Милош Скокић
* * *
– Зар не мислиш да је помало чудно то што седимо једно поред другог већ десет минута а не проговарамо?
Погледала ме са збланутим изразом лица.
– Мислим, откуд уопште та фора да људи само седе у трамвају, само тако седе, и не проговарају. Чудно је. Ти не мислиш тако?
И даље ме гледала са мешавином гађења и радозналости. Уопште није деловало као да ће нешто да каже ускоро.
– Ја стварно више не могу да се правим да гледам нешто около, извадио сам телефон да погледам колико има сати већ три пута… Мислим, извини ако те узнемиравам или тако нешто, али од како си ти ушла и села поред мене не могу да размишљам ни о чему више осим о томе како невероватно лепо миришеш. Ето, рекао сам! Предивно миришеш! И сваки пут када се ова крнтија нагне у кривини и твоја нога додирне моју осећам се као да сам мало умро. Немој да ми кажеш да ниси приметила то. И сигуран сам да ниси баш случајно села поред мене. Верујем у подсвест, ако ништа. Како се зовеш?
Изашла је на следећој станици не проговоривши ни реч.
Изгледала је нестварно док је одлазила у непознатом правцу.
.
Kratka priča iz zbirke najboljih kratkih priča IK Alma za 2009-u godinu – „Kuće u vazduhu”
Ova kratka priča je ujedno i preporuka da pogledate film Ana Karenjina sa ljupkom i lepom Sofi Marso u glavnoj ulozi.
. . .
Film Ana Karenjina sa Sofi Marso – kratak prikaz
httpv://www.youtube.com/watch?v=ZE417ZtnWu8