Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ekonomija

Soulfood Serbia fantazija – zašto stranca nemam čime nahraniti

Zlatko Šćepanović

* * *

.

Lep video spot za promociju Srbije i srpske hrane koje nema 

.

Veliko interesovanje publike i mnogo pozitivnih osećanja je izazvao novi promo spot Turističke organizacije Srbije, video klip namenjen stranim turistima i promociji Srbije u inostranstvu. Spot je zaista lep i lepo uradjen. Medjutim, i pored toga što mi se većina stvari u njemu dopada, moraju se postaviti neka teška i intrigantna pitanja oko poruke spota.

Ovaj tekst nije o kuloarskim pričama ko je i kako uradio spot, preko kakvih veza i konkursa, ima li tu politike, niti koliko je novca potrošeno za isti, jer mislim da su svi imali dobru volju, viziju i veštinu da naprave jednu dobru stvar za Srbiju. Ovo je tekst koji se bavi drugim aspektom priče, istinitošću tvrdnji iznetih u spotu, marketing komunikacijom i zavodjenjem potrošača – stranca koji dodje u našu zemlju.

Najmanje što sam želeo je da napišem negativan tekst, jer ovoj zemlji trebaju ovakve stvari i promocije. Medjutim, ono što stoji u video spotu je donekle lažna slika Srbije, koja zapravo postoji baš upravo tamo gde je prikazana i nigde više, što je na kraju krajeva jedna velika obmana turista stranaca a i nas samih. Mada, neće stranac umreti od gladi u Srbiji, naćićemo nečim sličnim da ga nahranimo.

U čemu je ta obmana i zašto ja svog gosta, stranca, neću moći da nahranim hranom iz ovoga spota? Zašto je ovo lažna hrana za dušu stranaca – Soulfood Serbia fraud?

Odgovor je jednostavan i očit. Osim par brandova i proizvodjača rakije i vina, sva ostala, ovde navedena hrana, u vidu standardne ponude koja ispunjava HACCP standarde o bezbednosti hrane je nedostupna većini Srba i skoro svim strancima. Stoga, obećanje da na krovu zgrade u Beogradu jedete bezbednu hranu iz spota je neostvariva. Zamislite, dodjete iz razvijenog sveta, sa svilenim stomacima i navikli na stroge higijenske uslove – HACCP i famozni Codex Alimentarius, a mi vas odmah nudimo djakonijama sa prljavih polica naših pijaca, koje su pravili naši čisti seljaci automehaničari. Mi smo navikli da jedemo korenje i svašta, otporni smo, oni mahom nisu. I to je suština cele priče.

Pogledajmo prvo spot, zaslužuje vašu pažnju a posle da vidimo šta pouzdano od ponudjene hrane imamo za naći na tržištu čime ćemo ugostiti strane turiste.

.

httpv://www.youtube.com/watch?v=pJcYGSqCk18

.

A sada pratimo redom slike iz spota i komentarišimo hranu:

.

Istočna Srbija

.

1. Homoljski med

Postoji samo jedna jedina firma koja se iole ozbiljnije bavi medom u Homolju, a to je Timomed. I postoji još beogradske firme Maja promet, Biomed i skoro niko više ko se ozbiljnije i serioznije bavi medom. Sam med je kod nas sumnjivog kvaliteta, ima puna falsifikata i obogaćenih medova. Skoro niko od proizvodjača nije nikakav izvoznik. Čak je skoro jednom od tih velikih proizvodjača meda čitav kontigent koji je poslao u veliki trgovinski lanac, vraćen iz Slovenije zbog prisustva antibiotika.

Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. Niti imamo značajne firme na tom planu. Mnoštvo malih pčelara i porodica koje se bave medom, na ad hoc i neorganizova način, stavljaju stranca u Srbiji u veliku dilemu, šta i od koga kupiti, i ima li taj med pouzdan i sertifikovan kvalitet.

.

2. Rajac i Roglje, odnosno Rajačke pimnice, vino

Zanimljiv kompleks tradicionalnih vinskih podruma, ali kvalitet vina nikakav. Nema nijednog ni poznatog ni priznatog branda vina iz Rajačkih pimnica. Pokušajte u Beogradskim restoranima da nadjete vino iz tog kraja. Nema ga.

Srećom, ima iz drugih delova zemlje dobrih vinara, pa malo čudi što Aleksandrovac župski, Vršac, Palić ili Topola nisu prikazani u spotu kao značajna vinska regija. Njihova vina možete preporučiti vašem strancu.

.

3. Dunavska riba

Šalite se, riba? Nema rečne dunavske ribe u Beogradskim i drugim restoranima. Jesetru decenijama ne nalazite na meniju, smudj i som se jedva nadje u nešto malo ribljih restorana, a štuke, grgeča, deverike, babuške, bele ribe jednostavno nema. Postoji kult riblje čorbe po Vojvodini, spremljene od šarana, ali malo toga ima u glavnom gradu. A i šaran se odavno ne nalazi u Dunavu i on stiže iz ribnjaka, kao i pastrmke.

I uostalom, Srbi slabo jedu ribu, pa je zato i slabo nudimo i spremamo. Po potrošnji ribe smo valjda na zadnjem mestu u Evropi. Ništa od ribe bolje da ne preporučujete kao serbian original, oni će najčešće uzeti pastrmku, jer je sa najmanje kalorija.

Ne postoji nijedna firma u Srbiji koja se bavi organizovanim ribarenjem po Dunavu ili Savi. Jednostavno je nema.

.

Zapadna Srbija

.

4. Zlatiborski kajmak

Kajmak je veliki srpski fenomen. Koliko se mi kleli u isti, stranci kada čuju šta je, 70% mlečna mast, samo kažu „Ne hvala“. S druge strane, da se poštuju sanitarni propisi, domaći kajmak nikada ne bi mogao da udje u restoran zbog količine kontaminacije bakterijama. Zato se kajmak i ne može izvesti u svet. On spada u jednu od najrizičnijih namirnica jer je lako kvarljiv i lako stvara stomačne probleme ljudima koji nisu navikli na njega.

Nema standardizovanog kajmaka. Postoji nekoliko manjih mlekara koje su pokušale sa masnim krem sirevima „A la Kajmak“ da pakuju nešto što oni zovu kajmak, ali to nije to.

Osim po geografskom poreklu, da li znate neki brand kajmaka ili nekog priznatog proizvodjača kajmaka koga bi preporučili strancu? Ne. Nema ga.

.

5. Zlatiborska pršuta

Koliko poznatih proizvodjača pršute znate? Jednog? Zlatiborac iz Čajetine. Da, jedan jedini proizvodjač, koji je zahvaljujući prisustvu u Maxi-ju, reklami i jeftinom mesu iz uvoza postao poznat. Nemojmo se zavaravati, pršute Zlatiborca nisu naše meso i nisu nikakav poseban kvalitet.

Jednom prilikom sam vodio Nemca po našim radnjama, stručnjaka za meso da degustira ono čime se ponosimo. Samo se mrštio i govorio „Her Zlato, mnogo začina, mnogo začina u delikatesu. To rade proizvodjači da prikriju loš kvalitet“. No, sad to nije ni bitno. Osim navedenog Zlatiborca i par nekih većih stereotipnih kompanija delikatesa, kvalitetne pršute nema u ponudi.

.

6. Golija i pečurke

Nema na Goliji ozbiljnije firme za skupljanje i preradu pečuraka. Pečuraka ima ali ne i posla sa njima. Sve što imamo u ponudi su industrijske pečurke iz ratnih bunkera oko Beograda, i to klasika: šampinjoni i vrganj, ponegde lisičarka i kraj priče.

Koju domaću firmu za preradu i konzerviranje pečurki znate? Nijednu. Koju pečurku i gde ćete preporučiti strancu?

.

7. Maline iz Arilja

Maline su nacionalni brend i njih ima. To je razvijeno, priznajem. Ima ih smrznutih u supermarketu i ponegde u cheescake-u po nekim restoranima koji čizkejk znaju da prave. No, poseban proizvod od maline, nema. Možda rakija od maline, ako je negde iskopate u Rakija baru.

