Miodrag Janković

Martovski puč. 27 mart 1941 u Beogradu

Istorijski kontekst martovskog puča. Dan 27 mart 1941-e

One davne 1807. godine, 19. marta, kada je Rusija sklopila sa Karađorđevom Srbijom neku vrstu saveza, knez Sima Marković, rodom iz Velikog Borka beogradske nahije, kao predsednik srpskog Praviteljstvujuščeg sovjeta je izgovorio ove slavne reči: «Srbija gleda na se kao na sasvim samostalnu zemlju.»

Istodobno, u Beču je napravljen plan kako da se Srbiji onemugući da bude samostalna, skovana je carska politika koju rezimira i austrougarska deviza Serbia delenda est .

Evo, već dva veka traje naša borba za samostalnost, naše mesto pod suncem, već dva veka ginemo za ideal koji nam je uvek bio svetinja, za slobodu.

Nema naroda u Evropi koji je bio i još uvek je tako nesrećan, kao što je srpski, nema u savremenoj istoriji Evrope naroda koji je bio toliko desetkovan kao srpski, što u ratovima, što od genocida, što od «milosrdnog anđela», što od ostrašćenih zaslepljenika srećom proletera svih zemalja – domaćih komunista.

Govoriću vam večeras o datumu koji smatram da je paroksizam srpske nesreće, govoriću o 27. martu 1941. To je središni događaj u našoj dvovekovnoj modernoj istoriji: do 27. marta uspinjali smo se ka katarzi, posle 27. marta, preživljavamo u tragediji, koja da nije svesvetska bila bi skandalozna.

Najpre moram da vam ukratko kažem na kakvoj se to pozornici dogodio 27. mart. Gde? Zašto i kako?

.

Šta je to država Jugoslavija?

.

To je država ozakonjena na mirovnim konferencijama u Sen Žermenu i Versaju voljom velikih sila pobednica. Prvobitno austro-ugarska ideja kojom je trebalo onemogućiti uticaj/širenje Srbije i pravoslavlja, a od druge polovine XIX postaje utopijska težnja kojom se zanela srpska elita.

Zbog Jugoslavije je Srbija podnela teške žrtve:

Srbija je u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu izgubila 1.511.415 ljudi (Računajući teške invalide nesposobne za samostalan život i privređivanje). To je 28% od celokupnog stanovništva 1914. godine. Od 852 000 vojnika pozvanih pod zastavu, život je izgubilo 402.435. Od toga, samo u 1914. vojska je ostala bez 2110 oficira! Posle rata u Srbiji se našlo 500.000 ratne siročadi.

Posle rata srpske zemlje postaju pasivno migraciono područje. U veće centre slivaju se pravoslavni iz susednih pokrajina. To stvara prazan prostor za rast stanovništva islamske vere. Na Kosovu i Metohiji šiptarska populacija ima demografski rast.

Srbija je u Jugoslaviju ušla bez tri petine svog narodnog bogatstva koje se pre 1914. cenilo na oko 11 milijardi dinara u zlatu.

Godine 1918. ustanovljeno je da su razaranja i austro-ugarsko-bugarska pljačkanja u Srbiji proizvela štetu od 6. milijardi zlatnih franaka.

Međutim, uprkos činjenici da je Srbija najviše podnela, pri podeli ratnih reparacija Srbija je bila u svemu izjednačena sa ostalim krajevima nove Kraljevine SHS.

Hrvatska i Slavonija dobile su 2.659 miliona zlatnih franaka, Slovenija 1.555 miliona, Bosna i Hercegovina 675.5 miliona, Dalmacija 695.5, a Bačka i Banat – 110 miliona zlatnih franaka.

Iz ovih krajeva, za vreme Prvog svetskog rata, Austro-Ugarska je mobilisala preko 500 000 muškaraca koji su učestvovali u ratnim operacijama protiv Srbije i za vreme rata i okupacije počinili nebrojena zverstva nad civilnim stanovništvom (np. Beograd, Mačva i Toplica).

Kraljevina SHS je preuzela obavezu da isplati dugove Crne Gore, kao i zajam za železnice u BiH, zatim dugove Austro-Ugarske u iznosu od 130 miliona zlatnih kruna.

