Društvo Nauka

Stres i depresija – posledice prirodni lek i lečenje depresije

 

KAKO STRES I DEPRESIJA UTIČU NA NAŠ ŽIVOT 

Srbija je medju najdepresivnijim nacijama u svetu. Promenite životni stav da bi našli prirodni lek protiv stresa i depresije

 

Par saveta kako da se izleči latentna depresija i melanholija uz pomoć prirodnih metoda i lekova.

Stres i depresija haraju i habaju ljude. Primetio sam odavno da je većina mog okruženja latentno depresivno, bilo da su stalno ratoborno isključivi, na momente manijakalni ili mahom melanholični. Anaksioznost je svuda prisutna i očigledna. To stanje sam pripisivao stresu i društvenim okolnostima u kojima živimo. Medjutim nisam bio svestan razmera depresije u društvu.

Stres i depresija - posledice i prirodni lek za depresiju i lečenje depresije

A onda je pre nekog vremena objavljena vest iz istraživanja Galup-a da je Srbija medju 5 zemalja u svetu sa najdepresivnijim stanovništvom. U grupi smo sa Francuzima i Englezima, što je jako zanimljivo. Jer to znači da materijalno blagostanje i komfor nisu presudni za depresiju već pre shvatanje života i socijalno okruženje.

Od 193 zemlje u svetu, Srbija koja je negde na pola liste po svim kriterijumima kada se govori o kvalitetu života, prihodima stanovništva, ekonomskoj razvijenosti, stanju infrastrukture i svemu ostalom, sa druge strane prednjači u depresiji. Sve one jadne i siromašne zemlje trećeg sveta koje grcaju u gladi, siromaštvu, bolestima i političkoj nesigurnosti imaju manji stepen depresije nego Srbi. Siromašni nisu siromašni i duhom i nadom u budućnost. Fascinantno sagledavanje.

Tema otvara niz pitanja. I nije lako odgovoriti što je to tako. Svakako da je to posao antropologa i sociologa da dublje udju u kolektivnu svest ovog naroda i nadju dublje uzroke takvog stanja. Ono što sam primetio u sopstvenom okruženju je da su mnogi otvoreno a drugi latentno depresivni. Manifestacija te opšte depresivnosti je strast za instant i snažnom zabavom kojom bi se makar na trenutak izvukli iz letargije, i jedan opšti negativan stav svih protiv svih. To se vidi na svakom koraku u srpskom društvu, svuda vlada jedna spremnost da se bude negativan, da se protiviš nečemu, da vredjaš, da se suprostavljaš i tučeš oko i ozbiljnih i oko banalnih tema.

.

Depresija je ozbiljna bolest.

Depresija je podmukla bolest. Osim što vam zacrni horizonte življenja i sagledavanja sveta, ona vas izoluje od drugih. Razvija u vama niz klaustrofobičnih i ksenofobičnih težnji, mizantropiju, sklonost ka teorijama zavera, okultizmu i misticizmu, opijatima i bizarnim uzbudjenjima. Posledica svega toga je negativan odnos prema stvarnosti i olako prelaženje preko svega, izostanak solidarnosti i razvoj lenjosti. Život se posmatra kao velika zavera koja se ustremila protiv vas, i to vas onda vuče u donošenje iracionalnih odluka i zaključivanja. Svet je protiv vas, komšija i najbliži su protiv vas. Postajete ogorčeni i borbeni. Gnevni spolja a pasivni u sebi. Bežite u izolaciju od drugih, samo da se ne bi uzrujavali, jer sve oko vas počinje da biva izvor nervoze i nervira vas.

Posledica svega toga je strašna. Ljudi gube vedrinu i zdrav razum, pretvaraju se u zombije opsednute suludim idejama i fobijama svakakve vrste. I jako je teško pobeći iz takvog okruženja, jer su svi okolo manje ili više depresivni i nemirni. Nemir i nestrpljivost caruju i nigde nema smirenja. Stres počinje da preovladjuje, a kako je dekonstruktivno ponašanje uvek lakše od konstruktivnog, jer služi kao otpusni ventil za nagomilani unutrašnji pritisak, to su svuda prisutne erupcije besa, ili sa druge strane tonjenje u pasivnost i izolaciju teskobom i melanholijom. Kada su ljudi takvi razumljivo je da su svi nepoverljivi jedni prema drugima, jer se komunikacija ne počinje iz dobre volje i simpatije, već iz podozrivosti i očekivanja neke prevare ili zadnje misli. Svi staju u gard jedni prema drugima.

Mnogo lica ima depresija. Jedno od njenih pojavnih oblika na koju želim da ukažem je rutina i opsednutost rutinom. Čovek se navikne na neki ritual, na primer korišćenje facebook-a, blogovanja ili igranja internet igrica i ne može da se izvuče iz te rutine. Sate i dane provodi u delatnosti i ritualu koji ga čini opuštenim i koji ga čini zaštićenim od surovosti okruženja i života koji ga plaši. To mu postaje sklonište od depresije koja pritiska.

Drugo lice je „večiti buntovnik“ kome ništa nije dobro i sve mu smeta, sve je loše, sve je neprijateljski nastrojeno, ljudi su zli, društvo je propalo, svet ide u kataklizmu, i spasa nema. Treće lice je depresivni melanholik i nihilista. Ništa nema smisla, sve je bezvredno, sve je relativno, sivo i mučno. Melanholik beži od stvarnosti time što je u potpunosti izbegava svojom pasivnošću, za razliku od „večitog buntovnika“ koji je borben prema stvarnosti, melanholik i ne razmišlja o njoj, on je u svom svetu. Ima depresija još lica pojavnosti.

Najteži oblik depresije ljude vodi samoubilačkim tendencijama i potpunoj pasivnosti i predavanju. Ta stanja su krajnje ishodište opsednutosti, jer je depresija u svojoj biti jedna vrsta opsednutosti ega i ličnosti mislima i stanjima koja su daleko od normalnog prosudjivanja. Na žalost, prostori Balkana uronjeni u pagansko shvatanje sveta, u fatalizam, mitsko i bajkovito razmišljanje lako upadaju u depresiju. Gde hrišćanski razum i smirenje ustuknu, nadire demonskom snagom čitava legija ideja, simbola i mentalnih konstrukcija koje ljude opsedaju nerealnim.

Zato ovi prostori kroz istoriju pate od stalnog nemira i od stalne depresije, zato i ne napreduju kontinuirano u kulturnom i civilizacijskom smislu. I onda kada napreduju i prave neki progres to ljudi sa ovih prostora rade na mah, puni nemirnog entuzijazma i paganskog shvatanja da će svojom snagom pokoriti svet. Kada im ta snaga presahne, ili se suoče sa silom većom od njih, padaju u ropsku depresiju i melanholiju punu mračnih maštanja.

.

Kako se leči depresija.

Klasična poza depresivnih Stres i depresija - posledice prirodni lek i lečenje depresijeIzlečenje depresije se ne dešava preko noći čarobnim lekom. To je mahom dugotrajan proces lečenja. Prvo, mi nismo svesni da smo u depresiji, posebno u latentnoj ili slabijoj vrsti depresije, tim pre što ona nema nama jasne simptome. Jer u društvu sličnih teško se primećuje da je neko ponašanje ili razmišljanje nenormalno, s obzirom da je to opšte društvena klima. A za bolje se ne zna i ne vidi, nema uzora i etalona. Čak i ovakvi statistički podaci istraživačkih agencija ne mogu suštinski pomoći, jer je to dijagnoza za pacijenta koji ne zna šta je to zdravo stanje.

Druga bitna odlika depresije je da ona vremenom postaje bolest celog našeg životnog sistema, bolest duše. Njom je zahvaćeno celo biće čoveka, počev od uma i načina razmišljanja, do emotivnog stanja i osećajnih reakcija na nadražaje, do samog tela koje potpuno poprima drugačiji hormonalni sistem, energetsko stanje i mentalnu poziciju. Odnos lučenja hormona i tokovi nervnih impulsa se menjaju stvarajući navike koje uporno održavaju stanje depresije u stanju status quo-a. Prirodni metabolički procesi su izmenjeni i hemija organizma je postala drugačija sa tendencijom da samoodržava postojeći depresivni sistem.

Treće ključno svojstvo pri lečenju depresije je naše okruženje, koje podgreva depresiju, a ne leči je. Kada ste u zemlji depresivnih, malo ko će vam pomoći da izadjete iz depresije, već će naprotiv gledati da vas vrate u postojeće stanje i sa vama razmenjuju negativne misli, kako bi se oni relaksirali na vaš račun. To svojstvo je očigledno kada se pogleda opšta kultura u Srbiji i obrazac vrednosti koji dominira.

Šta nam onda preostaje?

BioMind Plus biljne kapi za depresiju, vitalnost uma i mozga, memoriju i anaksioznost
BioMind Plus biljne kapi za depresiju, vitalnost uma i mozga, memoriju i anaksioznost

Sledeće misli su odraz razmišljanja autora amatera. U svakom slučaju kod lakših stanja saveti mogu da pomognu, kod težih stanja depresije obavezan je odlazak kod lekara – stručnjaka za lečenje depresije kao i kod sveštenika. Jedna od osobina depresivnih stanje je olako verovanje da se sami možete izlečiti bez pomoći drugih, i da vi sami znate šta vam je.

.

Sredstva borbe protiv depresije.

Šta nam preostaje? Ostaje nam da priznamo poraz. Da kažemo depresiji da je pobedila. I dignemo ruke od nje. Potpuno.

A to ćemo uraditi uz nekoliko dodatnih aktivnosti, kao što su:

Depresivna osoba i lečenje depresije Stres i depresija - posledice prirodni lek i lečenje depresijePriznaćemo sebi da smo depresivni, više ili manje. Mnoge depresivne osobe to sebi ne priznaju, odbijaju da su bolesni, odnosno da imaju psihološko emotivni problem. A treba da prihvatimo da imamo problem. Pomirićemo se sa tom činjenicom u potpunosti. Totalno. To je potrebno da bi smanjili energetski naboj depresije, da bi joj oduzeli snagu i da bi se rešili straha, tog vernog saputnika depresije, straha koji nas okiva i drži zatvorenim.

Kada steknemo mir oko stanja depresije, proučićemo sistem vrednosti koji smo usvojili. Tek kada smo smireni možemo da uočimo šta ne valja kod nas. Dok smo uzrujani, to je nemoguće. Pokušaćemo da preispitamo naša verovanja i naše stavove. Treba da postanemo sumnjičavi prema sebi samima i našim vrednostima, prema sopstvenom egu i sujeti. To brzo promeniti je teško, jer će se um odupirati, s obzirom da mi svi sami sebe sagledavamo ulepšano ili ocrnjeno, ako smo podložni kompleksima. Napravićemo zato mali i lagan napor, bez mnogo muke da neke sitne stvari promenimo na bolje. I procenićemo sebe bolje. Možda ćemo drugačije rasporediti vreme, lišiti se nekih mračnih i teskobnih navika, izaći napolje, posetiti neka prijatna mesta.

Polako ćemo usvojiti novi način ishrane, jer u hrani leže neki okidači za depresiju kao i što se u njoj pronalaze antidepresivi. Pre svega ćemo ukinuti dva bitna načina ishrane: mesožderstvo i ovisnost od šećera. Postaćemo umereni vegetarijanci i nećemo jesti slatkiše, već voće. Razlozi su vezani za biohemiju depresije. Mesna ishrana izaziva napetost i gnevne reakcije, vegetarijanstvo smiruje. S druge strane slatkiši stvaraju lenjost, uspavanost i zanesenost, koje podstiču depresiju.

Krenućemo na psihoterapiju i tražiti mišljenje stručnjaka, psihologa ili psihijatara. Psihoterapija je vredna disciplina koja nas može osloboditi i lišiti mnogih strahova, razjasniti nam problem kojeg nismo ni svesni, podržati nas i motivisati. Izbegavanje stručne pomoći, psihoterapije ili grupnih terapija je odlika težeg oblika depresije kod dotične osobe, njeno loše stanje se kristalizovalo u jednu krutu odbrambenu strukturu protiv sveta.

Izlazićemo napolje na sunce i u prirodu, jer priroda nas podseća i resetuje na originalno stanje organizma. Bilo bi idelano kada bi našli neka stalna zanimanja u prirodi, kao što su baštovanstvo, zemljoradnja, planinarenje, biciklizam, ili makar prosto šetanje. Svetlo budi hormone koji nam trebaju a fizički rad nam daje opuštenost i rasterećenost.

Počećemo da vežbamo, trčanje, teretana, fitnes, jer mišićno naprezanje i zdrav umor menjaju postojeći loš hormonalni sistem depresije. Dokazano je da fizičko vežbanje podstiče lučenje hormona sreće i da smanjuje lučenje i prisutnost hormona stresa.

Antidepresivi tablete Stres i depresija - posledice prirodni lek i lečenje depresijeU težim slučajevima ćemo koristiti i antidepresivne lekove, u slabijim slučajevima depresije uzimaćemo biljne čajeve, prirodne sokove ili vitaminske salate koje podstiču rad mozga i optimizam. Ne treba izbegavati medikamente u odredjenom periodu jer oni mogu dati zamah depresivnoj osobi da se pokrene za početak isceljenja.

Promenićemo društveni život i prijatelje. Izbegavaćemo one prijatelje koji nas svojom negativnošću i fobijama vraćaju u depresivno stanje. Biraćemo pozitivne osobe koje nas mogu podstaći i koje imaju pozitivan odnos prema životu. Veliki je uticaj grupnog mišljenja i dokazivan je eksperimentalno mnogo puta. Dokazano je da mišljenje sredine snažno do presudno oblikuje i utiče na mišljenje pojedinca. Kada to znamo i svesni smo da je Srbija depresivna, treba se od toga zaštititi zdravim razumom. I izbegavanjem nosilaca depresije.

Teraćemo se da izlazimo u društvo, da se više družimo, da posećujemo mesta okupljanja ljudi kao što su pozorišta, kokteli, utakmice, muzeji, koncerti, jer su ljudi socijalna bića i najbolje funkcionišu u zajednici. Svojstvo depresije je izolacija, i učestvovanje u društvenim dogadjanjima nije povezano sa tim da li je neko stidljiv i introvertan ili ne. Samo prisustvo ljudi deluje terapeutski. Ujedno, okružićemo se pozitivnom muzikom, filmovima, slikama i simbolima. To neke mlade i urbane intelektualce odvede u razne bezvezne new age pokrete i kulturne domete kao što su budalaste serije „Sex & Grad“ ili još stupidnija knjiga i film „Jedi, moli, voli“, koji se bave praznim psihologiziranjem savremenih gradjana metropola, koji svoje depresije leče prizemnim zabavama koketiranja, sexa, shopinga, instant duhovnosti, egzotičnog turizma i hrane. Sve ono što 99% stanovništva koje to sebi ne može da priušti baca u još veći stepen depresije.

BioRelax biljne kapi za smirenje i nesanicu biljni lek za slabe živce
BioRelax biljne kapi za smirenje i nesanicu biljni lek za slabe živce

Razmislićemo zato da se više orijentišemo na kulturu i više civilizacijske domete, a posebno na ljudskost i filantropiju. Mnogi depresivci beže u to da se posvećuju kućnim ljubimcima i životinjama. To im je najlakši put za održavanje depresije. Životinje ih opuštaju, poklanjaju im pažnju, osećaju se voljenim, ali ih okoštavaju u stanju depresije, jer se izbegava kontakt sa ljudima. Pošto su životinje mahom neme i ne zahtevaju socijalnu interakciju u smislu komunikacije, sukoba i usaglašavanja, one nas ne mogu psihički povrediti, kao što mogu ljudi. No, to nije dobar put. Najbolje je sebe posvetiti humanitarnom radu sa ljudima, pomoći onima kojima pomoć treba, koji su slabi, bespomoćni i nezaštićeni. Susret sa takvim ljudima i potrebama osvešćuje depresivne i daje im uvid koliko su u stvari sebični i egoistični u svojoj umišljenosti, i koliko su zapravo njihovi problemi pitanje stava a ne stvarnih teškoća u životu.

Molićemo se i tražiti smirenje i ozdravljenje za svoje bližnje i sebe. Kajaćemo se za svoje grehe i tražiti oproštaj. Molitva je snažno psihoterapeutsko sredstvo koje nam razvija nekoliko bitnih osobina, kao što su koncentracija, pronicljivost i smirenost. Kajanjem umanjujemo ego koji je glavni pokretač depresije, jer ona nastaje od velikog egoizma i naše pogrešne odbrane sopstvene sujete. Što se usrdnije, pravilnije i iskrenije budemo molili postepeno će se mrak depresivnih misli smanjivati otvarajući nam pogled na novi život i novi horizont postojanja. Ulaziće vedrina, bezbrižnost i životna radost u naš život.

Potražićemo i pomoć lekovitog bilja i koristiti prirodan lek za depresiju i anaksioznost.

I jednog dana ćemo postati svesni da smo se izlečili. Priznajući sopstveni nemir i reagujući razložno i smireno na njega, prizvali smo mir.

. . .

66 komentara

  • Dosta truda je autor uložio u sagledavanje pojma depresije i njegovo vidjenje načina borbe i lečenja ovog stanja, medjutim imam ozbiljne primedbe zbog, kako mi se čini, promašene suštine.
    Kao i zapadna medicina, koja se uglavnom bavi posledicama bolesti a manje uzrokom, tako se i depresija u ovom tekstu uglavnom prikazuje samo kao POSLEDICA nekog stanja, a znamo da je glavni uzrok iste LOŠ ŽIVOT, bez obzira da li je nastao kao posledica nemaštine ili besperspektivnosti, neostvarenih realnih ili nerealnih ambicija, prihičkih predispozicija i neprilagodjenosti svetu, odnosno sredini u kome se živi. Ne ulazi se u depresiju na isti način i pod istim uslovima. Bogati imaju svoje probleme, siromašni svoje. I bračni parovi bez dece takodje imaju svoje neostvarene želje koje ih vode u depresiju, ali i oni koji imaju decu a ne mogu da im priušte normalan život.
    Svi predloženi načini kojima se za kratko skreću misli sa uzroka nastale depresije, samo će kao i alkohol ili neko drugo dozvoljeno ili ne sredstvo, za trenutak nas odvesti u neki lepšti svet, medjutim uzrok ostaje i čeka nas. Pomalo je cinično predlagati kulturno uzdizanje, izlete, koktele, ili bilo koje druge relaks varijante većini gradjana ove države koji se bude zabrinuti kako preživeti dan, kako zadržati posao, kako na pozitivnom primeru ispravno vaspitavati svoje dete, ili se izboriti sa lažima aktuelne bahate vlasti. Nisu ljudi po difoltu protiv sveta, komšija, sistema – oni su u kontri zbog lošeg iskustva i nepravde koja im je učinjena, što je i dovelo da se u budućnosti uvek sa strahom i oprezom ophode prema svemu.
    Depresiju je lako izlečiti, a to je jedino otklanjanje uzroka koji su doveli do nje. Ono što posebno smatram neodgovarajućim u ovom tekstu je konstatacija da se prostor za depresiju stvara tamo gde „hrišćanski razum i strpljenje ustuknu“ što se opet aludira na one pogodjene depresijom, bez jasne definicije da „hrišćanski razum i strpljenje“ nisu odlika onih koji su uzrok lošeg života naroda i samim tim depresije koja neminovno mora doći, jer loš život nije vremenski ograničen. U ovoj zemlji loš život je uveden na neodredjeno vreme i svakim danom ima sve veću silaznu putanju.

  • Sve čestitke autoru za odličan tekst i trud. Iskreno mislim da je ova tema veoma ozbiljna i da joj se pridaje premali značaj. U velikom procentu se slažem sa stavovima koje je autor izneo i podržavam takav način razmišljanja. Dopada mi se što autor nudi i rešenje problema, a ukazuje i na moguća rešenja istih problema kod onih kod kojih ponuđena rešenja nisu adekvatna.
    @ Aleksandar Zlatar- Mislim da ste možda malo previše oštri prema autoru, koji je lepo napisao da nije ekspert, već laik. Samim tim mislim da je suvišno osuđivati ga upravo na osnovu stručnosti i sopstvenog mišljenja koje je izneo. Depresiju nije nimalo lako lečiti, naprotiv, veoma je teško, pitajte svakog stručnjaka iz te oblasti (psihijatra). Za razliku od autora, vi niste ponudili ni jedno rešenje i rasvetljenje mračne situacije, već ste naprotiv u poslednjoj rečenici izneli najnegativniji mogući stav. Čak i da je tako, nije dobro ljudima koji pate od depresije potvrđivati da je sve loše i da ništa neće biti dobro („loš život“) jer šta onda? Takvi stavovi i ubeđivanja depresivnih ljudi u takvo loše stanje bez nade mogu lako njih prevesti preko granice i navesti ih da izvrše samoubistvo.

  • @ Aleksandar Zlatar

    Propustili ste poentu kod početka cele priče: „U grupi smo sa Francuzima i Englezima, što je jako zanimljivo. Jer to znači da materijalno blagostanje i komfor nisu presudni za depresiju već pre shvatanje života i socijalno okruženje.“

    Vaš stav je da su uslovi života u Srbiji loši i da je to uzrok. Medjutim, uslovi života su lošiji u polovini zemalja na planeti. Ipak ljudi u tim zemljama ne dele vaše mišljenje i nisu u tolikoj meri latentno depresivni kao Srbi.

    Uzrok je u nama i našem promišljanju sveta. A posledica toga je loš život, i vlast, i kultura, i emocije, i maniri, i sve ostalo. Opisan je U(Z)ROK 😉

    @ Aleksandar Georgijević

    Hvala na podršci. Danas mi je jedan prijatelj dao komentar usmeno na tekst. Kaže, zaboravio si jednu proverenu metodu za lečenje depresije – zaljubljenost 🙂

    Baš sam amater 🙁

  • @Aleksandar Georgijević
    Uvek mi je u filmovima smetala replika tipa „ne brini, obećavam ti biće sve u redu“ i to za situacije koje čak ni teorijski ne mogu da budu u redu. Nije mi u karakteru da puštam pozitivne (nerealne) talase u situacijama kad ne mogu ni da ih naslutim i to je za mene realnost koja mora da se prihvati. Ko svoju budućnost gradi na informacijama iz medija, odnosno lažima i prevarama onih koji su i doveli do toga da je mnogo depresivnih u ovoj zemlji, onda neka i ostane u svojim zabludama jer očigledno nije ništa naučio. Depresivni se moraju prilagoditi realnosti današnjeg vremena, bilo sami bilo uz stručnu pomoć, ali jedino tako mogu opstati.
    Uvek je bilo depresije (po raznoraznim osnovama), ali nikad nije bilo ovoliko depresivnih zbog lošeg života, a loš život se može jedino pobediti borbom protiv uzroka koji su do toga doveli. Ako su u ovoj zemlji relativizovani svi oblici organizovane borbe za bolje sutra, onda treba razmisliti o možda jedinom obliku borbe interesno povezanih – radnika kroz sindikate, kao što se to radi na zapadu. Ne može se na socijalistički način sindikalno boriti protiv kapitalističkih principa. Novo vreme – novi pristup problemima.
    Razumem da je Zlatko napisao ovaj tekst u najboljoj nameri i ja ga doživljavam kao mišljenje normalnog čoveka, a ne stručnjaka, i na isti takav način ga i komentarišem, iz mog ugla gledanja. Ali ta ponudjena rešenja su samo u funkciji trenutnog olakšanja i ničega više.
    @Zlatko
    Depresija ovih razmera nije bila karakteristična za ovu zemlju do početka demokratskih promena, što znači da su uzroci jasni i da se u mnogo čemu razlikuju od engleskog i francuskog modela. Intezitet je naročito povećan u poslednjim godinama, kad su i realna očekivanja za poboljšanjem uslova života bila veća i opravdanija. Ne radi se ovde o nerealno očekivanom materijalnom blagostanju, već o propadanju društvenog bogatstva koje je u prošlosti obezbedjivalo pristojnu zaposlenost a time i optimalan životni standard onih koji su danas bez posla, a sve zahvaljujući „demokratskim promenama“, tranziciji i drugim tekovinama savremenog sveta.

  • @ Aleksanadar Zlatar

    Marks je svojevremeno rekao da materijalni uslovi odredjuju klasnu svest. Načelno istinta teorija, mada neprimenjiva u potpunosti, tim pre što se odnosi na vrednosne stavove prema kulturi, ukusu, željama, i moći, ali ne i prema percepciji sveta.

    Ono kako mi percepiramo svet odlučujuće deluje na to da li smo „latentno depresivni“ ili ne. Materijalni uslovi su samo jedan od faktora, samo kod malog broja ljudi presudan uzrok depresije, ali u većini slučajeva je to nešto drugo.

    Postoji 188 zemalja koje imaju manji stepen depresije od nas, a u te zemlje spadaju neke vrlo siromašne: Sudan, Somalija, Ruanda, Haiti, Kongo, Moldavija, Vijetnam, neke vrlo uzburkane i traumatične: BiH, Palestina, veći deo Južne Amerike, Ukrajina, Gruzija, Nikaragva, Bolivija, Kuba, Severna Koreja .. itd.

    I opet tamo ljudi gledaju optimističnije u budućnost? Hajde da objasnimo kako to da samo Srbi pate od depresije jer loše žive, a ima složićemo se mnogo lošijih života nego što je u Srba. Kao da smo mi razmaženija nacija od ostalih 😉

  • Depresija je ozbiljna bolest – pojava – stanje, ne znam čak ni kako da je definišem, jer o njoj govorim samo kroz lično poimanje, nikako kao stručno lice. A sama ozbiljnost sindroma zahteva i ozbiljan pristup.
    Svoju „teoriju“ zasnivam samo na pomenutoj činjenici da je do kraja osamdesetih depresija bila „rezervisana“ (na teritoriji bivše Jugoslavije) samo za krajnje neprilagodjene, i nikako nije bila karakteristična za narod sa ovog podneblja, pa prema tome ne postoje duboki koreni, odnosno istorijske predispozicije.
    Ono što je ovaj narod iskusio u poslednjih dvadeset godina (hiperinflaciju, pljačku, rat, demonstracije, kriminalizaciju, satanizaciju, besprizorno bogaćenje pojedinaca, itd.itd.) teško da su iskusili u državama koje ste pomenuli. Ako su devedesete bile izrazito traumatične, bilo je za očekivati da će promene od 2000-te godine doneti bar odredjenu stabilizaciju i progres u većoj ili manjoj meri, jer su navodno promene otklonile i glavne uzroke „lošeg života“.
    Šta se dešava u poslednjih deset godina? Ne postoji segmet društva (važniji) za koji možete da kažete da funkcioniše na zadovoljavajući način i da se u bližoj budućnosti očekuje da bude bolje (pored tolikih prirodnih i ljudskih resursa). Zar nije razlog za depresiju i podatak da nam treba mnogo godina da bi dostigli ono što smo imali pre 20 godina?
    To je daleko od neke istorijske razmaženosti, a i neuporedivo sa pomenutim državama, bez obzira na stepen njihovog razvoja.

  • Depresija kao psiho problem prevazilazi okvir ovakvog texta zbog complexa uticaja, uzroka i manifestacija oblika depresije. Ipak pohvale za ozbiljan laicki pokusaj i dobru volju autora.

  • @ Victor

    Slažem se sa konstatacijom. Medjutim, blog je takva forma da se kroz blogovanje ne mogu praviti ozbiljniji radovi, osim ako blog u celosti nije posvećen jednoj temi. Zato su moji tekstovi uglavnom samo skice koje se dalje mogu i trebaju razradjivati, što bi trebalo da se dešava kroz komentare drugih.

  • Moram autora pohvaliti na trudu i dosta dobrom tekstu. Depresija je sirok pojam. Depresija je i kada si povucen, miran, i ne zelis nikoga da cujes i vidis, i ako ne moras,nebih danima izasao iz kuce,posto te okolina toliko puta razocarala,i povlacis se u svoju sigurnost, to su tvoja cetiri zida, gde se osecas sigurnim, kada si svadljiv i agresivan ja ne bih rekla da je to depresija.To drugaciji poremecaj u glavi, u nekim mozdanim celijama.Ako mnogo neuspeha covek dozivi,postaje nezadovoljan, a nezadovoljstvo naj brze vodi u depresiju. Slazem se da to nema veze sa materijalnim stanjem i bogati su nervozni, depresivni i imaju psihoze. Moze se postati depresivan i ako ste ziveli u izobilju, a kako se postaje depresivan sam bog zna. Prije kada sam bila devojcica, i pocnem se svadjati sa majkom, i ponasati se agresivno, ona bih me istukla i ja bih bila mirna kao bubica, sto znaci da se agresija moze leciti batinama, ali depresija je mirno stanje, gde vam se po glavi motaju samo ruzne misli, i najvise samoubistava pocine depresivni, a ne agresivni.Mracne sile ovladaju covekom kada je nezadovoljan sam sa sobom. Moja prijateljica je pala u duboku depresiju kada je videla da dobija po koju boru na licu. Jednostavno se uplasila starosti, a mislila je kada izadje negde u drustvo da svi gledaju u njenu boru i ocekivala da joj neko kaze kako je pocela stariti. Iz dana u dan bila je povucenija, a kada je vise nismo mogli nagovoriti da izadje sa nama shvatili smo da je bolesna. I pocela je sa terapijama kod Psihijatra koje i sada traju.Znaci da je kod svake osobe drugaciji razlog, zbog koga postaje depresivan. Svakako je naj opasnije povuci se u samocu, treba misliti pozitivno, voleti, radovati se i malim stvarima, ne misliti ako imamo neki neuspeh, mozda ce mo drugi puta imati uspeha. Znaci svako treba da bude svoj psihijatar, i da pomogne sebi koliko moze, a ako vidi da mu treba tudja pomoc, obratiti se, a ne drzati se nekog bezveznog ponosa i patiti. Druzenje i uzajamno razumevanje, je naj bolji lek.

  • @ Radica Catalano

    Hvala na konstruktivnom doprinosu temi i primerima. Stvarno je teško obuhvatiti ovako širok fenomen kao što je depresija. Činjenica je da se depresija uglavnom vezuje za ljude koji se osamljuju i koji su pasivni, melanholici, uplašeni. Kada sam pisao o agresivnima i manijakalnima, mislio sam na jednu grupu ljudi koji su u latentnoj ili dubljoj depresiji, ali koji u komunikaciji postaju agresivni i imaju agresivne nastupe. Takve ljude ćete lako prepoznati, to su mahom umišljeni mislioci, večito povredjeni i uvredjeni, oni koji se osečaju gubitnicima zbog neke nepravde, naizgled nevoljeni i tako redom, koji kada počnu da pričaju o nečemu uvek to čine sa mnogo negativne energije i strasti.

    Ili na primer osobe koje su povučene i nedruštvene i koje kada se nadju u nekoj životnoj situaciji sa stresom samo eksplodiraju iz nekih njima znanih a obično banalnih razloga. Svi su oni u biti negde depresivni i povučeni, ali su sačuvali deo energije koji koriste na agresivan način. Na nesreću ovih prostora, takvi slučajevi se često vide po Srbiji i ovim prostorima u situacijama kada supružnici ili partneri jedne druge povredjuju, pa čak i svoju decu, a onda presudjuju sami sebi. To je izraz depresije i jednog usvojenog fatalizma nihilizmom, kombinacija koja je nasilna.

    Takvih primera destrukcije i samodestrukcije ima mnogo u subkulturnim zajednicama i sektama, svakako se svi sećamo nekada prisutnih pravih darkera, kroulijevaca, pankera, metalaca, satanista, a u zadnje vreme se to vidi kroz navijačke grupe, tetovaže i pirsinge, bizarne grupe i mračne okultne sekte tipa wike, šamanizma, druidstva, new age kabalista.

  • @Zlatko. Slazem se ja u mnogim stvarima sa vama, ali ipak moram reci, da naprimer u Nemackoj su psijitrije pune a ima ih ni broj im se ne zna, svako vece selo ima bolnicu, i mahom je omladina obolela, iako je Nemacka jos uvek dobra za zivot sto se tice standarda i socijalne politike. U Nemackoj su Depresija i Psihoza dve razlicite bolesti i razlicito se tretiraju. Depresija je mirna bolest a psihoza je agresivna bolest i tretira se kao Sizofrenija. Depresivne osobe naude mahom sebi, dok agresivne sa psihozama naude obicno drugima. Sto se tice sekti i slicnih organizacija, to osnivaju zdravi ljudi iz svojih nekih interesa i okupljaju nezadovoljne oko sebe. Ti nezadovoljni su iz razlicitih klasa, ima ih i bogatih i siromasnih i skolovanih i nepismenih, i sve ih tretiraju isto. Oni tamo ulaze posto beze od ovakvog sveta i traze neki svoj svet, u kome ce neko drugi resavati njihove probleme, misliti umesto njih i naredjivati kako da zive i sta da rade. Kada vide da ni tu nevalja obicno zavrsavaju tragicno. kod nas je jos uvek sramota otici kod psihijatra. iako je to Doktor kao i svi drugi. Kod nas je sramota da se prica o svim ozbiljnim bolestima pa i malignim. Takav je nas mentalitet, koji se prenosi sa generacije na generaciju. Mislim da treba svaki problem deliti sa nekim, lakse se dise. Ako pricamo o problemu mozda ga nekako prevazidjemo u suprotnom smo kolektivno oboleli. neko od ovoga, neko od onoga a zdravi bolesnim malo veruju. Pozdrav.

  • Nemam puno pametnoga da dodam ovoj temi ali makar nesto….mislim da je nas mentalitet idealno tle za depresiju. Pocev od te situacije koja je cas ovakva cas onakva, permanentno neko zivotarenje ili lagano umiranje. Drugo, sto se kod nas ta depresija smatra odlikom nekakve inteligencije, realnosti sagledavanja sveta….koliko nas ima roditelje ili nekog u familiji koji kaze „ja nisam pesimista, ja sam samo realan“…..imam utisak nekako biti srecan, zadovoljan kod nas je jako tesko, ne gleda se na to dobro od strane sredine….ili se „uradimo“ za vreme Nove Godine, Srpske Nove, srecni smo par dana i onda kad prodje taj „high“ padnemo jos dublje.

    Nek me neko ispravi, ali u nasim filmovima, knjigama, likovi su takodje sve neki duboki mislioci, koji su spoznali zla ovog sveta…bol, i tugu…ne znam vecina ovih razmisljanja je anegdotalnog ili (polu) licnog karaktera….ali me uopste ne cudi da smo kao narod u tom fazonu.

    Ma i taj komunizam nas je rasturio, nikad toliko lose da dotaknemo samo dno, ali daleko od dobrog, postenog i kreativnog…i ovaj danasnji sistem je isti takav. Mozda da smo bili ko Poljaci, pa da smo bili na dnu, onda bi vise cenili neko poboljsanje ili bili vedriji.

  • Mnogo je uzroka i mnogo manifestacija depresije, gotovo svi učesnici u raspravi su u tome složni. Ne znam da li postoje podaci iz nekog prethodnog vremena, na primer pre trideset (ili čak više) godina sa kojima bi se mogli uporediti današnji podaci. Bilo bi zanimljivo videti da li smo depresivni zbog svega što nas je snašlo poslednjih dve decenije ili smo u ovoj situaciji zbog toga što smo inače skloni depresiji. Lično sam sklon da više verujem u ovu drugu teoriju.
    Lično verujem da materijalna situacija nema nikakve veze sa depresijom, kao se to uostalom može videti iz podatka da su i Englezi i Francuzi rame uz rame sa nama na čelu kolone depresivnih naroda.
    Siguran sam da je, ako ne osnovni, a ono bar jedan od bitnijih uzroka depresije nedostatak vere. Pri tome kad kažem vera, ne mislim isključivo na religiju nego na verovanje uopšte (omiljena mi je Fordova izreka koja kaže da su u pravu i oni koji veruju da nešto mogu isto kao i oni koji veruju da to isto ne mogu).
    Imam utisak da ljudi oko mene više ni u šta ne veruju, osim možda u to da je za sve ove probleme sa kojima se suočavamo kriv neko drugi, konkretan ili imaginaran. Za neke je to Tito, za neke Sloba, Masoni i vladari u senci, MMF, Vatikan … širok je spektar krivaca, jer tako je najlakše, odredimo ko je kriv i problemi su rešeni, a depresija je sve dublja i dublja.
    Apsoltno se salžem sa Zlatkom da smo mi sami najveći krivci. Naravno, nisu zanemarljivi ni svi ostali „spoljni faktori“, ali to su poznate veličine u našoj jednačini i što je najvažnije na njih ne možemo uticati. Jedino na šta možemo uticati smo mi sami, a čovek je u stanju da se menja i da bude bolji od „prethodnog“ sebe. Samo ako veruje da može i ako zna kako bi želeo da izgleda.

  • Pitali su jednog monaha svojevremeno: „Oče, mi smo dobri i plemeniti, pošteni i čestiti, a oko nas sve neki pokvareni ljudi, ne veruju ni u Boga ni u šta bilo sveto, i kolo vode. Ti podli i iskvareni nas vode, upravljaju državom, parama, našim životima i potopiše nas. Zar je to pravda i kako to promenite“

    A monah im odgovara: „Sami ste krivi. Sami smo krivi. Ništa ne vredi naša plemenitost, ni naša dobrota, ni naše poštenje, ako vere i molitve nemamo. To je sve nedelotvorno. Jer, mi nitkova jednog, dvoje, troje možda i možemo promeniti, ali hiljade njih ne možemo. To može samo Gospod Bog i njegova sveta sila. A on će to uraditi samo ako ga usrdno budemo molili, da naša molitva dopre do Njega a onda i do njih. Dugačije ne može biti. Stoga se molite, ne dangubite nad onim što nije u vašoj moći“

  • e slazem se 100% sa Radoslavom i Zlatkom, nema dileme, 100% je sve tacno. Tezak smo mi narod, bas tezak.

    Mislim da je manifestacija svega ovog sto Radoslav i Zlatko kazu, u sportu. Nemamo vere u sebe, u svoj rad, u svoje sposobnosti, u bilo kom sportu nek protivnik povede, napravi seriju poena, srecno postigne gol ili poen mi se samo-unistimo na terenu. Krivi su posle od sudija, do alergija, do zakulisnih radnji, suvise toplog vremena, suvise hladnog vremena, pomerenog pocetka utakmice, uvreda iz gledalista….Samo nas to sve pogadja, a nikad se ne zapitamo kako Nemce, Engleze, Holandjane, Dance, Svedjane…i ine, to ne pogadja.

  • @Zlatko Šćepanović
    Mislim da je malo neumesno na jednu stranu staviti vernike „plemenite, dobre, poštene“ a na drugu ostale „hiljade nevernika, nitkova“ koji su krivi za svo zlo ovoga sveta, pa izmedju ostalog i za depresiju srpskog naroda. Očigledno da za te nevernike nema spasa (po kriterijumima vernika), ali onda je problem u vernicima koji se nisu baš svesrdno i ozbiljno molili, jer njihova molitva nije doprla do Boga i njegove svete sile, pošto je i dalje mnogo „nitkova“. Možda i njihova vera nije baš jaka, jer baš i nemaju uzor u SPC, pa crkvene glavešine tretiraju kao što ostali smrtnici tretiraju aktuelne političarare, pa bih predložio da njihove molitve prvo usmere na bogomizabrane Filarete, Pahomije, Kačavende, Artemije, Grigorije, Amfilohije i slične koji su danas na vlasti. Neka smanje lična i crkvena bogatstva u korist onih koji se prehranjuju u narodnim kuhinjama, kao i zahvatanja iz državnog budžeta za gradnju što većih religioznih obeležja. A mogla bi i ta ista SPC da se uklopi u ovu sekularnu državu u smislu kontrole svojih prihoda i plaćanja poreza.
    Očigledno da većina učesnika ove rasprave smatra da je srpski narod po difoltu depresivan, a po ostalim lošim karakteristikama spada u krug onih koji ne zaslužuju mnogo pažnje, odnosno nije ni blizu drugih naroda. Ne bih da otvaram ovu temu, samo me zanima sledeće: ko je i kako i po kojoj metodologiji dodelio srpskom narodu „titulu“ najdepresivnije nacije? Da li se istraživanje radilo na odredjenom uzorku gradjana, ili se zaključak doneo na osnovu količine prodatih antidepresiva po glavi stanovnika, ili po nekom trećem kriterijumu? Da li su po istom kriterijumu radjena istraživanja i u prošlosti?

  • @ Aleksandar Zlatar

    Uopšte nije u rečima monaha vršena segregacija na vernike i nevernike, niti je nevernik proglašen nitkovom. Odakle vam ta ideja?

    Pročitajte pažljivije. Meni se činilo da je pouka vrlo jasna a svodi se na to da ako u zemlji bude više verujućih molitvenika svima će biti bolje, i vernicima i nevernicima. Nije se u tekstu nikome sudilo.

  • Izgleda da neverujući, da ne kažem nevernici, ne zaslužuju pažnju mudrog monaha da bi bili pomenuti. Ali ipak u njegovoj mudroj besedi postoji jasna podela – na vernike i ostale, u kojoj su ostali nosioci svog zla. Mnogo propagande, malo mudrosti.
    Ovoj zemlji nisu potrebni svakojaki verujući, poput pomenutih popova ili njihovih sledbenika, već pošteni ljudi, pa će onda biti bolje pripadnicima svih vera i religija.

  • Ma ja Aleksandre gledam na to kao Zlatko. I mislim da verujuci i posten je u sustini polu-sinonim. Vera je neki unutrasnji-korektiv da bi covek bio posten. Mi smo i razbozen a i razveren narod, u toj situaciji ni nema ni vere ni postenja.

    Kroz tu prizmu i gledam te pokusaje da se crkvenodostojnici svedu na neku zemaljsku ravan i da se od njih prave nekakve osobe sklone kradji i nekim regularnim gresima. Nisam bas siguran da ti koji tako pisu o Crkvi, nisu od nekoga postavljeni da tako pisu. A spekulacija ima mnogo. Razbozenim narodom je najlakse upravljati, jer je najdepresivniji i lako pohrli ka nekim ad-hok resenjima i brzo se razocara i nanovo pada u depresiju.

    Mislim da su Bog i Crkva put da se to izbegava.

    A verujte Aleksandre, ako sad imate „zamor“ u glavi da ste dobar, vernik ali vas nervira Pahomije, Kacavenda, ili ko je ko, taj zamor nikad ne prestaje. To i jeste satanino maslo da ljude konstantno navodi da sumnjaju u svetinje, da se nagadjaju s njima, i pogadjaju, i spekulisu, i fantaziraju. A to je put u nedogled, put bez povratka, zato se u to ne treba ni upustati.

    Eto u Americi je medju Srbima bilo svakakvih raskola, i niko nigde nije stigao, mozemo samo sa setom da vidimo veru i kreativnost Jermena, Egipatskih Kopta, ili da ne spominjem cak Jevreje.

  • Priznajem, naslućujem temu ali meni nedostaje malo više opisa šta je to i kako izgleda depresivna ili latentno depresivna osoba. Verske & ateističke teme ne bih komentarisao, takve polemike postoje mislim samo kod nas i možda u okolnim zemljama regiona. U Evropi je to mnogo tolerantnije, mnogo tolerantnije. Sa obe strane.

  • sto da se salim ? Aha, da secam se, gej parada ili tako nesto….osecam taj sarkazam, ali nema veze. Hocu samo da kazem, da sam nekada i ja duhovno lutao, i pricao svasta o veri i Crkvi i Gospodu. Neki problemi su me vratili na pravi put spoznanja. A to sto sam vise za slobodu ljudi, nema veze sa mojim licnim osecanjem prema veri. Ovde je tema druga, ali jos jednom zakljucujem da se slazem sa tvrdnjom da vise vere u drustvu znaci manje tuge i depresije.

  • @ Brana
    Na ovo sam moslio da se salite :
    „Kroz tu prizmu i gledam te pokusaje da se crkvenodostojnici svedu na neku zemaljsku ravan i da se od njih prave nekakve osobe sklone kradji i nekim regularnim gresima. Nisam bas siguran da ti koji tako pisu o Crkvi, nisu od nekoga postavljeni da tako pisu„
    „To i jeste satanino maslo da ljude konstantno navodi da sumnjaju u svetinje, da se nagadjaju s njima, i pogadjaju, i spekulisu, i fantaziraju.„

  • @ Brana

    Ne razumeju te svi, što je karakteristično za drugačiju percepciju stvarnosti. No, slažem se sa tobom a verovatno i mnogo onih tihih čitalaca koji ne komentarišu. Nije ovo tema oko koje bi trebalo da se raspravlja o poimanju vere i sveta, iako ima veze kod depresija da li je čovek verujući ili ne. Verujući se lakše otrgne od te pošasti, neverujući se bavi psihologizmima jer ne prepoznaje uzrok 🙁

  • Baš kao što reče Brana, razboženi smo, a sa razboženim narodom se najlakše manipuliše. Razboženje je počelo tvrdnjom da smo svi ravnopravni, a završilo se tako što sad polako shvatamo da su neki ravnopravniji.
    Istina je da smo ravnopravni, ali jedino pred Gospodom. Problem je u tome što je postojanje Boga nemoguće dokazati razumom. Jednostavno ili veruješ ili ne veruješ !
    Ali, nemojmo veru povezivati samo sa verom u Gospoda. Treba takođe priznati ateistima pravo na takav izbor, ali razmislite dobro i ateisti VERUJU da Ga nema i niko im ne spori to pravo! Vera je osnovna životna sila i bez vere život gubi smisao.
    Apsolutno je pravo čoveka da veruje u ono u šta želi da veruje, ali je istina i da je život svakog čoveka definisan tom njegovom verom, baš kao što je to rekao Sveti Apostol Pavle „neka vam bude po veri vašoj !“

  • Ma meni je na zalost I srpski jezik trokirao, iako sam u svoje vreme svoj fond reci I gramatiku smatrao dobrom, vreme ipak cini svoje.
    Malo pricamo u aluzijama Vojsije I ja, ne znam da li se slaze pa me zfrkava ili je ozbiljno iznenadjen….ajde da uzmemo ovo drugo.

    Samo bih naveo jedan primer, kad sam dosao u Ameriku davno, razlicite sekte kojih ovde ima mali milion su pokazale da znaju brzo da raspoznaju nekog ko je nov, nekog ko je usamljen, kome treba pomoc….I kao jastrebovi se ustremljuju na takvu osobu. Elem jednom davno cuh propoved jednog naseg svestenika koji je rekao, sa takvima nemojte voditi nikakav razgovor, nema tu dokazivanja, citanja da bi spoznali, sto se vise s njima upustas veca je prilika da ce vas na kraju oni navesti da pridjete njima.
    Otprilike tako je neko moje vidjenje I depresije, sto se vise raspravljamo s tim osecanjima, sto vise idemo u dubinu da ih spoznamo, razumemo, razoblicimo….postajemo veci robovi tih osecanja depresije.

    Ili, ( da skrenem na taj Vojsijev deo)…ako mi kazemo, ma vernik sam ja ali samo ako Irinej kazni Amfilohija, ako Pahomije odgovara za blud, ako je Artemije ovakav, a Nikanor onakav, ako je ovaj Vladika „ekumenista“, a ovaj je napravio dvorac u zlatu……..dakle putanja je ista, idemo na put bez povratka, raspravljamo u svojoj glavi o necemu o cemu razgovora nema. I resenja nema.
    a dogmatski govoreci, da, ti novinari koji pisu takve stvari na neki nacin zele da se razbozenje naroda nastavi, a ne zato da bi tamo neki „posteni“ preuzeli Crkvu, koji bi hodali na posao I jeli divlji med I skakvce.
    Zato onima koji kazu verovao bih ja, ali Vladike sve voze skupa kola….taj po meni kaze ma zabole me I za veru I za Vladike.
    Eto raspisao se ja malo….

  • Sta je ono Isus uradio kada je stigao do onih koji su hram pretvorili u mesto za zgrtanje novca ?
    Odustajem od price o `pastirima` dok ne naidje pogodna tema.

    Zar nisu zemlje navedene kao vodece u depresiji smatrane vrlo reigioznim i – hriscanskim ?
    Slazem se da je nestanak vere sigurno osnovni uzrok depresije. Ali vere u ostvarenje nekog ( realnog ili ne ) cilja . Zapravo kad nestane i poslednja nada da ce se ostvariti . Eto – niko od nas nije pomenuo da ima iskustva sa depresijom. A ja sam ih imao bezbroj . I uglavnom shvatim na kraju da je uzrok sto sam neke stvari naopacke postavio pa nije ispalo kako treba. Ali ima i ova
    druga , gora verzija kojoj ne mogu naci uzrok. Hvata me pocetkom jeseni i ne da se dok ne grane novo sunce . Sta god pokusam ona mi boji u sivo i crno.
    Onda idem po raznim sajtovima pa se svadjam o bezveznim stvarima. 🙂

  • @ Vojsije

    A da imaš religioznu praksu molitve, znao bi šta ti je, i bio bi smiren, vedar i bezbrižan, jer bi bio izvežban da od sebe odbijaš crno i sivo, ne time što zamišljaš sunce i svetlost (pa ti se luči seratonin), već time što stvari prihvataš takvim kakve jesu, a ne kako ih želiš ili zamišljaš. Zadnja reč i misao verujućih je uvek „Neka bude volja Tvoja Gospode“.

    Takodje, naša percepcija stvarnosti. Mnogi čitaju Blic, Vreme ili gledaju B92 pa od sveštenih lica zamišljaju baba roge, kiklope, demone, a da nikada ne saznaju ko su te osobe, šta one stvarno rade. Više veruju medijima nego sebi. Tako i ti, više veruješ svom unutrašnjem mediju (koji drugi formiraju), svojim nazovi stremljenjima i „serviranim mogućnostima sveta“ nego sebi i unutrašnjem miru. Zato padaš u depresiju.

    Zato manje jedi, više moli, i voli svet oko sebe. Baci se u post, moli se i voli neprijatelje svoje. I zaljubi se, manje ćeš surfovati 😉

  • @ Zlatko
    Ja nisam zaljubljen .Presao sam na visi nivo . Ja svoji dragu VOLIM.
    Sve ostale savete sto ste nabrojali pogresili ste jer me ne poznajete. Bas svaki.
    I dalje necu da pricam o `pastirima` na ovoj temi. Samo da kazem da svoj stav o njima gradim na osnovu svog licnog iskustva s njima.

  • U pravu je Vojsije, Hrist je izbacio trgovce iz Hrama i to je jedini slučaj kada je On iskazao ljutnju. Verujem da će to isto biti prvo što će uraditi i kad po drugi put dođe među nas, jer sa religioznim osećanjima i verovanjem se mnogo trguje.
    Ali, vratimo se depresiji. Bilo bi zanimljivo videti podatke (ako postoje) depresivnot u funkciji obrazovanja. Siguran sam da je najveći broj depresivnih među takozvanim obrazovanim ljudima. „Teško onom kome pamet smeta“ je stara Crnogorska poslovica koja mi sve češće pada na pamet. To dokazuje i činjenica da je mnogo siromašnijih (materijalno) država i naroda manje depresivno od nas ili na primer Engleza i Francuza za koje se ne bi moglo generalno reći da pate od siromaštva. Sirotinja nema vremena da pada u depresivno stanje, vera kao životna sila kaže da je sve volja Njegova (ma kako Ga zvali).
    Očajanje je za verujuće smrtni greh, da li se mogu smatrati verujućima oni koji padaju u depresiju i očajavaju zbog lošeg (lošijeg) života u materijalnom smislu ? „Kako sudiš tako će ti se suditi“ i „zašto vidiš trun u oku brata svog kad ne vidiš balvan u svom oku“, da smo spremni da usvojimo ta jednostavna pravila , verujem da bismo bili mnogo manje depresivni.
    Egzaktna znanja tu ne pomažu i to se racionalno ne može objasniti, možda je suština u onome što junak iz Garavog sokaka Mike Antića kaže „ako ne veruješ da u ‘radiju’ živu mali ljudi, …“, jer to je jedini nači da se živi i preživi

  • @ Vojsije

    Taman posla da vas teram da se zaljubljujete u omladinke !!! Mislio sam na neki hobi, zanimaciju, posvećenost 😉

    A „pastiri“? Svi smo mi imali raznorazna iskustva sa njima, i lako je pisati negativno. Meni je kada se o njima radi uvek u mislima „šta oni i za koga rade“ dok vrše bogosluženje. To rade za naše spasenje, i oni to zaista rade, a kakvi su oni u biti, to će im Bog suditi, ne ja, ili vi, ili mediji. Poštuješ njihovu funkciju i zahvalan si za njihovu praksu – što bi rekli klinci: „Hvala ti što postojiš“.

    To vam dodje kao pilot. Nemaš pojma ko te vozi, možda je najgnusnija osoba na svetu, siledžija, psihopata, serijski ubica, ali mu na kraju aplaudiraš i kažeš hvala kada te bezbedno spusti na zemlju. Koliko tek treba da budeš zahvalan kada te sveštenik odvede na Nebo 🙂

  • @ Zlako
    Sad mi kazes to za omladinku ??? 🙁

    Da li si siguran da taj pilot radi za firmu za koju verujes da radi ili je mozda terorista pod uticajem onog saljivdzije , koga Brana optuzuje da voli da mrsi konce ?

  • @Brana
    Najveći problem verujućih i onih koji se kolebaju je baš u slabosti SPC koja bi trebala da bude legalni i legitimni autoritet, koji će na primeren način, prilagodjen vremenu u kome živimo, dati smisao duhovnom životu i pravim ljudskim vrednostima. Ne mogu se vernici ogradjivati od svoje baze – crkve i crkvenih velikodostojnika i zatvarati oči pred očiglednim nedoslednostima, koje se najbolje uočavaju u tome što se sveštenički poziv tretira samo kao zanimanje, a ne način života, ili što se nerazumno i neracionalno ogromna sredstva siromašne države i naroda troše na što monumentalnije gradjevine, kao da će iste, ako su veće, omogućiti pojedinim donatorima da budu bliže Bogu i tako dobiti oprost za sve loše učinjeno.
    Verujući = pošten trebalo bi u teoriji da bude ista kategorija, medjutim kako proniknuti u suštinu vere pojedinca i oceniti hrišćšansku ispravnost te vere. U boga, zvanično i javno, veruje i većina političara, ali da li je to samo politički marketing?
    Problem verovanja je u tome što je to lično ubedjenje u neko dešavanje, ili okončanje nekog dešavanja. Ali to je samo verovanje. Ono prestaje i gubi smisao onog momenta kad to postane istina, a to je nepobitna činjenica u koju više ne treba sumnjati, odnosno verovati. Vera, odnosno verovanje ograničeno je istinom.

    Nasledna depresija je bolest, dok je stečena odraz nemoći i bezizlaznosti zbog nagomilanih problema čije se rešenje ne nazire. I dalje smatram da vera ne otklanja uzroke depresije, i da čak može da bude kontraproduktivna u otklanjanju uzroka, jer unosi neproverenu nadu da će se isti rešiti. Duhovni mir će nas možda odvojiti (privremeno) od antidepresiva, ali ako vreme prolazi a problemi se ne rešavaju, bez obzira na molitve, postoji opasnost da se nagli gubitak vere loše odrazi na život svakoga ko je jedino u veri nalazio smisao postojanja. Ovaj 21 vek je mnogo loše započeo i treba mu pristupiti na način koji nije opisan u mudrim porukama srednjevekovnih, pa i današnjih mislilaca.

  • Ja na to malo drugacije gledam. Ako na SPC mislite vrh (dakle Patrijarh, Vladike)…pa te osobe su jos pod vecom lupom Gospodnjom i evaluirani su mnogo strozije nego mi obicni smrtnici. Oni su samo „provodnik“ Bozije volje ka nama…a to sto oni rade kao ljudi, ovako, ili onako, ili su kupili ovo ili ono, ostavimo vecoj sili od nas da bude sudija toga.

    A to vera postaje vera dok se ne potvrdi istina. Zar onda to ne znaci da je nasa vera kondicionalna (uf, uslovna se kaze na srpskom valjda). Znaci, ok, verovacu ali sa rezervom ali hocu stvarno da se uverim. Ne znam, ja sam pristrasan, kad se suocite sa zdravstvenim problemima, s kakvim sam se ja suocavao….barem je na mene to tako delovalo, potpuno predanje, potpuna vera. Pa i zar nije Abraham bio pozvan od Boga da zrtvuje sina svoga,….danasnji novinari iz Srbije da su bili u to Biblijsko doba rekli bi kakav je to Bog koji zeli da otac ubije svog sina jedinca, kakav je to Bog koji ne razume nas radnike ……koji ne razume da smo sad u tranziciji.

    Ipak znamo sta se desilo i sa ocem i sa sinom. Znaci verujemo iako ne razumemo bas sve, i ne mozemo da razumemo.

    A od tih depresija kad kazete nagomilanih problema, …..rekao bih da postoje i depresije kod ljudi koji nemaju problema. Mislim, stvarnih problema. Recimo neko je srednje klase, dobar posao, relativno priznat na poslu, dobra porodica, svi su zdravi, ali nesto fali. I krene depresija. Rekao bih da je vecina depresivnosti, ne racunajuci socijalne slucajeve, ubogo siromastvo itd…..da su to vecina slucajevi gde je percepcija poremecena. A mi Srbi smo doktorirali na tome kako da poremetimo percepciju ( naravno sam sebe ovde ukljucujem).

  • Znaci da zatvorimo oci pred krsenjem svih ljudskih i bozjih normi zbog toga sto verujemo da ce nas oni odvesti u carstvo nebesko ? Zar ne bi oni trebali biti UZOR svojim ponasanjem ?

