Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Ime poznato redakciji

 

Razočarenje nacije nakon 5-o oktobarske demokratske revolucije u Srbiji – 12 godina posle kiselim i stavlja kupus u kacu na taj dan

 

Draga i poštovana Bašto Balkana,

Redovno vas čitam i voleo bih da, ako želite i možete, prenesete i ovo moje malo i kratko pismo, na današnji dan, 5 oktobar 2012, kada se sećamo kako smo i šta smo radili nekada. Naslovite ga kako hoćete, vaš je izbor.

Nekada smo se borili da ne budemo u vremenu sada. Jer, sada je isto što i nekada. Nekada su vladali socijalisti i radikali, i mi smo se borili protiv njih. Sada opet nama vladaju socijalisti i neoradikali, ali se mi više ne borimo protiv njih. Borimo se protiv sebe samih, uvučeni u naše male živote i svetove, i izgubljene nade.

A tada, 2000 godine smo imali nadu, inspiraciju i nadahnuće. Pogotovu moja beogradska rok end rol generacija. Verovali smo demokratskoj opoziciji, da neće samo da bude pozicija već i pokretačka i moralna snaga ovoga društva. Nakon 5 oktobra, vrlo brzo se pokazalo da su naša verovanja bila naša, a njihova njihova, i da su svi oni pametni i fini akademski opozicioni lideri, zapravo želeli samo jedno, da iskoriste trenutak vlasti i uzmu sve što se uzeti može. I uzeli su sve što su mogli. Uzeli su nam i nadu da će biti bolje. A ostavili apatiju i beznadje. Jer, nakon 12 godina razočarenja sa demokratama i nazovi demokratama, odnosno kradljivcima naših para i duša, pitamo se kome se više može verovati. Zato se narod valjda vratio starim dobrim vremenima, i manjem zlu, na koje je navikao i za koje zna kuda mogu da nas odvedu. A mogu u samo predvorje pakla, iskusili smo to. Hiperinflacija, gradjanski ratovi, rat sa Nato paktom, izolacija, masovna histerija i „sila Boga ne moli“ država.

Sad se stvarno pitam ima li nam spasa?

Mislim, ko nas može i kako spasiti. Od domaćih snaga, odnosno slabosti, ne vidim nikoga ko bi nas negde poveo, i ko zna bilo kakav put državnog i narodnog napretka. Džo i njegov buldožer su odavno u penziji i na otpadu istorije, a novi nismo imali čime da kupimo od gradjenja i čišćenja Srbije. Zato smo i počistili prošlu garnituru, jer su se mnogo bavili smećem da su se usmrdeli. A ovi današnji i recijlirani? Ko ima oči, danas može da vidi, da smo opet krenuli unazad, i da sa novom vlašću bodemo oči celom svetu. Sadašnji predsednik vlade se igra i zeza sa lokalnim poskočicama i fazonima obraćajući se cinično Evropi i svetu, vraćajući im milo za drago kada su ga oni progonili i rušili. Nova vlast je odlučila da će da se držimo Rusije, nadajući se da će nas ona pomoći i braniti, a mi sve više tonemo u civilizacijsko i kulturno dno.

S druge strane, ona intelektualna elita, književnici, glumci, politički teoretčari i mladi studenti iz 90-ih su pokazli da su lako kvarljiva roba sumnjivih životnih vrednosti. Nekadašnji mladi studentski lideri su postali tajkuni i nasilni političari nafurani na moć i bahatost, političari bez morala i skrupula, dok oni političari a i profesori, književnici i umetnici, samo su pokazali da su ljudi sumnjivog karaktera i bez dostojanstva, spremni da se prodaju svakom ko im da nešto više pažnje i para. A tim pre, što su u želji da nešto promene izgubili potpuno sve moralne i druge životne kriterijume, postavši histerični glasnogovornici i pametnih i glupih stvari. Stid me je tih sedih glava kad samo pomislim kako su se lako i brzo prodali i u šta su se pretvorili.

Počev od politike, grand estrade, sporta do sindikata, sve je kod nas postala histerija i manijakalno navijanje za jedne ili za druge. Važno je nadglasati, pobediti i udarati direktno u glavu, sa štapom ili bez njega. Umerenost i zdrav razum su otišli odavde odavno, ako su ikada i stanovali, samo što mi toga nismo bili svesni. Kada to govorim, želim da se svi osvrnete samo na medije u Srbiji, nazovi demokratske medije u Srbiji, koji su svi ispolitizovani do bola, i koji su svi toliko puni negativnih i crnih informacija da to mozak boli ako još nije nad njim izvršena lobotomija. Toliko jako zlo isijava iz medija u Srbiji. Prestao sam da pratim medije, uvek me uzbude i uznemire svojim agresivnim govorom i sadržajima. Od elita na vrhu koje se biju sve počinje a preko medija se prenosi. Epilog je da imamo potpuno podivljali narod. I sada se ja pitam da li su svi „oni“ bili divlji pre ili su podivljali naknadno?

Gnušam se svega. Razočaran sam. Potpuno. I sa svima. I sa svakim.

Kada sam to konstatovao, a nije to bio neki 5 oktobar, nego neki običan dan na pijaci, dok sam gledao polulude penzionere kako se guraju da kupe dnevne novine koje im zlo u kuću unose, i kada sam čuo piljare i prodavce na pijačnim tezgama kako raspredaju „kako bi oni majku pokazali onome političaru, sve bi ih postreljali …“, u tom trenutku me je obasjala milost saznanja. Shvatio sam da moja budućnost zavisi od tih agresivnih ljudi, koji ne znaju za sebe, koji su neobrazovani, manipulisani, rigidni, primitivni, pod uticajem zla iz medija. A oni glasaju i dovode vlast na čelo ove zemlje. Oni, a ne ja, horda gladnih i pohlepnih a ne moja mala grupa smirenih i pametnih ljudi, varvarska ekipa koju huškaju crni magovi politike odlučuje o budućnosti ove zemlje. Čak i pederi i lezbejke, koji su u nekom drugom svetu pitomi i blazirani, kod nas su besne lisice i lasice, spremni da ujedaju i grizu, da vredjaju i blate sve živo. To je mentalitet, i nije bitno na kom si nivou društvene lestvice kada ti je ambijent zatrovan u svim delovima.

Spasa nam nema. Gde ja to živim?

Tada sam uzeo praziluk iz torbe, mlatnuo se njima po licu i zamislio se nad njim. Imam dva izbora, da ga zabodem sebi u zadnjicu, i budem kao i oni, ili da ga stavim sebi na glavu kao perjanicu i postanem poglavica svog života, pa ma šta košta. Hodajući tako kroz pijacu, upijajući sve mirise ovoga društva, počev od kiselog kupusa, pregorelog sira, i slatkasto nakiselog prevrelog groždja punog pčela, obrati mi se jedan seljak: „Gospodine, oćete dobar kupus? Volovi ga obožavaju!“

„Pa nisam ti ja vo, govedo jedno!“ – odbrusio sam mu u grču mojih predjašnjih mračnih razmišljanja.

„A gospodine, pa i vi jedete kupus kao volovi, ništa niste vi finiji od njih kada vam stomak zakrči“

Fleš. Vizija. Uvid. Seljak govori istinu. Otvori mi se svet mudrosti. Pridjoh tezgi i uzeh najveću glavicu kupusa, ne zato što mi je trebala, već zato što sam hteo seljaku da se zahvalim za uvid koji sam imao. I oslobodjenje. Oslobodjenje od drugih, zemlje, 5 oktobra, društva i politike.

To je to. Ako i vola i mene hrani taj isti kupus, onda ću i ja da počnem da razmišljam kao vol. Da se bavim sobom i svojim malim životom – hrana, štala i moja mila krava koju treba da zaskočim.

I evo, od sutradan, a nije to bio neki 6 oktobar, nego neki običan dan i datum, iz mog života su nestali politika, vlada, država, kradje i lopovluci, novine i televizija, afere i svadje, partije i navijači, nacionalisti i pederi, patriote i globalisti, nestao je sav taj tudji život koji proživljavamo jel nam ga serviraju umesto kupusa. Sve je najednom kao rukom odnešeno.

Ostali smo samo kupus, vo i ja. Srećni i bezbrižni. Živeo kupus! 5 oktobra ga stavljam u kacu i kiselim!

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: