Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Vuk Martić

ROMI U EVROPI

Problem Roma u Srbiji, Zapadnoj Evropi i na Balkanu. Evropski projekat Dekada roma – decenija Roma

 

Zastava RomaZnate li šta je projekat Dekada Roma koju je pokrenula Evropska unija uz pomoć dobrotvora kao što je Džordž Soroš?

Za Rome ili našim jezikom Cigane vežu me prijatne i zanimljive uspomene. Uvek sam sa njima imao dobre odnose i relacije, i to od malih nogu, tačnije od rodjenja, jer me je većina njih dočekala u porodilištu, bili su mi prvi drugovi, pa preko vrtića, a kasnije osnovne i srednje škole. Već na fakultetu se negde rastajem sa njima ali se uvek radujem susretu sa nekim starim prijateljem, kada se sretnemo negde u gradu. I onda pitanje zašto sve ovo pišem i zašto su oni značajni za mene?

Negde tokom 1997 godine sam dobio poziv od prijateljice da se priključim istraživanju jedne Nevladine organizacije o nasilju nad Romima u Srbiji, pod patronatom Soroš fondacije. Rado sam prihvatio poziv, s obzirom da sam bio društveno angažovan i motivisan da menjam Srbiju na bolje. Od tog projekta je iznenada krenulo moje političko i društveno sazrevanje u pravcu kojim se nisam nadao da će krenuti.

Naime, prvo iznenadjenje je bilo kada sam dočekao inostrane istražitelje, jednu mladu Madjaricu i mladog Ukrajinca, doba otprilike od 25 godina, par godina mladji od mene tada. U redu, valjda moji istraživači znaju šta rade, mislio sam, valjda imaju iskustva sa Romima.

Medjutim, nisu imali iskustva. Bili su aktivisti Soroš fondacije po svojim zemljama, i kao zaslužne članove svojih matičnih organizacija, bili su poslati u Srbiju na projektu istraživanja nasilja nad Romima. Bio im je to prvi posao sa Romima u karijeri.

Sledećih nedelju dana smo proveli na terenu, što u Beogradu, što u Novom Sadu i dalje, obilazeći Romska naselja. Lokalni centar Soroš fondacije u Beogradu nam je dao instrukcije i kontakte sa Romskim liderima, kao i sa odeljenjem u Novom Sadu. I tu sam se sreo sa iznenadjenjem kako Soroš fond funkcioniše kao odličan obaveštajni centar, a ja mislio da su oni čisti filantropi. Uz put smo se i susreli sa par istaknutih političkih lidera Roma, kao što je g-din Atanacković, vodja političke partije Roma, i jedan vrlo pametan i osoben profesor iz Novog Sada, čijeg se imena sada na žalost ne sećam.

Jedini cilj Soroš istražitelja je bio da pronadju bilo kakve slučajeve nasilja nad Romima i da saslušaju oštećene stranke. Ono što ih je porazilo, do toga nisu mogli da dodju. I svuda kada su pričali sa ovdašnjim Romima, nailazili su na iste odgovore: »Mi dobro živimo sa Srbima, nikada nismo imali problema, jedino nam treba novac«

Čak su u nekoliko prilika Romi isticali da imaju problem sa državom što ih tera da decu šalju u školu, da vade zdravstvenu knjižicu, kada njihova deca po njihovim rečima, bolje da uče školu na ulici i rade kao muzikanti, nego da ih boli glava od knjiga. Pomenuli su da im je posebno bilo teško za vreme Tita, jer je tada država bila strožija da ih utera u školske klupe i natera da nešto zvanično rade, da se dublje integrišu u zajednicu.

Bilo je zaista to zanimljivo istraživanje. Nikada neću zaboraviti nekoliko scena iz romskog kartonskog sela u naselju Braće Jerković u Beogradu, sa decom koja hodaju bosa po blatu, pacovima koji tapkaju po plafonu kartonske kuće, sa novom kućom koju su ruinirali do neprepoznavanja, kao ni posetu jednoj prosvećenoj i uspešnoj romskoj porodici na Bežanijskoj Kosi. Posebno pamtim razgovor sa pametnim romskim profesorom iz Novog Sada koji je izgledom podsećao na Platona, i vrlo mudro zborio o potrebi da njegovi zemljaci počnu da usvajaju i primenjuju Bukvar na Romskom, o tome kako se u Srbiji daleko bolje osećaju nego u centralnoj ili zapadnoj Evropi, gde ih fašističke i neonacističke grupe progone a državna administracija ignoriše, hvata i deportuje.

Ipak, ključna stvar celog putovanja je bilo to što su se moji istraživači, posebno mlada madjarica, žestoko iznervirali što nisu mogli da nadju slučajeve nasilja nad Romima. Madjarica je frktala i besnela, jer neće ispuniti zadatak koji su joj dali, da napravi knjigu nasilja nad Romima u Srbiji. Išli smo na sve dojave i kod svih »žrtava« nasilja, ona je to uredno popisivala, ali su sve to bile marginalne stvari i u svim slučajevima su sami Romi bili krivci, bilo da su nešto krali, džeparili ili pravili nered i buku, pa su stanari reagovali na njih.

Njihovo istraživanje je bilo fijasko, ali su mediji kao što su B92, Danas, i ostali „liberalni gradjanski listovi“ koje Soroš finansira konstantno podgrevali tezu o nasilju nad Romima, kao što to rade i danas. Tada sam shvatio surovu i beskrupuloznu istinu Zapadne diplomatije: »Cilj opravdava sredstvo«.

Tendencioznost sa kojoj se pristupilo istraživanju, gde nije bilo nikakve metodologije, nikakve ozbiljnosti i temeljitosti, već samo popisuj sve što nadješ o nasilju nad Romima, pokaži na sve moguće načine da su Srbi nasilni prema Romima, i naknadni rad takozvanih slobodnih medija, dovelo me je do zaključka da je to jedan vrlo licemeran i opasan projekat, kao i sami ideolozi.

Ciganski karavan i projekat Dekada roma

Evropski projekat Dekada Roma ili inkluzije Roma 2005-2015

Potvrdu za svoje sumnje oko ciljeva Soroša sam dobio pre dve godine, kada sam saznao za projekat Dekada Roma. Naime, g-din Soroš je sa skoro, neki to tvrde, celih milijardu eura plus EU sa po još po pola milijarde eura (cifre nisu pouzdane, insajderske su informacije), formirao fond i projekat koji treba desetine i stotine hiljada Roma da vrati iz Zapadne Evrope na Balkan, iako je to predstavljeno kao program integracije romskih zajednica u okviru 9 zemalja Istočne Evrope.

Suštinski je fokus cele priče na Balkanskim zemljama, tim pre što u Slovačkoj, Češkoj i Madjarskoj postoji snažan anti romski pokret i dobro organizovane neonacističke grupe koje terorišu i progone Rome i gde državna adminstracija neće prstom da mrdne na integraciji Roma u društvo.

Smisao tog projekta Dekada Roma je da se u zemljama Balkana stvore pravni i instuticionalni preduslovi (zakoni, mediji, organizacije za Rome) ali ne i ekonomski okvir, da zemlje Balkana (Srbija, Makedonija, Crna Gora, Albanija, Kosovo) prime desetine hiljada  deportovanih Roma koji su trbuhom za kruhom otišli u Evropu. Ko ne veruje u to što pišem, neka pogleda o Dekadi Roma na site-u B92. Tamo naravno nećete saznati ko je i koliko uložio para, niti da je to planirano deceniju ranije sa mojim istraživačima, niti da su od 2002 godine počele žestoke racije i deportovanje Roma po Evropi, jer to mediji ne objavljuju, a sve ne bi li se Evropa očistila od Roma koji joj smetaju, a tolerantna Srbija sve primila nazad. Toliko o toleranciji kojom nas Zapadni evandjelisti demokratije uče.

Zato se Srbiji koja nikada nije imala negativan odnos prema Romima, veštački kroz slobodne medije nameće slika kako smo mi diskriminatorski orijentisani prema Romima. Na kraju ljudi i poveruju u to, posebno mladi ljudi koji nemaju mnogo socijalnog iskustva i mudrosti, pa samo po automatizmu ponavljaju kako u Srbiji samo caruje nasilje nad manjinama. Uostalom, pogledajte svoje komšije cigane, popričajte sa njima, pa recite šta je istina a šta laž.

Zato mogu da kažem, primiće nazad Srbija svoje Rome, ma koliko nas to koštalo ekonomski, ali ćemo sačuvati dušu.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: