je veliko mesto. Sa te strane Bansko je i napornije od Kopaonika, jer zahteva od vas napor da dodjete do gondole, da se penjete žičarama a ne samo da iz Granda ili Nebeskih stolica skliznete lenjo do prve žičare na par desetina metara od vas, da malo skijate pa sa staze skrenete do kafea na stazi. I staze su duže, pa se duže skija u kontinuitetu, što takodje umara, mada možete da napravite pauzu u kafeu. U Banskom su kafei  na stazi grupisani kao vašarište, pa tamo vlada gužva u kojoj vas niko neće primetiti, jer ima puno ljudi. Ali i puno ponude pića i hrane, tako da vam ništa neće nedostajati. Uz sve to, očekuje vas napor da se sa skijanja vratite do hotela, bilo gondolom bilo skijanjem do grada, pa onda skijašnica ili jurenje mini busa da vas preveze do hotela. To umara, posebno ako imate malu decu ili niste u kondiciji, kao neki. Htedoh reći kao neke modelsice iz Srbije.

U Banskom ćete doživeti ambijent visokih planina, alpski doživljaj visokih vrhova pod snegom, stim da nekima to liči na Šar planinu i Brezovicu, ali Kopaonik je ipak meni lepša planina, i pitomija na prvi pogled, mada Kopaonik izgleda ima mušičaviju i oštriju klimu od Banskog. Kopaonik je i komforniji, jer je manji, ušuškaniji, ali ima manju ponudu za potrošnju i zabavu. Sa te strane nije za porediti Bansko gde imate sve i svašta što možete zamisliti, dok na našoj planini to što ima, ima, što nema i ne očekujte da će ga ikada imati, na primer kozmetičar, frizer, klinika, mesara, kuglana, wellness, centar masaže, noćni klub, bioskop …

Bansko je jeftinije od Kopaonika, ozbiljno jeftinije, kako smeštaj koji nudi tako i vanpansionska potrošnja. Rekao bih slobdno procenjujući da je Kopaonik u proseku 25-40% skuplji od Banskog u svakom aspektu, počev od najma apartmana istog kvaliteta, do cene hrane, pića, zabave. Pogotovu što u Banskom imate vezane ponude »sve uključeno« gde vrlo povoljno dodjete do ski pasa, škole skijanja, smeštaja i opreme, za cenu samo smeštaja na našoj dragoj planini. Sve u svemu, bilo nam je aktivno i naporno u Banskom, skijali smo punom snagom, i možda se jednog dana i vratimo tamo. Otvaranjem granica došli smo u priliku da malo zapadnije švrljamo, pa pošto su glavna mesta za poziranje St. Moritz i Cortina d’Ampezzo, ili Kaprun, mislim da će sledećih godina naši izveštaji sa skijanja dolaziti iz tih krajeva sveta.

 

Zlatko Šćepanović

. . .

5 komentara

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter