Otac Tadej Vitovnički

O molitvi. Molitva za neprijatelja. Otac Tadej

Tako je govorio otac Tadej o molitvi i zašto je bitna molitva za neprijatelja

 

O MOLITVI

„A ti kada se moliš,

uđi u klijet svoju,

i zatvorivši vrata svoja,

pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti;

i Otac tvoj koji vidi tajno,

uzvratiće tebi javno.

(Matej 6-6)

Jaka vera u čoveku neminovno izaziva i traži molitvu, dugogodišnja jaka molitva, svakako, urodi ljubavlju. A cilj ljudskog života i nije ništa drugo nego kako očistiti svoje srce da ono propeva radošću. Molitva srca vodi tako radosti srca. A radosnom čoveku ništa nije teško jer je pun ljubavi.

Bezazleni, prostodušni, neopterećeni brigama ovoga sveta brzo primaju Božanski oganj radi neprestane molitve. Ali mi koji želimo da saznamo šta je ovo a šta ono, mi smo se natovarili ovosvetskim brigama i interesima. Treba toga da se oslobodimo, da se obnovimo. A ne možemo sami to, treba Duh Sveti da siđe u srce. Dok smo u prostodušnosti sjedinjeni sa Gospodom, mudrost ovoga sveta ne ulazi u nas, nego istinitu mudrost i istinito znanje dobijamo od Gospoda. Ukoliko se duša postepeno smiruje, utoliko joj se otkrivaju tajne nebeske. Smirenome i krotkome otkrivaju se tajne svega što nas okružuje, on shvata mnogo dublje od onih koji su godinama studirali mudrost ovoga sveta. Jer je u Bogu tajna i sve dok oni misle da su nešto stekli i da nešto znaju, sve dotle ne može istinita mudrost Božanska da uđe u njih nego im se samo površno, prema trudu, daje otkrivenje u medicini, fizici…

Najmanji trun smeta vidu, tako isto najmanja briga smeta molitvi. Molitva potrebuje apsolutno bezbrižan život. Kad se izvežba čovek da sve što radi radi od srca, radi sa voljom onda će čovek biti molitven a posao će da mu ide.

U molitvi prvenstveno treba da se ima pažnja. Bez pažnje, molitva ne vredi ništa, ali ako se sasvim ostavi onda je još teže. Znači – trud! Ali, mi stalno skrećemo pažnju na nešto drugo. Sveti Oci su se molili da ih Gospod izbavi od zaborava molitve.

Ispred molitve treba da ide napred, da stražari, pažnja. Bez pažnje ako se molimo, onda se ne molimo istinom, niti duhom. Kad je pažnja, znamo šta tražimo šta se molimo, sa nama je koncentrisana pažnja, sa reči koje izgovaramo. Kad se obratimo čoveku da nam nešto učini i znamo da je on moćan da nam to učini, mi se obraćamo takoreći celokupnim svojim bićem i molimo ga: da mi to i to učiniš, znam da si mogućan da mi to učiniš. Znači mi smo potpuno uvereni i molimo ga. Ali mi se često puta molimo bez pažnje, reda radi i smatramo da smo se molili, a u stvari nismo bili prisutni na molitvi nego smo mislili na nešto drugo.

U svaki posao da se unesemo sa Gospodom. Jer, neprijatelj stalno izvlači iz uma: Gde smo bili, šta smo radili, šta smo čuli, čak sve od detinjstva, pa to onda vrazi sve kombinuju a mi mislimo da je sve to naše. Oni imaju čitav registar našeg života: Šta smo činili i kako se ponašali. Zato nam je potreban veoma veliki napor da se srcem približimo Gospodu i da stalno sa Njim boravimo. To je radna molitva.

Pored radne, postoji i blagodatna molitva. Ona se dobija kao dar od Gospoda. Videći naš trud da želimo svim bićem svojim da se sjedinimo sa Njim, odbacujući sve ovosvetske želje, On nas postepeno očišćava od briga ovoga sveta, od privezanosti za zemaljske stvari i dovodi dušu u smirenje i prostotu: Da ne prima k srcu uvrede nego šta god se dešavalo da se smirava. Znači, postepeno se očišćava duša da primi Božanski oganj da bi se neprestano molila Duhom Svetim.

Moliti se treba kao otac Jovan Kronštatski koji je pažljivo čitao molitve i na ponekoj reči osetio bi da mu se srce zagrejalo a u duši razlio mir i radost.

Reči molitve treba izgovarati s verom da nas Gospod gleda i sluša. A kad se za vreme molitve nešto podigne u srcu, „uhvatite to i držite, zadržite se na tome – stojte u tome“.

Kad osetimo pogodno raspoloženje možemo prekinuti ćutanje srca vršenjem Isusove molitve. Ona je u početku glasila: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji i Reči Božija, Bogorodice radi, pomiluj me!“

Ako možemo, izgovarajmo Isusovu molitvu sa osećanjem. Ako pak ne možemo, pokušajmo da srcem pripadnemo Bogu kako znamo i umemo i zadovoljimo se ćutanjem pred Gospodom.

Ukoliko nemamo iskusnog duhovnika da rukovodi nama, opasno je prinuđivati sebe na unutrašnju molitvu.

Bio sam još sasvim mlad poslušnik kada sam počeo. Otac Amvrosije mi je rekao: „Šta god da radiš, neprestano govori u sebi – „Isuse Sine Božiji, pomiluj me!“ Bio sam dečak i svim srcem ga poslušao. Svakog dana bih ispovedao ocu duhovniku šta se unutra u duši događalo a on me je savetovao šta da činim. Posle izvesnog vremena osetio sam da zajedno sa vazduhom koji udišem molitva „ulazi u srce“. Tokom vremena, molitva je počela i sama od sebe da se vrši u srcu.

No, posle je moj duhovnik umro i mnogo godina sam proveo u velikim duševnim mukama. Išao sam kod pojedinih duhovnika, tražio savet, ali ni to nije pomagalo. Tako je bilo sve dok nisam pročitao „Put spasenja“ od Teofana Višenskog i Gospod je pomogao. Kad nema nikog od ljudi da nas uteši, onda Gospod i kroz knjigu dolazi da obraduje dušu.

Treba vežbati. I molitva je vežba.

Isusovu molitvu treba svako da upražnjava. Ona Glasi:

Gospode Isuse Hriste, sine Božiji pomiluj me grešn(og)u.

To kad se izvežba svakodnevno, stalno, kad ona počne sama bez tvoje volje, bez tvoje želje, kad ona pređe u naviku, to je neverovatna snaga – Božanska, osećaš mir i radost, radost neiskazana. Sam se čudiš šta je to, sve ti je milo, sve ti je dobro, hoćeš sve da dotakneš i što god gledaš sve ti izgleda sveto. Eto Božanske blagodati koja se daje čoveku nezavisno od naše volje i od naše želje, to samo po sebi ide.

Treba se moliti što više i gotovo na svakom mestu. No, jasno je da tom prilikom hrišćanin ne sme ličiti na fariseja koji čak i svoj lik preobrazi da bi ga svi zapazili.

Sveti Oci kažu: Molitva potrebuje apsolutno bezbrižan život. Mi se rasejano molimo. Mi se nismo predali volji Gospodnjoj, sve mislimo da mi moramo razmisliti o svemu i da Gospod ima mnogo drugih briga sa celim svetom i vasionom. Pitamo se: „Da li će On o nama razmisliti ili neće?“ – znači, malo je vere u nas, nemamo poverenja. A, Gospod razmišlja o svemu. To znači da svaki događaj, svaka najmanja sitnica što se dešava oko nas i sa nama, svuda ukazuje na promisao Gospodnju i dopuštenje Njegovo. Ništa u kosmosu ne biva bez promisla i bez dopuštenja. Sve što je plemenito i uzvišeno, promisao je Božija. Sve što vidimo haotično, On zna zašto je tako dopustio i dokle je dopustio. Da gledamo tako kao da je On svuda prisutan. Vidite, kada budemo tako živeli, znači svuda, stalno u prisustvu Gospodnjem, svaki naš rad biće od srca. Ne radimo ljudima, radimo Bogu! Svaki posao je Božanski, od Boga. Onda nećemo biti rezervisani. A dokle god kod nas bude rezervisanosti, nismo sposobni za Carstvo Nebesko. Zašto nismo sposobni? – Zato što smo mi ovde podvojeni Satani.

Kad se moliš, dobro obraćaj pažnju na one reči koje izgovaraš. Tu da ti bude pažnja. Jer um je sposoban da predstavlja svašta.

Čovek, kada je u molitvi, on i ne misli – kao da on i ne predstavlja ništa. Sveti Oci i kažu tako, kad se moli, čovek treba da ima takvu misao da nikoga nema na ovom svetu. Samo on i Bog, i on se obraća Bogu. Nikoga nema. U vasioni nema nikoga, samo njih dvoje, razumete? To je opet predstava. A ne da se okrene sebi, jer kad se okrene, misli o svojim potrebama – tako mi sami sebi najviše i smetamo. Ne smetaju nama drugi, nego mi sami smetamo. Najveća smo prepreka sami sebi. Mi mislimo: „Zlo je tamo napolju, ono kruži tako samo, ali ako ne bi mi imali zlo, ne bi se ono zakačilo za nas“. Zlo je unutra u nama. Nije ono krivo, nego smo mi krivi što smo poremetili mir. Nismo sačuvali mir.

Neko nam tamo preti, ogovara nas. Neka, ima slobodnu volju, neka radi svoj posao, a mi imamo svoj posao – da čuvamo mir.

Molite se bez prestanka, naređuje apostol. Unutrašnja molitva, ona je trud samoga čoveka. Jer kroz molitvu se čovek približava srcem Gospodu, a pali duhovi gledaju da ga vežu za bilo kakav ovozemaljski predmet.

Ne zaboravimo nikako da sve što možemo da uradimo na sebi da bismo se spasli i ušli u Božije carstvo, ovde je na zemlji urađeno. Čim pređemo „s one strane“, nemoćni smo da bilo kako sebi pomognemo. Tada pomažu samo molitve živih za nas. Zato se treba stalno sećati naših umrlih i za njih se moliti jer Bog sluša naše iskrene molitve za umrle i one im pomažu.

Sveti Oci kažu da je najteže moliti se, ali kad se revnuje i kad se pre brodi samožaljenje onda srce zavoli molitvu i onda ti je stalno kratko vreme za molitvu.

Molitva je disanje duše. Zato neprekidno treba da budemo u molitvi. Molitva je crpljenje energije od izvora života. Gospod je i otac i majka koja te čuva i hrani.

Da se naučimo da budemo neprekidno sa njima i stalno crpimo hranu života.

.

O Molitvi za neprijatelje

.

Nama u svetu najteže izgleda da shvatimo kako da se molimo za neprijatelje.

Hteo čovek ne hteo, mora da se moli za neprijatelje i za one koji nas ne vole, koji su opterećeni zlim mislima prema nama. Moramo da se molimo da im poželimo svako dobro, jer hteli – ne hteli, oni moraju da se oslobode zla, kada uvide da ne mogu da ostvare svoje planove. Što god više zla žele nama, Bog nam daje više dobra. Nama se vraća ono što mi želimo bližnjem.

Ako idemo u crkvu, pričešćujemo se, to nam ne vredi ništa ako zadržavamo u sebi zlo.

Kakvim se mislima bavimo, takav nam je život.

Zato treba da budemo mirni, tihi, puni ljubavi, dobrote. Ako ljudi misle o nama svašta, ako nas grde, ako nas psuju, mi treba da ih blagosiljamo obema rukama i svako dobro da im poželimo.

.

Odeljak iz knjige „Duhovne pouke srpskom narodu“ otac Tadej Vitovnički

.

Otac Tadej o molitvi za neprijatelja – YT video klip

http://www.youtube.com/watch?v=3JJk3fQg7Y8

. . .