.

8. Zlatarski sir

Velika planina, ali sira nigde nema. Ima ga po pijacama, ručni rad i ručni otkup. Redak po restoranima. Po supermarketima ga ne možete naći. Kvalitet strašno varira, nepouzdan izbor za preporučiti strancu.

.

9. Sjenički sudžuk

Toga ima samo u Sjenici i nigde više. I tamo ga ima malo. Beograd i ostatak Srbije čak i ne znaju da to postoji, kao što se ne zna da je najintrigantniji i najkvalitetniji kulen u Bačkom Petrovcu, čuveni slovački kulen, koga na žalost nema u ovom filmu.

.

10. Sjenički sir

Njega moram priznati da ima na svakoj pijaci, ponekom restoranu i po nekom supermarketu. I ima jedna firma koja ga godinama otkupljuje i doprema u Beograd. Može da se preporuči, pa ko od stranaca preživi njegov ukus i miris.

.

Centralna Srbija

.

11.  Gledić, rakija

Ima rakije, Bogu hvala. I imamo dobre firme i brandove za rakiju koju i izvozimo; Žuta osa, Stara sokolova, Rubin, Navip, itd. Valjda zato što to toliko volimo onda smo i napravili nešto vredno.

.

.

Jugoistočna Srbija

.

12. Leskovački ajvar

Kakav leskovački ajvar, kada ste to jeli? Jedino u Srbiji postoji jedan proizvodjač i jedan brand ajvara „Bakina tajna“, a oni su sa Kopaonika, sve ostalo je kućna radinost, nestandardna, nepouzdana, i ko zna kako spremana smeša paprile i ko zna čega. Ne lažimo se, 60% ajvara koji Srbija potroši u zvaničnim kanalima prodaje je makedonski ajvar, 20% hrvatski i resto domaći. Nismo mi nikakvi organizovani proizvodjači ajvara.

To što se neki domaći ručno radjeni ajvar tetke sa sela prodaje po restoranima je čista ilegalna aktivnost koju bi inspekcije trebalo da sankcionišu, da smo mi pravna i ozbiljna država. Ali nismo, pa jedemo neki ajvar po kafanama. Na svoju odgovornost svakom strancu preporučim, ali ga prvo sam degustiram. Kao u Starom Rimu.

.

13.  Lokosnica, ljuta paprika

Imamo Alevu, imamo Bag, imamo nekoliko dobrih proizvodjača crvene i ljute paprike. To nam je plus. I to uvek kupim i zapakujem strancu za poneti.

.

14. Stara planina i Pirotski tvrdi sir

Verovali vi ili ne ali do pre nekoliko godina se taj sir nije proizvodio. Od skoro su ga ponovo vratili u proizvodnju u Srednjoj mlekarskoj školi, i nadje se, ali nije standardna ponuda u meniju ugostitelja a ni supermarketa.

Volim ga, rado bih ga i preporučio, kada bi bio onaj nekadašnji stari, ovčiji sir. Sada je gradjen po pola od kravljeg mleka i ovčijeg.

.

Vojvodina

.

15. Futoški kupus

Sve je u redu, ima ga, može da se nadje, rasprostranjen je. Svi na pijaci tvrde da je njihov kupus Futoški, pa čak i za onaj crveni kineski kupus kažu da dolazi iz Futoga. Verujem ja našem seljaku, ne bi taj prevario. Živeo nam dugo futoški kupus!

. . .

Zaključak teksta

Zaključak cele moje priče je da se vidi koliko smo mi zapravo ekonomski slaba zemlja, koliko nemamo dobrih proizvodjača i suštinski nemamo šta da ponudimo svetu kada dodje kod nas. Jedan stranac, sve ovo što je video na spotu ne može da dobije u Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, u supermarketu ili restoranu. Može samo jedan ili par artikala, sve ostalo mu je nedostupno. Odnosno, ako hoćemo da se snadjemo, sve ćemo to da mu nabavimo iz kućne radinosti od komšija sa placa, tetki i baba sa sela, rodjaka sa planine.

Zato je ovaj spot jedna fantazija, mit koji tako rado stvaramo o sebi samima.

Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni. Kreću od države pre svega, koja je radije ulagala u trgovinske lance, koji pak nisu promovisali male i domaće proizvodjače, stvarajući ih tako velikima, nego su naprotiv sistematski ih sputavali, favorizujući inostrane robe – famozni uvoznički lobi. Tako imamo slučaj da nam strane firme sve više dominiraju rafovima sa sirom, ribom, delikatesima, ajvarom, turšijom i džemovima, a domaćih proizvodjača ima sve manje.

Tu su naravno i naše životne navike u ishrani, sklonost industrijskim proizvodima, stranim brandovima. Tu je i naša organizovanost i zamisao šta mi od sebe i od svoje države hoćemo da napravimo. Sve u svemu, lep je spot, i sve čestitke autorima, ali ja svog stranca neću moći da nahranim soulfood-om.

P.S. Ovom spotu nedostaje jagnjetina sa Peštera i Kosova, kojeg inače kao dela Srbije ni u kom obliku nema u spotu, nema duvan čvaraka iz Šumadije, nema slovačkog kulena, nema vojvodjanske kokošije supe i štrudle, masnih salčića, nezaobilaznog južnjačkog roštilja u vidu vozića, sablje, ovala, nema divljači, nema još toga …

Uh, gde će mi duša (i telo) sa svom ovom hranom!

. . .

 

47 komentara

  • Nije bas tako, gospodine Zlatko! Nisu svi stranci zeljni restorana i mnogi koje poznajem bi dosli u Srbiju upravo da kupe hranu od seljaka. Mnogi stranci se itekako nezdravo, masno i prezacinjeno hrane! Npr. dobro poznajem Spance i Italijane i garantujem da bi bili odusevljeni da probaju sve ovo sto je prikazano u spotu.

  • Ne bih se ni ja složio sa napisanim, jer znam koliko kolege iz inostranstva vole hranu u Srbiji i uživaju u njoj.
    I mislim da ima sasvim dovoljan izbor domaćih specijaliteta i izbora za vašeg gosta.
    Problem sa našom kuhinjom je samo u tome što ona ne treba da bude svakodnevna, jer je visokokalorična i razvija gojaznost, dijabetes, bolesti krvnih sudova.
    I gledajući hranu iz filma tvrdim da je mogu naći u svojoj blizini.

  • @ Trajče

    I moj prijatelj koji živi u inostranstvu je primetio da spot bolje komunicira sa domaćim ljudima nego sa strancima. No, njegovo mišljenje je da je stvar u tome da je u EU prikaz domaće radinosti mnogo čistiji, higijenskiji, barem u spotu. Na primer, sir se mesi, seče, itd u rukavicama, ne golim rukama, mleko se ne sipa u i iz starih metalnih kofa i tako redom.

    Ipak mislim da nije ovo spot za unutrašnju upotrebu već je namera bila da se stvarno ono što mi cenimo i volimo ponudi stranim turistima.

  • @ Dakle

    Diskutabilno pitanje da li je naša ili njihova hrana nezdrava. Mislim da to zavisi od čoveka i njegovih navika.

    Moje iskustvo sa strancima i delegacijama koje sam gostio bila je da im se dopada naša hrana jer je masna i puna, ne mnogo prefinjena, ali obilna.

    Svi su redom izbegavali kajmak jer im je mnogo masan i uvek su uzimali pola porcije roštilja jer nisu navikli na toliku količinu mesa u obroku.

    Vegetarijanci su redovno ostajali gladni, jer za njih nema hrane u srpskim restoranima. Jednostavno nema, samo bareni krompir, pečurke na žaru i salata.

    Slažem se da bih i ja bio srećan da jedem hranu iz spota, samo ako mogu da je lako nadjem i da je bezbedna, pravljena po standardima, uvek istog kvaliteta i atestirana, što priznaćete nije slučaj u Srbiji. Uvek ćete dobiti nešto drugo 🙂

  • @ dr Matic

    Nemam ništa protiv naše hrane, naprotiv, prvi sam žrtva njene kaloričnosti i ukusa.

    I slažem se da se sve može (ne baš sve) može negde naći, ako se potrudite. Ali to što sada nadjete sutra neće biti isto tako.

    Ideja teksta je bilo skrenuti pažnju čitaocima da je jedno spot a drugo stvarnost, da mi nemamo razvijenu proizvodnju, standarde, kvalitet, bezbednost i brand hrane koja je prikazana u spotu.

    Grci će uvek u svojim promo spotovima prikazati fetu, maslinke, maslinovo ulje, vino i uzo, ali sve to oni imaju u vidu jakih brandova i ozbiljnih proizvodjača sa standardnim kvalitetima.

    Italijani isto tako, Parma šunka, Chianti vino, Grana Padano tvrdi sir, tartufi, prave se zanatski ali su to ozbiljne male firme i znate šta kupujete.

  • Naj teze je nesto Srpsko pokrenuti, tj neku prastaru vrednost.. za potencijalnog novog turistu u obliku hrane.. Tvrdite da nema legalnih etno restorana, po razvijenim gradovima u Srbiji i da sluze kvarlijvu robu ? Proverite to jos malo. I za svaki slucaj otrovanja sam saznala kad je brza hrana i meso bilo u pitanju. A slozicete se, da unos takvih namirnica i dovodi do pucanja i duse i tela, nakon povracanja . Do koje mere je profitabilno nase prehrambreno trziste moze iskljucivo da sluzi kao pokazatelj za daljnji razvoj i rad na kvalitetu. Ali o ravnotezi ili manjem plusu cemo izgleda samo moci sanjati, jer se niko ne zeli boriti za te prastare vrednosti i napustaju zemlju pri demoralisanje svakog “ ne truda“ ili „sposobnosti“ za ovo. Kudite privlacnost kajmaka zbog procentaze masnoce..a jeste upoznati pecorini sirom, isto sumnjivog kvaliteta nakon svake proizvodnje, iz Italije, sadrzi zive LARVE koji se ipak umedjuvremenu nalazi na svakom jelovniku restorana, sto na pizi sto u salati, u razvijenim gradovima i zapada? Majcinsko mleko se ovde isto bez problema preradi u sir, i sluzi u odredjenim restoranima, a ja trebam da se stidim da ajvar koji jedem nije za sad (ili po vasem jos uvek) patentirani Srpski proizvoid. Odrzavanje tradicije se bodri na vise nacina, ali italijani i dan danas prodaju pecorini sir, iako u delovima same italije ilegalno (!) A meni na jelovniku na zapadu opet pristupacno. Ne kudite svoje prece i njihove ruke. Posle tame mora svetlost da izadje, zato nadajte se i vrednujte te malo da bi imali pristup i onom velikom, kaze Holandska poslovica.

  • @ ljupka

    Nisam pisao protiv etno restorana, a ni protiv kajmaka, pogrešno ste me protumačili.

    Pisanje je bilo da se postane svestan kako je naša industrija domaćih specijaliteta nikakva. Nema široke i DOSTUPNE ponude uvek istih, kvalitetnih, bezbednih, sertifikovanih, brandiranih domaćih proizvoda. Samo to.

  • Poštovani,gos.Šćepanoviću na 2,25 min.ovog spota se nalazi paprika i ajvar iz okoline Leskovca.Ja sam taj na snimku sa porodicom i nimalo mi se ne sviđa način na koji vi komentarišete ne samo ajvar nego i sve ove proizvode.Možda sam subjektivan,ali bolje da jedem tetkin ajvr,dedin kačkavalj,ujakov sudžuk nego da jedem prerađevine sa prerađenim svinjskim glavama iz Mađarske ili da HACCP propisuje uslove gde se prizvodi,ali ne i šta se sve stavlja u taj proizvod.Pa nismo ni mi nešto jakih stomaka,jer i nas hvataju svakave bolesi jer smo i mi deo ovog sveta.Žašto se danas ima sve više ljudi(a naročito dece) koji imaju neke alergijske infekcije:Ja mislim zato što smo se ušuškali u konformizam,odvojili se od prirode i u istu izlazimo za 1.maj i možda još par puta u toku godine.
    Nije prljavština ono najgore u Srbiji,već ljudi koji sve znaju i u sve se razumeju a oni koji to i znaju nemogu od ovih bukadžija da dođu do glasa.
    Kako bilo ja se spremam da sledeće godine ako Bog da ugostim prve strance na ajvar,lučene paprike,hleba u crepulju,sarme od vinovog lista,urnebes salatu i mnoge domaće prozvode bez HACCP-a i Codex Alimentarius-a.
    Pozdrav iz Brestovca na 2,28 min

  • @ Stevica Marković

    Baš mi je drago da se oglasio i učesnik ovog spota, i pored toga što me ni on ne čita baš pažljivo. I misli da imam nešto protiv njega. Naprotiv.

    Da ste me pažljivo pročitali videli bi da ja ne osudjujem proizvode kao takve, zar bih imao nešto protiva ajvara, nego državu koja nije podstakla preduzetnike da postanu ozbiljniji proizvodjači ajvara. Mislim da je to baš, baš očigledno u mom tekstu.

    HACCP i ostali sistemi bezbednosti hrane nisu napravljeni bezveze i sa podlom namerom, već su neka garancija potrošaču. Ako je to standard u zemlji odakle turista dolazi, valjda je dobro i poželjno da bude i u zemlji domaćina, odnosno kod nas. Mislim da bi vi prvi trebali da tražite pomoć države da se usaglasite sa očekivanjima i standardima stranog turiste.

    Mislim da je to pametnije razmišljanje, nego stav „mi smo najbolji i najlepši, ništa nama ne treba, lako ćemo mi“. To naše „lako ćemo“, niko da prepozna u svetu, pa nas zato i nema u turističkim destinacijama.

  • Gospodine, vi, ponavljam se, dovodite u pitanje higijenu i kvalitet (i ponovocu i ponovo asocijaciju pri citanju: profitabilnost) nasih proizvoda. Kajmak se jede u malim kolicinama, i to najpre na hleb ili sa salatom. Vi spominjete kajmak sa rostiljem i kroz ostatak teksta kudite masnocu, zatim alternativni proizvod A la Kajmak ne zadovoljava? Uzgred, da li ste upoznati lancanim proizvodima Prinsa Carls, isto po pitanju domace Engleske ishrane? Zanimljivo je, i preporucujem informacije. Prihvatite cinjenicu da i u zapadnim supermarketima proizvodi nestaju i pojavljuju se ponovo. Recepture se menjaju, a neke se , isto tako, bogami, potpuno izbacuju iz procesa. Italijani su dobili dozvolu za pecorino sir ukoliko su te larve potpuno mrtve i nisu rizik pri konzumiranje. Mislite da industrija pored vec prvih alternativnih proizvoda nece moci da nastavi dalje, ili bas insistirate da kajmak jedete neograniceno, a za to „tradiciju“ onako sutkarate kao krparu? Budite svesni da svako ima svoj ukus, a i navike po pitanju domace hrane.. Spominjete privlacnost nase hrane kod stranaca da lezi i u obilnim porcijama. Da li je dobra reklama voditi ih na takve izlete da im posle treba hirurska intervencija? Da li je seljak koji je pravio hteo tako da se ponasa tom hranom? Da li od svakog stranca valja prihvatiti sve zdravo za gotovo uvz sopstvenih proizvoda, opet se oslanjam na pecorino sir ! Vi ste naveli i previse takvih argumenata i s pravom niko to nece prihvatiti kao svoje jer se u svacijoj kuhinji drugacije i kuva a i jede, danas! Sta god neko ne uspe dobro protumaciti sa vase strane.. mnogo me vise zabrinjava sto drugde na internetu malo ko pokazuje znanje o Srpskoj kuhinji, i ono malo informacije sto se nadje je brza hrana.. Ribu koju spominjete iz Dunava, je fina informacija za procitati, ali u spotu nije ni jedna vrsta navedena vec je kategorisana kao riba. Holandska drzavna organizacija koja se bavila medom je propala, i to sredinom devedestih. Da ima prevare oko porekla proizvoda, slozicu se absolutno i iz prvog citanj, ima, kao i drugde u svetu (da ne urgiramo uvek da budemo na mesto najgorih, setite se kine i njihovog mleka… kondiloma u snalama i sl). Mali je broj ljudi u Srbiji, pored tolikog bogatstva od prirode, koji upisu fakultet i kasnije postanu agronomi, jer ne zele da budu “ diplomirani seljaci“. Siriti ili bolje recite bodriti neciju svest (a ja kazem i ujedno savest) je vrlo delikatno, jer idealno bi trebalo da oznaci opste SARADNJU a ne samo posmatranje ili preporucivanje jednog ili drugog. Tome sluzi, kao sto konacno ste napisali, dijalog, i slazem se pri prvom citanju i zavrsetku mom doprinosu ovog clanka da vlada i te kako ima svoju ulogu, kao i svi ostali ucesnici u lancu Jedem-Da-Prezivim!

  • @ ljupka

    Inspirišete me komentarima da otvorim priču o higijeni koju nisam hteo da potenciram. S obzirom da sam 15 godina u industriji hrane, što u distribuciji što u proizvodnji, radio u 2 najveće mlekare, obišao sijaset malih mlekara, kao i sijaset drugih malih i velikih proizvodjača, mogao bih svašta da posvedočim. Ali nije to poenta.

    Mislio sam da je poenta mog pisanja jasna:

    – gde u Beogradu kao glavnom gradu možete naći te proizvode iz spota, da budu uvek istog kvaliteta, da imaju atest da su bezbedno proizvedeni, da su uvek od istog proizvodjača.

    Eto, ja bih svakom svom strancu kada dodje u Beograd uvek poklonio isto: Leskovački ajvar Stevice Marković, vino iz Rajačkih podruma gazda Bore, sudžuk Hasanović iz Sjenice, slovački kulen Hot iz Baškog Petrovca i kajmak Zlatibor K iz Šljivovice sa Zlatibora.

    Samo tih proizvoda nema, ovde.

    Ima samo tamo gde su i proizvedeni, i morao bih da posetim mnogo mesta da bih sve to skupio. O tome je reč. Nema ovde nikakve reči da je hrana loša, da se stidimo sopstvene kuhinje i slično. Priča je o poverenju.

    Niko od stranaca, osim baš avanturista, neće otići na našu pijacu i kupiti ručno radjeni ajvar sa tezge zavijen u celofan i gumicu. Kupiće teglu Bakine tajne u supermarketu. To mu je sigurno.

    I moje suštinsko pitanje u tekstu je zašto nema ajvara Stevice Markovića i sličnih proizvodjača u izdanju kao što je Bakina tajna ajvar?

  • Valjda ih nema zato što država nikad neće stimulisati nekog bez obzira na kvalitet ako i sam ne uloži sredstva iz bajki za običnog seljaka koje jadnik može dobiti samo od banaka koje će ga na kraju kamatom ugušiti. Zato država pomaže gomile onih što su na razne načine stigli do pogona za proizvodnju svega i svačega a sada po istom principu ‘završavaju’ Haccp’ i slične standarde i nastavljaju da nas truju đubretom . Ali đubretom s međunarodnim standardom !

  • Rasprava nije pobila moju tezu da je ovo politicki spot za unutrasnju upotrebu! A bre ljudi gde ce da smestimo turiste po tim mestima koji se pominju? U koji hotel? I gde su ti turisti? Samo Beograd i Novi Sad kad je Exit. Nema ih, a nece ni doci dok god smo nestabilna zemlja. Sve ce stranac u zemlji punoj nemira da se seta po provinciji! Osvestite se bre ljudi, mnogo gledate Dnevnik!

  • Ja se ne ljutim na vaše komentare i smatram ih vrlo korisnim,ali nemožemo ni vi ni ja da rešimo probleme koji su na višem nivou.Udruženje „Leskovači ajvar“ čiji član je i moje gazdinstvo postoji 3 godine i još uvek nismo „stali na noge“ da bi ti proizvodi mogli da se kupe u Srbiji.Lično mislim ako krenemo u trku za profitom da ćemo izgubiti jedno od onih ekonomskih 3K.Šta možemo od ovih 3K izgubiti neznam,ali ćemo sigurno izgubiti ime,a onda će opet „Bakina tajna“ voditi trku sama.
    I ja sam svestan uvođenja standarda,ali sve to mnogo košta a prizvođači nemaju ničiju pomoć.Današnji poljoprivrednici su postali ekonomisti u malom.Da proizvede bezbedno,da ubere i na kraju da proda a da ga neko ne prevari i da obezbedi sredstva za sledeću sezonu.Za kiosk uvođenje HACCP-a košta od 600-1000 eura.Koliko onda košta za neku malu zanatsku radnju primera radi za preradu ajvara.
    Prepušteni smo sami sebi pa kom opanci kom obojci.
    Nego da ne dužim više,ako želite da probate moj ajvar pozivam vas da posetite Sajam“Etno-hrane“ od 26-29.11. tekuće godine,i ako ste raspoložni da popričamo uživo.Isto važi za sve posetioce ovog bloga(ako se tako kaže).
    Pozdrav.

  • Zapazih vec da ste mnogo naveli. Uze stivo je u svemu prigodnije, posebno kad temu dotice svaki sloj drustvenog sistema, kao sto i sami ste iskusili. Po pitanju vaseg daljnjeg objasnjenja mogu reci da se sa vojsijem slazem. Na poverenju i Srpskom standardu ima mnogo sta jos poraditi. Ali tako je u svakoj zemlji. Odredjene proizvode lokalnih artisana i mi moramo da potrazujemo -ponekad-. Pa neka se poradi na ono izmedju ponekad i malo redje. Bas je nedavno rec o jabukama koje se nece vise nuditi preko standardnog trzista, vec preko interneta. Masta moze svasta, a na Vladi prvobitno je potpomognuti na tim terenima u koristu kadrova drustva i zemlje. Samo bez agronoma, tesko.

    Trojce, idu strani turisti i pred same nerede na odmor u egzoticne zemlje, kao i potencijalno nasoj. Znam ih da su bili i u Tunisu i u Egiptu nedavno, navodno tad jeftinije prolaze . Al’ u nasim mislima da se izrazim tako uvek nesto ne stima. I dnevnik ne treba redovno menjati za novine ili online izvestaje. Dodje mu na isto, da se mogu sloziti sa vama.

  • @ Vojsije

    Metro cash & carry je prvi uveo HACCP u Srbiji kao obavezu za sve dobavljače. Ubrzo su sledili svi ostali, Merkator, Delta, Rodić. Poente je jednostavna, ko od proizvodjača nema HACCP standard ne može na police hipermarketa. Država je to znala, ali nije pružila neku značajniju podršku malim proizvodjačima na tom planu, kao što i nije kroz „dijalog“ sa trgovcima obezbedila mesto u radnjama domaćim malim proizvodjačima, jer su ih trgovci ucenjivali velikim ulaznim troškovima. Od toga su profitirale uvozne firme.

    @ Trajce

    I dalje mislim da nije ovo politička predizborna zabava. Puno nacija ima slične promo spotove.
    Kvalitetan i komforan smeštaj jeste trenutni problem, koji je sve manji jer ima sve više kapaciteta. Priznajem, 2006-e godine nisam u Jagodini imao gde da smestim konsultante iz inostranstva, osim u 2,5 zvezdice motel ali se to menja. I prvo treba da se pojave turisti, a ovaj spot je poziv, posle će preduzetnici da sagrade.

    @ Stevica Marković

    Obavezno dolazim na sajam da probam ajvar. Veliki sam ljubitelj ajvara, a i pisao sam na ovom blogu o Zubinu Mehti i domaćem ajvaru moje tašte

    http://www.bastabalkana.com/2009/08/zubin-mehta-dirigent-radosti-i-domaci-ajvar/

    Svojevremeno sam jednom velikom direktoru Coca Cole na svetskom nivou poklonio domaći taštin ajvar uz napomenu da ga jede uz omlet ili kajganu i sveže pecivo. Čovek je bio oduševljen. Sad ako nisam u dobrim odnosima sa taštom, nema više ni ajvara 🙂

  • @ ljupka

    Moram kod vašeg komentara da se prisetim jedne istinite priče. Malo ću više pisati ali je priča poučna.

    Prijatelj iz Kanadske agencije za tehničku pomoć (nerazvijenim zemljama) koji je radio sa srpskim preduzetnicima, preporučio mi je jednu malu mlekaru iz unutrašnjosti, sa kojom su radili couching. Poslali su toj maloj mlekari o trošku Kanadske vlade konsultanta za mlečne proizvode, jednog iskusnog Holandjanina, da mlekari pomogne da postigne kvalitet proizvoda.

    Probao sam uzorke i oduševio se. Odličan kvalitet sira, ukus, pogodjena receptura. I mlekara je sama bila čista i utegnuta. Bio sam u to vreme direktor firme koja se bavila distribucijom mlečnih proizvoda i rešio sam da patriotski pomognem mlekari da udje na tržište Beograda. Dogovorili smo sa vlasnikom sve detalje, i on nam je isporučio dve tone belog sira, sečenog i upakovanog u vakum folije, iako su me ljudi iz drugih mlekara odvraćali od toga da sir iz male mlekare ide u vakum foliju.

    Sir smo poslali prvo u Merkator da se tamo prodaje. Nakon 3 dana smo iz Merkatora dobili alarmantne pozive da odmah dodjemo i uzmemo nazad sir, jer će oni a i mi dobiti kaznu od inspekcije za neispravan sir u frižiderima. Ceo kontigent sira se „naduvao“, odnosno kako se to mlekarskim žargonom kaže „radio je“. To je pokazatelj nečistoća, ne doduše opasnih po zdravlje ali bi neko imao stomačne tegobe i mogao bi da tuži Merkator.

    Epilog je jasan. Sir smo povukli, vratili mlekari, i par meseci pokušavali da se opravdamo kod Merkatora za tu bruku. Takva mlekara je izgubila poverenje trgovaca i teško će ponovo ući na isto mesto, iako im je sir i dalje ukusan i dobar. Tek su ove godine uspeli da stvore sir koji se ne naduvava u vakum foliji, proverio sam kod sebe u frižideru, poslali su mi proletos uzorke 🙂

    @ dr med Dragan Stojicevic

    Nije naša hrana nezdrava, nego mi nezdravo jedemo – količinski i strukturalno.

  • To ste u pravu, ali kada se setim cvaraka (masnoće i holesterol), prasetina, jagnjetina i ostale tine (lipidi, holesterol) – u suštini, kada bolje razmislim sve od naše omiljene domaće životinje, pa onda zaostaci turskih (ušećerenih) delikatesa sa našim navikama da jedenom količinski mnogo dobijamo metaboličku bombu.
    Mada, moram da priznam da i ja pričam, a volim sve to da jedem (kao tip lekara koji priča protiv pušenja, a žuti su mu prsti).
    Doduše. u svakoj nacionalnoj kuhinji postoji mnogo nezdravih i mnogo zdravih proizvoda i postavlja se pitanje samo prave ravnoteže i umerenosti.
    Dakle, čavarak, ajvar i parče hleba, odlična kombinacija (po mom miščjenju i čulu ukusa)

  • Iskreno ne slazem se sa mnogo stvari koje su napisane u ovom gore tekstu.. Bicu kratka jer nema sta tu puno da se kaze..prvo zaboravi na Kosovo i dobro je da ga nema, drugo sve sto si ti naveo u tom tekstu da nema ja ti kazem da IMA jer od malih nogu ja to sve jedem.. Poenta spota nije da reklamira proizvodjace nego hranu nasih krajeva, kao i nase krajeve a ne restorane po Beogradu i hranu koja se kupuje u prodavnici..sve to sto je u spotu ima kod nas nego ti verovatno se nisi makao iz Beograda da setas malo po selima i jedes domacu hranu pa ti to daje za pravo da tako pricas. Super je sto ti znas mnogo stranaca ali ovde ima i dosta nas DRUGIH koji znamo po nekog stranca tako da to ne moras da potenciras i time automatski spustas ostale ljude ispod sebe..malo kucnog vaspitanja nije na odmet..ja cu ti licno reci da stranci jedu nas kajmak i odusevljeni su njim.. A ti lepo ako ti se ne svidja idi u Nemacku, Kanadu pa tamo jedi njihovu domacu hranu ako ti je za cilj samo da ispljujes i to malo ali vredno sto imamo mi. Mnogo si sujetan..ccc…ne valja ti to.

  • Sonja! Zaboravi Kosovo, bolje da ga nema? Jel ti to tata ostavio u miraz zemlju i ljude jadnice da ti odlucujes o ljudima koji tamo zive i ginu? Kakav bolid mracnog uma!

  • Мислим да су Ваша убеђења апсолутно погрешна:
    1. Мед код нас је одличног квалитета. Немачка предузећа га купују у великим количинама јер га мешају са кинеским медом да би му поправили квалитет и испунили норме ЕУ (довољно је 10% нашег меда да добију одговарајући квалитет). То што нема више локалних фирми да се баве медом је још увек плус за нас јер је управо у индустрији највише фалификатора меда. Словеначка контрола квалитета је у функцији заштите њиховог тржишта од конкуренције, то је више пута потврђено.
    2. Није тачно да нема ниједног познатог ни признатог бренда вина из Рајачких пимница јер је једну од њих купио винар из Француске који купује грожђе од локалних сељака и продаје вино (између осталих) у белгијском ресторану који је у једном избору проглашен за најбољи у Европи.
    3. Дунавске рибе има у Београдским ресторанима (Код Гоце и Рената, Паша, Шаран, Река…). Ако седнете на терасу конобе испод Панчевачког моста можете да гледате како се лови риба која ће да заврши у вашем тањиру. Јесетре једино нема од изградње хидроелектране Ђердап али њу у споту ионако нико ни не помиње.
    4. Има много признатих произвођача кајмака али они немају фабричку производњу коју бисте Ви желели јер онај ко има новца за фабрику неће да прави кајмак јер је то за њега бацање пара, од једног кила млечне масти у кајмаку могу да се направе десетине литара јогурта или киселог млека или других млечних производа на којима је зарада стоструко већа. Кајмак обожавају сви странци које сам упознао у Београду и није ни поента спота да га извозимо већ да га странци као туристи пробају у Србији.
    5. Постоји више произвођача пршуте са Златибора, чуди ме да знате само за Златиборац. Тачно је да већина меса у њиховим производима није са Златибора али није тачно да га јефтино увозе већ га набављају од коопераната широм Србије па га суше на златиборски начин. Не верујем да Ваш Немац зна о чему говори јер управо су немачки сухомеснати производи пуни зачина, српско суво месо је карактеристично по изворном укусу меса које је само посољено (у фабричкој варијанти још и конзерванс који не мења укус).
    6. Понуда печурки код нас по разноврсности јесте слаба јер ми немамо културу једења печурки али то не значи да их нема јер скоро све што се скупи заврши у Италији, Швајцарској или Немачкој. Иначе и Буковачу можете да нађете на пијацама.
    8. Златарски сир има да се купи у два ланца београдских супермаркета.
    9. Интригантност кулена је ствар личног укуса али кулен из Бачког Петровца сигурно није квалитетнији од кулена од мангулице.
    10. Знати ли како се прави француски камембер? Ако странци могу њега да једу онда им било која храна из Србије дође као гриз за децу. Да не помињем све оне италијанске и швајцарске сиреве који се праве од непастеризованог млека. И само тако имају потребан квалитет.
    11. Рубин и Навип нису добре фирме које можете да препоручите јер је недавним испитивањем утврђено да не праве шљивовицу на природан начин већ алкохолу додају екстракт воћног мириса и боју. Ракију за тровање народа су увек правила регистрована предузећа која имају технолога (знате из црних хроника која су то предузећа).
    12. То што нисмо „организовани“ произвођачи ајваране значи да не правимо добар ајвар којим можемо да се похвалимо странцима. Ајвар из домаће радиности, ако је прављен с љубављу, увек је бољи од било ког индустријског па чак и од Бакине тајне.
    Закључак: HCCP стандард у који се кунете не гарантује квалитет хране већ њену исправност. Најгоре ђубре од хране које често можете да нађете по продавницама скоро увек има ознаку да испуњава HCCP стандард. Храна по којој је Србија позната није храна за масовну производњу и продају од Аљаске до Новог Зеланда. То је храна у којој се ужива и спот који је направљен позива странце да дођу у Србију да уживају у тој храни. Једина му је мана што се не помиње Косово и Метохија.

  • Nemanja, potpisujem Vaš komentar! Ceo tekst je malo zloban ako je u vezi sa spotom. Jedino je pozitina stvar u zaključku, koji u principu nema veze sa spotom nego sa stanjem naše privrede, države i društva u celini.

  • @ Sonja

    Mislim da niste razumeli tekst. A ni komentare. Nadam se da je drugima razumniji.

    @ Boško

    Jedna nepristojnost izazviva drugu. Nije lepo.

    @ Nemanja

    Hvala na suvislom komentaru. Odgovoriću vam.

    1. Nadjite podatke o količini meda koji pravimo i koliki je to izvoz. Mi nemamo meda ni za domaće potrebe. O kvalitetu sam se već izjasnio.

    2. Gde to francusko rajačko vino nalazite u Beogradu, u koliko Wine shopova i kako se zove.

    3. Verovatno ste naveli sve restorane u kojima ima ribe iz Dunava, ne računajuči Grocku. Ozbiljna cifra.

    4. Slučajno sam prijatelj sa jedinim čovekom koji je patentirao industrijsku proizvodnju kajmaka, mlekara Zlatibor K sa Zlatibora, prodavao sam njegov kajmak i odlično znam koliki je profit. Ali nije to poenta, nego je poenta gde je taj brandirani kajmak? Sad je počeo i Kuč iz Kragujevca da ga pravi.

    5. Nemac iz jedne od najpoznatijih firmi koje se bave mesom. Ne bih da širim temu, naši suhomesnati proizvodi su mahom preterano začinjeni i zasoljeni.

    6. Sve je odavno jasno sa pečurkama i Srbijom.

    8. To je uspeh ako je to tako. Nisam skoro tražio taj sir.

    9. Kulen zavisi od mesa, začina i majstora. Meso mangulice je poludivljač, kvalitetnije je, ali treba imati i majstora. Kulen iz Zasavice je na primer korektan, ali ne vrhunski. Dobar kulen od Mangulice sam skoro probao sa Palića iz Vinskog dvora.

    10. Odlično znam kako se pravi kamember ili ementaler od nepasterizovanog mleka. Zato ih mi i ne pravimo, nemamo taj nivo čistoće i kontrole. Postoji samo jedan domaći ementaler osrednjeg kvaliteta koji se pravi za Metro, jer za ementaler i sireve od nepasterizovanog mleka morate imati izuzetno čisto mleko.

    11. Imali su par dobrih rakija, ne sve naravno

    12. Umesto odgovora ponavljam zaključak iz teksta. Nije stvar u tome što mi nešto imamo dobro, negde na jednom mestu, u nekom udaljenom predelu, mikrolokaciji, stvar je da to uvek imamo u istom obliku tamo gde ima najviše stranaca i gde se to očekuje.

    Ne morate vi mene da ubedjujete da mi imamo kvalitetne i ukusne proizvode domaće radinosti, ja to nisam nigde negirao, ja sam samo pokušao da vam objasnim da njih nema u dovoljnoj meri i u adekvatnom izdanju za strance.

    @ Sremac

    Isto kao i za Nemanju.

  • poštovani komentatori,
    zanimljiva tema, zaista. Dijalog sadržajan, napet. Zaključak teksta objektivan, po mom vidjenju stvari. Stil pisanja članka svesno izazovan, namerno polemičan.
    Kao stranac iz srbije, to jest srbin u egzilu, shvatam suštinu zaključaka g Šćepanović, tako jeste. Tako se meni čini kada dodjem u Srbiju. Oprostite mi svi drugi koji mislite drugačije, pravo je svakoga da misli drugačije.
    Na Zapadu sam usvojio drugačija pravila od onih koji vladaju u matici. Daću primer. U elitnom srpskom restoranu, ne bih da ih imenujem, poslužili su me odličnom rakijom od dunje. Zadovoljan, posle ručka sam zamolio konobara da mi kaže gde mogu da kupim tu rakiju, voleo bih da je ponesem kada krenem kući. Konobar mi je poverljivo rekao da je to rakija od gazdinog rodjaka sa sela, prava domaća, i da nema da se kupi, da oni to tako prodaju samo u restoranu. Rekao sam OK, da li mogu da dobijem adresu gazdinog rodjaka da od njega kupim tu rakiju direktno. Odgovorio mi je da nije to baš tako jednostavno, ta rakija se ne prodaje zvanično, znate to su male količine, neće gazda, i tako redom. Lako sam shvatio o čemu se radi. Zahvalio sam se. I zauvek zaboravio da ikada više tražim rakiju u tom restoranu. Jer, englezi kažu: „otrov se proba samo jednom“. Rakija lako može da ima metil alkohola u sebi, i ne bih voleo da ga ja probam iz neke boce koja nije prošla testiranje i dobila potvrdu da je zdravstveno ispravna. To su me naučili na Zapadu. To se zove risk control, kontrola rizika ili risk zero, nula rizika.
    Ok, moji zemljaci će reći da je to preterano, pitaće me jel sam čuo da se neko u Srbiji otrovao od loše rakije, ali ja ću isto tako da odgovorim da ne želim da dodjem u rizik da to tvrdnju isprobavam na sebi.
    U Francuskoj kad god sam kupovao vino iz domaćih podruma, na etiketi boce je bila potvrda da je serija ispravna. Isto tako i sa italijanskim grapama. Možete vi reći da sam preoprezan, ali verujte mi, opreznosti nikada dosta. Pogotovo danas kada su ljudi sve više spremni da vas prevare.
    Na kraju bih rekao moj opšti utisak o hrani u Srbiji, jer mi je posao takav da putujem po celoj Evropi. Hrana u Srbiji je osrednja, ona koja vredi. Nema vrhunske hrane, ni u domaćim proizvodima. Žao mi je što to moram reći ali to mi je iskustvo. Neko je pomenuo šunke, pršute. Po meni, crnogorska pršuta, Njeguška, je za klasu bolja od bilo koje srpske pršute. Od crnogorske je za klasu pak bolja dalmatinska, gde je i italijanska po kvalitetu, a na vrhu su birani komadi sa juga Francuske i iz Španije. U sirevima se ne možemo stvarno meriti sa Francuzima, Nemcima, Holandjanima, Švajcarcima, to je nemerljivo. U sosovima nalik na ajvar su Francuzi, Englezi i Belgijanci majstori, stim da oni prave sosove i paste od povrća od mnogo drugog povrća. I tako redom, ne bih da širim temu, hteo sam samo da moje iskustvo podelim.
    srbija mora mnogo da radi da u svakoj geografskoj regiji ima kvalitetne i priznate proizvodjače, i da njihova roba bude dobro upakovana, atestirana, lepo dizajnirana, i dostupna na svakom koraku. Mislim da Italija na tom planu može da bude odličan primer.

  • @ sremac

    Jesam, tri verzije. Jedna je od mangulice u Zasavici, korektan ali ne nešto prefinjen. Drugi je neki domaći iz Sremske Mitrovice, i treći je kulen koji su navodno specijalno pripemali Titu. To smo probali na ručku sa vlasnikom Big Bull-a, kod koga je radio taj majstor koji je spremao za Tita. Taj zadnji kulen je bio kvalitetan, ali meni ne baš po ukusu, jer je bio baš pun paprike.

    @ Traveler

    Hvala na podršci i primeri koji dopunjuje moja razmišljanja. Dodao bih samo da je meni španska pršuta (i šunka) neprevazidjena ukusom. Nemci ih kritikuju da aromatizuju proizvode, ali ukus je bio božanstven. IMao sam prilike da na najvećem Evropskom ssajmu prehrane u Kelnu probam sve to što ste naveli, i moja lista bi bila Španija, Hrvatska, Nemačka, Italija … a onda prazna mesta, pa Grčka, Crna Gora … prazno …. Srbija.

  • Prvo bih hteo da pohvalim analizu spota, baš sam ga gledao pre jedno dve nedelje i puno toga mi je bilo sumnjivog i spornog, posebno što se Vojvodine tiče. Iz ove Pokrajine, koja zauzima otprilike četvrtinu ili možda čak i trećinu (ako ne računamo Kosovo i Metohiju) državne teritorije, je prikazano samo jedno jelo a to je futoški kupus (i kao neka sarma koje sa od njega pravi)… Sve je to u redu i mogu da priznam da ga zaista dosta i ima, pošto živim u blizini Futoga – u Bačkom Petrovcu. Sviđa mi se što ste istakli slovački kulen (malopre sam ga i sam jeo iako živim u Slovačkoj, poneo sam ga, naravno, od kuće – šta je dobro, dobro je! (: ), no ne bih da glorifikujem samo taj kulen, ili klobása kako ga mi zovemo, samo zato što sam iz pomenutog Petrovca – u Vojvodina uostalom živi još mnogo nacionalnih manjina osim Slovaka i svi oni imaju svoju, ipak malo drugačiju, kuhinju. Nisam neki ekspert što se jela tiče niti znam gde se šta proizvodi, ali napr. mađarski gulaš/paprikaš mislim da svako poznaje pa je i to jelo moglo da se nađe na ovom spotu… I osim toga svi znamo koliko je Vojvodina poljoprivredno jaka (zanemarujući politiku) i koliko tu potenciala ima za proizvodnju raznih vrsta jela…
    Sve u svemu nisam hteo da iniciram neku prepirku ili svađu, samo sam hteo da naglasim da je ovaj spot malo nerealan, jer kako ste i sami rekli malo koje iz ovih jela stranac može da dobije u restoranima ili supermarketima a opet s druge strane puno toga koje je pristupačno nedostaje. Daleko od toga da spot nije lep i da Srbiji ne trebaju ovakve stvari da se reklamiraju, ali ipak mislim da ne bi trebalo da se diže u nebesa ono što u stvari nije tačno.
    Pozdrav iz Slovačke! (:

  • Hrana je uvek zbližavala ljude.

    Ovaj spot je skraćena verzija, duža mislim da će trajati 13 minuta i biće u njemu više djakonija iz Vojvodine.

    Moj odnos prema spotu i prema ideji je krajnje pozitivan, i prema prikazanoj hrani, i komentator Traveler me je podsetio na etno turizam u Sloveniji. To može samo da nam bude uzor kako pametna nacija i pametni ljudi organizuju seoski turizam sa sve seoskom hranom. I sve što jedete odmah možete da kupite u adekvatnom pakovanju. To kako rade Slovenci je posebna tema, često se setim da je obradim ali mi nekako uvek izmakne.

    Tim pre što su oni sjajne zanatlije u domenu proizvodnje zanatske hrane, upravo onakve kakva je prikazana na spotu.

  • Једног кишног викенда, пре пар недеља, боравио сам у етно смештају на једној српској планини. Ту је било и шесторо Словенаца који су возили 1800 километара од Словеније и назад да би две вечери и један дан провели на српској планини у сеоском амбијенту уз сељачку храну. Значи, ипак имамо да понудимо нешто јер њих није није мрзело да возе толико далеко да би јели храну о којој Ви немате високо мишљење. Ово није био инцидент јер је следећег викенда (такође кишног и магловитог) словеначка фирма закупила цео етно смештај. Воле људи да седе око отвореног огњишта и пију ракију без декларације из чокањчића. Једино их нервира што више нема домаћих сокова јер је домаћин, по налогу инспекције, морао да их повуче из продаје јер баба Живка која их прави није на њих стављала декларацију са роком трајања, па сад Словенци усред недођије на српској планини око отвореног огњишта пију америчке сокове. Добро, рећи ћете Ви, бака Живка треба да региструје производњу, уложи новац у линију за производњу домаћих сокова по HCCP стандарду, запосли технолога и почне да ставља декларацију на своје сокове… Проблем је што бака Живкини сокови не би били истог укуса јер она кува на смедеревцу ручно бране купине које је само киша прала. Други, много већи проблем је што у Србији нико неће да одобри бака Живки (Марији, Драгославу…) кредит за такву инвестицију. Када би имала, на пример, сина гастарбајтера који се обогатио у иностранству и од кога би могла да тражи новац за улагање, он би јој објаснио да би њено улагање брзо пропало јер нема коме да прода свој сок осим у овом етно смештају и на још пар места, па онда не може ни да поврати улагање. Зашто не може да прошири продају? Зато што и њене комшинице Перса и Биса такође праве домаће сокове и свака мисли да је њен најбољи. Рођацима у Београду ионако нема смисла да наплаћује. У кафиће по Србији не може да уђе јер већини не може да понуди оно што нуди амерички произвођач сокова – фрижидере, сунцобране, тенду… уз обавезу да држе само њихове производе. Добро, ту су продавнице, ту свака муштерија сама бира шта ће да узме? Тренутно у Београду постоји само један супермаркет у српском власништву (једна појединачна продавница). Остали продајни ланци форсирају производе из својих земаља (па на тај начин на тржишту има више ајвара из земаља које сте поменули уместо из Србије) или купују на велико за продавнице у свим земљама лук из Кине који светли у мраку или пластичне паприке из Холандије. Последица је да српски произвођачи имају све мању могућност за пласман производа, а истовремено, сав профит од продаје се извлачи из државе. Решење за бака Живкин проблем може да буде проглашавање њеног сока за производ старог заната и да инспекција у правилним размацима узима узорке на анализу да би се потврдила њихова исправност. То је тако једноставно. Бесмислено је од ње тражити да броји живе и мртве бубашвабе и да води белу листу добављача сировина да би испунила HCCP стандард кад сировину сама бере. Уосталом, када би по Вашој жељи код нас све било као у Словенији да ли би постојао разлог да Словенци возе 1800 километара тамо и назад да би доживели исто што доживљавају у Словенији? Проблем са српским туризмом је што јавност не схвата да ми не треба да будемо као Словенија, ни као Италија, ни Грчка, већ да будемо своји. Није проблем у ономе што нудимо, већ што нам је инфраструктура (путна, смештајна…) још увек ужасно сиромашна. Спот је добар јер приказује егзотичност Србије, стари начин живота и уживања, добре људе које можеш на ‘леба да мажеш… Разумем да Вам је тешко да прихватите ово јер верујете да је шпанска пршута од свиње која сунца није видела квалитетнија од ужичке која се прави од најквалитетнијег меса које можете да наручите у ресторану – говеђег леђног мишића. У томе Вас подржава светски путник који мисли да je декларација гаранција исправности вина које купује иако нико не може да Вам гарантује исправност вина у боци. Управо због тога је и отварање сваке флаше вина као отварање поклона, само претпостављате шта добијате, а да ли ће то бити сирће или сунце знате тек кад пробате (за неупућене: то важи и за вина исте серије, истог произвођача).

  • @ Nemanja

    Vidite Nemanja, ima nešto i u statistici. U broju. Slovenaca. Stranih turista, njihovih kod nas i naših kod njih. U minusu smo. Razloge ste neke naveli i sami, neke sam naveo i ja.

    HACCP nije obavezan za zanatsku hranu ali je atest zdravstvene ispravnosti potreban, pa i za baba Živku ako hoćemo strane turiste i njihovu potrošnju.

    Ne znam zašto me tendenciozno tumačite u komentarima. Meni se spot dopada, dopada mi se i hrana u spotu, nemam ja ništa protiv nje, samo konstatujem kakva je, koliko je ima, i gde.

    Generalno, imam utisak da naš narod uopšte nema predstavu šta se dešava tamo preko, koliko su oni daleko od nas u domenu kvaliteta po svim parametrima. Mi mislimo da mi jedini imamo zdravu hranu, a na primer nemamo pojma šta je to organska hrana. Imamo ne više od 10-ak proizvodjača organske hrane na 9 miliona ljudi, cvrc, tu nešto ne valja.

    Zatim, jedno je sama hrana, a drugo je njena priprema, i sve ono što je prati, smeštaj, higijena, toaleti, i tako redom. Ovo govorim o proseku, pojedinačni svetli primeri ništa ne znače ako je totalitet loš. Moja porodica već 10 godina redovno vikendom obilazi Srbiju, i obišli smo sve što je vredelo videti i najveći problem imamo kada decu treba da odvedemo u toalet, na primer. Drugi problem nam je kada dodjemo u restoran pa vidio musavoh konobara i mačke kako vršljaju po kuhinji, šta deci da naručimo za jelo. To što naručimo mora biti dobro pečeno, iz razumljivih razloga.

    Sve u svemu, treba se stalno unaprdjivati a za to služi kritika i ukazivanje na propuste, a ne busanje u grudi „mi smo najbolji, to što mi imamo to niko nema“. Urbana legenda.

  • Očigledno je došlo vreme gospodine Šćepanoviću da Vam kažem(o) da ste najpametniji, najobrazovaniji, najiskusniji, nepogrešivi i da se oprostim(o) od Vašeg bloga.
    Govorili ste da sam zadrt u komentarima. Možda je tako, ali Vama skidam kapu. Želim Vam puno uspeha u daljem radu.

  • „Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. “

    Питам се шта су радили људи пре него што је измишљен Hasap (HACCP) ? Хиљадама година шта су јели?
    Захваљујући природној храни коју су јели наши преци а која нема „стандардно добар европски квалитет“ јер то ни у природи не постоји, ми смо данас отпорни на разне болести. Јер храна је и лек. А храна очишћена од свих бактерија постоји једино у ГМО облику у Монсантовим лабораторијама и пољима. И ко зна шта још..
    Убудуће ће узгајати лимун без витамина ц и слично. Пошто већ имају парадајз миксован са геном морског краставца.
    Ја ипак радије бирам нашу природну храну, неорганизовану или какву год..

  • @ Aleksandra

    Moja tvrdnja za med se odnosi na celokupno legalno tržište Srbije i količine koje su u opticaju. Sad da razjasnimo šta znači kvalitetan med.

    Med je namirnica koja se jako lako falsifikuje. To se radi uz pomoć šećera, melase i drugih dodataka medu. Postoji nekoliko metoda da se to proveri, ja sam uglavnom koristio razvlačenje niti meda, i retko sam nailazio na kvalitetan med po tezgama.

    Takodje, kvalitetan med znači i da ako vam neko nudi livadski med, to i treba da bude čisto livadski med a ne obogaćen medom od suncokreta, koji je jeftiniji i obično izdašniji pri paši.

    Zatim, u medu ne sme biti antibiotika, medjutim vi to kao kupac ne možete detektovati, a većina pčelara tretira pčele antibioticima pri bolestima, kako bi održala prinos meda i sačuvala košnice. Pomenuo sam u tekstu jednu veliku firmu koja zbog toga nije uspela da izveze med u Evropu.

    I možda najznačajnije, vrcanje meda se kod nas ne vrši na pravilan način. To je jedna od zapanjujućih stvari koje sam uočio razgovarajući i sa profesionalnim pčelarima, da oni to ne rade. Postoje 2 osnovne stvari ako hoćete da sačuvate kvalitet i lekovita svojstva meda, a koje kod nas niko ne poštuje pri vrcanju i skladištenju a to je:

    1. Med ne sme da se zagreva i topi jer gubi lekovitost – a svi to rade da bi lakše manipulisali sa njim, da bi ga otopili ako kristališe i slično

    2. Med ne sme da stoji na svetlu jer gubi lekovita svojstva – mora biti zavijen u tamnu hartiju, biti na tamnom.

    Malo priče o medu, iako sam zamolio prijatelja pčelara iz Soko Banje da on napiše tekst da ne ispadne kako pametujem na svaku temu, ali dok se on organizuje, moram i ja pomalo.

  • BLOGOVANJE I AJVAR SPAJAJU LJUDE 🙂

    Upravo sam se vratio sa Sajma etno hrane, gde smo se komentator ovog teksta, proizvodjač Leskovačkog ajvara i učesnik u Soulfood spotu gdin Stevica Marković i ja upoznali.

    Da doživljaj bude veći upoznao sam se na licu mesta i sa gdinom Petrom, rediteljom ovog spota, kao i producentskom ekipom. Mladi i talentovani momci.

    Ajvar lekovački je super, a ima ga dobrog i iz drugih krajeva, pa još sutra možete da svratite na Beogradski sajam da pazarite.

    Preporučujem i lisnati Pivski sir, planinski kozji sir Goatlessa, kosovsko crveno vino Iz Srca vinarije Antić, domaće džemove i sokove iz Blaca Natural food, kao i vojvodjansku štrudlu Štrudlijada.

  • Ne znam koji su razlozi zasto se bunite na sve ove lijepe rijeci koje su vam uputili. Lijepo je da se neko usudio da progovori i da vam kaze istinu. Da uistinu ste dobri i ima nas dosta redovnih citalaca koji misle isto. Puno srece i u potonjem radu i puno vas citamo.

  • Juce sam na sajtu B92 pogledao film soulfood Serbia i jako mi se dopao…a onda sam slucajno naisao na ovaj blog i slatko se ismejao…autor teksta je 100% u pravu sa svojim komentarima…odlicno je pokazao sta je slika i prilika Srbije.

    Sve ove proizvode ja obozavam da jedem, samo imam jedan problem…kupiti ih u Beogradu, a da su zadovoljavajuceg kvaliteta i da ispunjavaju minimum zahteva za bezbednost hrane malo je tezi slucaj…a sto je najgore cesto ih necu kupiti ni u mestima odakle poticu.

    Zasto? Pa nema ko da ih proizvodi, jer nemamo industriju i masovnu proizvodnju za vecinu ovih proizvoda…sve se svodi na kucnu radinsot ili poneku manufakturu.
    Jedini problem za sve ovo je drzava…ona umesto da motivise proizvodjace ovakvih brendova, da im daje bespovratna sredstva ili povoljne kredite za unapredjenje proizvodnje, da im pravi kanale prodaje i nekako da im olaksa poslovanje, ona u njima vidi samo priliku da popuni budzet.

    Inace da bih nekom starancu u Beogradu posluzio kvalietnu hranu iz spota…trebalo bi mi barem mesec dana da je nabavim…i to bih morao dobro da se pomucim i da narucujem da mi se donese u Beograd.
    Uz sve to dodao bih da veoma cesto putujem i veoma sam upucen na proizvodjace hrane…cak i neke koji su pominjani gore, pa opet ne mogu da nabavim uvek dobru hranu iz spota po prihvatljivim cenama.

    Bio bih najsrecnij kada bih mogao da odem u hipermarket i kupio na jednom mestu pirotski kackavalj, pravi kajmak, kvalitetnu zlatiborsku prsutu, dobar backi kulen i sandzacki sudzuk, ukusan i dobro uprzen domaci ajvar…nazalost to je skoro nemoguce…tako da posto danas i za sebe ne mogu da nabavim sve ovo, tesko da cu i strancu uskoro to moci da ponudim.

    Pozdrav za autora teksta Zlatka, jer je bio realan…i moracu da probam jos par specijaliteta koja je ovde naveo, a u spotu nisu prikazani. Sve u svemu citanje ovog bloga je bio pravi gastronomski dozivljalj. 🙂

  • @ Nenad

    Hvala na pohvalama. Nabavka takva hrane u Bgdu je sada nesto bolja preko Rakijabara i prodavnice suvenira, ali je poenta da ih ima u supemarketima a to je stvar i trgovca ali i drzave. Do sada je drzava uvek stitila monopol velikih trgovinskih lanaca i velikih proizvodjaca, zato mali ne mogu da budu vidljivi kupcima niti da se probiju 🙁

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280