Милош Сечујски
* * *
Ах, та течност, та драгоцена течност; све муке и проблеми као руком однесени. Ни не планирам да станем, осетим како ми клизи низ грло и сваким гутљајем се све боље осећам. Лепшу ствар нисам никад доживео, никад више расположенији, слободнији, ништа није толико важно и нема тежину.
Усхићење при конзумирању тог Розеа, Бордоа или већ било чега што ми дође под
руку, могу да поредим са великом глађу коју треба бескомпромисно утолити. Улазим у вртлог који ме баца на све стране, не контролишем себе, него то ради онај последњи гутљај, а осмех не силази с лица. Чашу за чашом, а онда и флаше празним са ужитком, док остајем последњи и испраћам причу још једне вечери. И нисам стао ту, зашто бих кад могу још и још: налазим се на врхунцу и нико ми не може ништа, без гриже савести и кајања настављам даље.
Док је добро, толико је добро док не постане лоше и више не знам за себе. Заврши се на неком каучу или поду кухиње.
Очи и не отварам, јер ме заслепљује зрак сунца који се једва пробија кроз спуштене ролетне. Не волим тишину, она ме плаши и чини ме усамљеним у тој причи јер открива моју истину, кад не лажем друге онда радим још горе и почнем себе. Али главобоља, мамурлук и бол у свакој кости ме баци назад на земљу и врати у реалност. Мрзовољан онолико колико сам синоћ летео, не желим никог да видим ни чујем, љут на себе и што је дан и без неког великог разлога.
Kratka priča iz zbirke najboljih kratkih priča IK Alma za 2009-u godinu – „Kuće u vazduhu”
. . .
Pesma pijanaca – opera Travijata
httpv://www.youtube.com/watch?v=NcKdnkGBSgA