Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost Kultura

Santa Maria della Salute najlepša srpska ljubavna pesma i Svetski Dan poezije 21 mart


Gospodin Velibor Mihić, književnik i pesnik, te naš autor na blogu, podsetio nas je da je 21 mart Svetski dan poezije, koji je uspostavio UNESCO još 1999-e godine. Zahvaljujemo se gospodinu Veliboru javno, i u njegovo i naše ime poklanjamo vam najlepšu ljubavnu i duhovnu pesmu sa ovih prostora Santa Maria della Salute koju je napisao pesnik Laza Kostić, kao naš doprinos obeležavanju dana poezije i promovisanju kulture. 

 

Santa Maria della Salute – Himna ljubavi, izlečenja duše i posvećenosti

Venecija Santa Maria della Salute basilika Laza kostić pesmaGodine 1909-e, u tem Somboru, tokom maja i juna meseca, napisana je jedna od najlepših ljubavnih pesama sa ovih prostora, Santa Maria della Salute. Napisao ju je veliki pesnik i džentlmen Laza Kostić (1841-1910) na samom kraju svog života, u spomen rano preminule devojke Lenke Dundjerski, u koju je bio svojevremeno zaljubljen.

Igrom sudbine, ovo je bila Lazina zadnja pesma, koja se upravo pojavila pred smrt njegove supruge Julke i pred njegov životni kraj, kao svojevrsna životna isposvest. Ipak, sama pesma i ono što nosi nastavila je da živi godinama dalje u svojoj lepoti i plemenitosti, kao svojevrstan završetak jednog plodnog stvaralačkog života i jednog unutrašnjeg razrešenja sa svetom i emocijama koje je Laza nosio u svom srcu.

Santa Maria della Salute u prevodu znači Sveta Majka Spasa (Zdravlja) i taj naziv osim imanacije same Bogorodice Majke nosi i najpoznatija crkva u Veneciji. Čini nam se kao da je ovom pesmom Laza Kostić tražio oproštaj, kao da je ovom pesmom napravio završetak svog stvaralaštva, izlečio svoju dušu i predao se Svetoj Majci u naručje večnoga života.

Briljantno delo uzvišene lepote. Crkva medju pesmama.

.

Laza Kostić

Santa Maria della Salute

Oprosti, Majko Sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, Majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

. . .

1 komentar

Ostavite komentar