Pored toga, propala kruna (posle kapitulacije Austro-Ugarske)koja se u Beču i Trstu menjala po kursu: hiljadu kruna za jedan dinar, u Kraljevini SHS menjana je po skandaloznom kursu četiri krune za jedan dinar!

Sve ovo doprinelo je još težem položaju Srbije. Posle 1918. godine, u Srbiji na hiljadu seljaka jedan svega ima čitavo odelo, kod ostalih je to zakrpa do zakrpe. Ceo opanak je, takođe, bila retkost.

Posle rata iz koga je izašao kao slavni pobednik, srpski seljak leti ide u gaćama i košulji – bos. Posle ujedinjenja, njegova situacija se pogoršala da gora nije mogla biti – zbog prezaduženosti!

U 1927. godini, srpski seljak grca u dugovima, a dodatno opterećenje su bili i porezi i kamate. Do 1932. godine, srpski seljak je davao ¾ svog novčanog dohotka za ove obaveze, tako da je jednoj porodici, prema istraživanju Privilegovane Agrarne banke ostajalo godišnje 394 dinara, to jest, dinar dnevno za kupovinu monopolskih i industrijskih predmeta, za plaćanje crkvenih i školskih taksa, za troškove lečenja i za sve druge izdatke u gotovom novcu. Za stotine hiljada seljaka u Srbiji cigareta je bila luksuz, a kupovina gasa za osvetlenje – čitav događaj u porodici.

Do 1930. godine, u Srbiji je 3.045 firmi otišlo na doboš, to jest, pod stečaj, u Hrvatskoj i Slavoniji samo 472, u Sloveniji i Dalmaciji 436. Sva industrijalizacija u Srbiji je bila zakočena. Hrvatska i Slovenija su profitirale od prodaje svojih industrijskih proizvoda u Srbiji po visokim cenama, dok je cena poljoprivrednih proizvoda srpskog seljaka bila niska i on je trpeo štetu.

Samo letimičan pregled štete i cene koju je Srbija morala da prinese na oltar Ujedinjenja dovoljno govori koliko je tada tek započeta jugoslovenska avantura za našu zemlju bila pogubna. Zato kao ruganje srpskom narodu i njegovim interesima danas izgleda ona rečenica iz nesretne Niške deklaracije o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije (24. nov. 1914.): «Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje, iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi.»

Uz sve ovo, Srbija je morala da podnosi svirepe optužbe za «pljačku» ostalih jugoslovenskih zemalja koje su stizale iz Hrvatske i Slovenije.

Pošle šestomesečnih rasprava u novoizabranoj Ustavotvornoj skupštini Kraljevine SHS, na Vidovdan 1921. godine, izglasan je novi Ustav.

Na izbore za Ustavotvornu skupštinu izašlo je 77% birača od ukupnog broja koji je bio 2.480.025. Poslanici koji su glasali za Ustav predstavljali su 752.740 glasača, što čini 46,75% ili trećinu svih birača. Za Ustav je glasalo 233 poslanika, 35 je bilo protiv, 161 poslanik nije glasao.

Samo 11 hrvatskih poslanika je glasalo za Ustav, a Slovenci uopšte nisu glasali.

Ustav je izglasan sa većinom od svega 12 glasova.

Ta većina je dobijena glasovima muslimanskog kluba dr Mehmeda Spahe (od njegovih 24 poslanika neki su glasali pošto im je obećano povoljno rešenje po pitanju begluka) i glasovima poslanika Džemijeta (šiptara sa Kosova i Metohije) zato što im je obećana i docnije isplaćena novčana naknada.

Ustav je izglasan praktično samo srpskim glasovima i njime su Srbi, Hrvati i Slovenci proglašeni za JEDAN narod – TROJEDINI!

.

Hrvati

Još početkom 1919. Radićeva seljačka stranka je proklamovala: «Hrvatski građani ne priznaju tzv. Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pod dinastijom Karađorđevića, jer je ova kraljevina proglašena izvan Hrvatskoga sabora i bez svakog mandata hrvatskoga naroda».

Posle zbora u Zagrebu 1920. na zahtev Mačeka, zatražena je «Neutralna seljačka republika».

Suživot sa Hrvatima je već tada bio nemoguć.Kralj i vlada su na ovo odgovorili tako da su svu pažnju i sva htenja usmerili na zapadni deo zemlje, digavši ruke od Srbije i njenih problema. Sa mnogo novca i brojnim popuštanjima Beograd je pokušavao da dodje do rešenja.

U državi se pojavila i velika korupcija, obogatili su se ministri i njihovi ljudi: Milan Stojadinović (pomoću obveznica ratne štete), Velja Vukićević, Lazica Marković, Boža Maksimović, Velizar Janković…

.

Kosovo i Metohija, ustaše i KPJ

Toj teškoj unutrašnjoj situaciji treba dodati i pobunu Arnauta, nastavak rada Prizrenske lige, osnivanje 1918. godine Komiteta za narodnu odbranu u Skadru. Prvi uspegh ove terorističke organizacije biće ubistvo Esad-paše, poznatog pobornika saradnje i prijateljstva Albanije i Srbije. Italija tada aktivno naoružava Arnaute, šaljući im čak i svoje vojne instruktore. Medju arnautskim vodjama posebno su se svojom mržnjom prema Srbima i radom isticali: Avni Rustemi, Hasan-beg Priština i Azem Bejta.

Po direktivi Kominterne, jugoslovenski komunisti su davali podršku arnautskom separatizmu koji je trebalo da bude ostvaren uz pomoć terora nad srpskim življem.

«Ustaša» – tzv. Hrvatski oslobodilački pokret, od svoga osnivanja u Gracu, 1919. godine, pod tutorstvom madžarske revanšističke politike, aktivno je saradjivao sa Kosovskim komitetom za narodnu odbranu i sa makedonskim VMRO, terorističkom organizacijom koja je uz pomoć terorizma težila pripajanju Južne Srbije Bugarskoj.

.

Srpska vojska

Marta 1919. prestala je da postoji srpska vojska! I srpska zastava je zamenjena novom. Sve slavom ovenčane ratne zastave srpske otišle su u muzej. Zamenile su ih nove – trojedine!

Preko 2 500 bivših oficira Austro-Ugarske reaktivirano je i oni su postali komandni kadar nove vojske trojedinog naroda. Isto tako, 500 oficira crnogorske vojske dobilo je viši čin i uključeno u sastav vojske Srba, Hrvata i Slovenaca.

.

Misija vojvode Živojina Mišića

U martu mesecu 1919. godine, načelnik Štaba srpske Vrhovne komande veliki srpski vojskovodja – vojvoda Živojin Mišić je, na zahtev Regenta Aleksandra obišao Hrvatsku i podneo izveštaj budućem kralju. Rekao je:

«Jugoslovenstvo nije narodnost, već ideologija. Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine, nego je to fiktivna ideja za koju valja pripremiti teren i naraštaje koji su daleko od shvatanja jedne celine».

Iz razgovora sa hrvatskim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima, učiteljima i običnim ljudima, vojvoda Mišić je shvatio da «je nastao čas da Hrvatska dobije svoju samostalnost i nezavisnost». Rekao je:

«Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi…»

Vojvoda je predložio da im se odmah da država, nezavisna samouprava «pa neka lome glavu kako znaju».

Savet vojvode Mišića regent Aleksandar je odbio.

Vidovdanskim ustavom srpska dinastija Karađorđevića je postala – jugoslovenska!

.

Nestabilnost i stalna kriza

Od 1921. pa do 1929. godine, sedamnaest puta su padale vlade, a glavni razlog je bila nemogućnost sporazuma sa Hrvatima. Kralj Aleksandar se mešao u politički život i sam je obarao i postavljao vlade. Put ka samovlašću utirao je doista vešto.

Iz ovih primera može se zaključiti da je Kraljevina SHS od samog početka imala ozbiljne neprijatelje: Hrvate, Slovence i komuniste.

. . .

Feljton se nastavlja u sledećem tekstu koji sledi …

Više informacija o ovim istorijskim temama i o autoru možete potražiti na www.27mart.net