  • Bozije norme ti ne znas, to samo Bog zna….ljudske norme treba uzeti sa rezervom. To sto mi svi mislimo da vladike rade ( a na to mislimo), treba uzeti u obzir i ko je pisao, i sa kojom namerom, jer u Srbiji novinarstvo zna da bude veoma zlo i sa podlom namerom. A ja verujem da ljudi koji tako gledaju na SPC i sude joj nekim svojim visokim i moralnim standardima ne bi isli u Crkvu ni da sam Sveti Petar sidje sa neba i postavi ostale Svece kao vladike.

    A to UZOR,…pa sta ja znam, nedavno sam za jednog vladiku srpskog (iz strane zemlje) cuo trac, jeste ukrao je, ali je bogami izgradio Crkava svaka mu cast i slao mnogo pomoci u Krajinu, i na Kosovu. Sto kaze Zlatko, ne znamo mi sta oni rade u pozadini i moguce je da ovo prvo i nije tacno.

    Sta sad, ovde u Americi, Katolicki biskup je znao za seksualno maltretiranje dece od strane fratra…zasto Italijani, Latino Amerikanci, Poljaci …ne skoce i ne kazu ma necu da idem u Crkvu dok se Vatikan ne iscisti….samo mi Srbi mislimo za sebe da imamo neke nebeske moralne norme, dok su drugi mnogo prgmaticniji i umereniji.

    Mozda smo zato skloni depresiji, ko visoko leti, nisko pada.

  • Ne razumem ovo zadnje Vojsije. Izgleda da si majstor za te nase tipicne podjebancije, i peckanja izrazima sa prenosnim znacenjem. Pardon ostalima na izrazu. Ali za takav razgovor su potrebne 2 strane, a ja nisam bas bistar kao nekada da kapiram takve one-liners….eh bese nekad.

  • Hvala na komplimentu. Trudim se i drago mi je da taj trud neko primeti. Oprosti rabu bozijem , nikad nije bilo nista zlonamerno.

  • @Brana
    Bez ljutnje Brano, ali naivno deluje takvo razmišljanje da „glavni popovi“ deluju tako kako im je Bog dozvolio, kao i da postoje zlonamerni mediji koji ih prikazuju namerno u lošem svetlu. O njihovoj bahatosti i (partijskoj) borbi za prevlast u SPC, kao i neprimerenom ponašanju malo se zna jer su mediji pod apsolutnom kontrolom aktuelne vlasti – čiji je partner SPC.
    Medjutim, ne želim da generalizujem stvari i da sve vladike i druge crkvene velikodostojnike proglašavam nedostojnim (po mom mišljenju). Problem je što se i u crkvi i van nje zna ko je kakav, ali se sama crkva ne ogradjuje od neprimerenog ponašanja. Zato apsolutno ne priznajem ispitivanje javnog mnjenja u kome se kaže kako vojska i crkva uživaju najveće poverenje u narodu (???). Da nije žalosno, slatko bi se nasmejao. Što reče glumac u jednoj seriji, od vojske je ostao samo vojni orkestar u Beogradu.
    A što se tiče božijih normi, koje samo on zna, pa i to deluje naivno. Ako ih samo on zna, pa otkud da se za njih uopšte i zna.

    Ne mogu se bar u crkvi neke stvari relativizovati, i skaradno i apsolutno neprihvatljivo ponašanje, kao što su dešavanja u katoličkoj crkvi, proglasiti tekovinom novog doba, odnosno duhom tolerancije, demokratizacije i tranzicije. O moralnim načelima, bar u crkvi ne može se pregovarati. Ona valjda treba da čine osnov vere, onako kako ja kao „nevernik i bezbožnik“ rezonujem.

  • Ja predlažem da Zlatko napravi temu , kako samo on ume ,u kojom bi se mi slatko, po srpski iz-svađali o pravima i dužnostima ‘božje birokratije’ a ovde da nastavimo da se bavimo depresijom . Je li depresija i ono što moj sin zove ‘bedak’ ? Uvek me optužuje da sam u tome 🙁

  • Ma nema ljutnje, ovaj prvi deo vase poruke, ne znam ni da li da komentarisem. Jer onda klizimo u politiku cak, i gubi se smisao posta o depresiji. Mada bih se slatko nasmejao na „pratnerstvo“ aktuelne vlasti i SPC. Ja ne znam ima li goreg tretmana Crkve nego u danasnjim sto drzavi bliskim sto nezavisnim medijima. Amfilohija su vec satanizovali, kod nas nek ma koji raskolnik iz CG otvori usta vec se na sva usta to reklamira u Srbiji. O ovom iz Bijeljine sto ima dvorce, i bratancu mu koji je gej danser a ovaj ga placa, limuzine, SUV-evi, frakcije na Sinodu evropejaca i rusofila……i to je sve ono nase „sve se zna“ a pitanje je sve to. Evo fudbalska carsija zna koji igraci dolaze i odlaze, na kraju od toga 10% bude tacno.

    I kako onda vi Aleksandre kao ajde da kazemo ne-crkven ( ovo drugo zvuci malo zapaljivo) mislite da imate toliko moralne visine da vi sad mozete da ocenjujete sta treba da radi Crkva.

    A za Bozije norme, pa naravno, samo On ih zna, mi naslucujemo, mi pokusavamo da ih razumemo ali smo veoma niski..sta je tu cudno. Niste li culi, ono cudni su nekad putevi Gospodnji. Nismo MI bili prvi na Zemlji pa „stvorili“ Njega, nego bas obrnuto. Ok, to je vec moj „belief-system“ vi imate slobodu da se ne slazete.

    I gde odmah idete u novo doba, tranziciju, vas su u Srbiji svega toga isprepadali….ja sam samo rekao da iako ima velikih gadosti u Katolickoj Crkvi sa maltretiranjima dece, vecina vernika to primi nekako prgmaticno, vrh Crkve se ogradio….i niko nece sad da kaze od Italijana, Portugalaca, Poljaka, Spanaca, ma ja necu da idem u Crkvu, sta meni tamo neki biskup kojem popvi napastvuju decu ima da prica o spasenju ……..A mi Srbi odmah skacemo, na prvi trac o SPC odmah smo prvi da spekulisemo i da je osudimo.

    Mozda Zlatko zna, ili neki koji redovnije citaju Sveto Pismo od mene….ali postoji obracanje Svetog Apostola Pavla koji upravo otvara tu temu, zasto se ne sme o popovima raspredati tracevi, i gledati se u njihov dzep kolika je nadoknada njihovog rada…to je cak cini mi se ocenjeno kao veliki greh.

    Eto licno i ja da kazem, ne slazem se ni ja sa nekim stvarima oko SPC, mislim da je vrh morao biti agresivniji protiv Milosevica
    , mislim da je SPC morao da ima veci anti-komunisticki karakter i da bude prvi u trazenju otkopavanja zrtava komunistickog terora i samog Djenerala Mihailovica. Ali mi ne pada na pamet da sad ja nistavilo idem i ocenjujem Patrijarha Pavla, ili Patrijarha Irineja i da spekulisem koji je od vladika ovakav ili onakav. Moje je da idem u crkvu a neka bude Bozija Volja sta ce da se desi.

    Eto, mislim da katolici imaju mnogo bolji pristup svojoj Crkvi. A to implicirati pedofilstvo da je tekovina novog doba,…ajdte molim vas, pa to i vi ne verujete nego ste to malo demagoski rekli.

  • Ma to sam ja kriv,….gde god ostavim poruku uvek pokrenem lavinu prepirki
    a ovde sam samo na pocetku diskusije rekao kako se sve slazem sto je Zlatko rekao, nista nisam rekao kontra…i eto opet ispao ja rogat. Ajde dobro opristite mi Zlatko 🙂

  • @ Brana Nigde sveto pismo ne pominje popovske džepove . To ste naseli na nečiju demagogiju . Smatram vas vrlo pravdoljubivim a i realnim i ne mogu nikako da shvatim da zagovarate da u zemlji Srbiji onima što treba da je duhovno vode treba dopustiti da budu sve suprotno od onog što nam sami govore . Ima kod Vuka jedna narodna poslovica koja me podseća na to što vi zagovarate : i sirotu j..i i misli na dušu .

  • ma neces ti priznati i kad ti nadjem. Ti sad tamo ocekujes da pise “ nemo’ neko da mi dira popove kad dizu kintu da mu ne bi ja Bog bre pokazao…“….ako ti ne pokazem taj citat ti ces reci…ma da to nije to…

Ostavite komentar