Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Sveti Serafim Sarovski

Ko je bio Sveti Serafim Sarovski – Izvod iz biografije Svetog Serafima Sarovskog

 

„Promeni sebe, promenićeš hiljadu njih oko sebe“ – Sveti Serafim Sarovski

Zbog čistoće duše dobivši od Boga dar vidovitosti, Sveti Serafim je često davao ponekim posetiocima pouke koje su odgovarale njihovim najtajnijim osećanjima i najskrivenijim mislima, iako mu ih oni nisu govorili. Evo jednog takvog primera. Jednom prilikom dođe iz radoznalosti u Sarov general – lajtnant L. razgledavši manastir, on htede da otputuje, ne dobivši ništa za svoju dušu. No njega zaustavi spahija Prokućin, nagovarajući ga da svrati kod starca Serafima. General u početku odbijaše, ali na uporno navaljivanje Prokućinovo on pristade. I čim stupiše u keliju, starac Sveti Serafim, idući mu u susret, pokloni se generalu do nogu. Ovakva smirenost porazi gordog generala. A Prokućin, vidjevši da ne treba da ostane u keliji, iziđe u predsoblje.

General pak, okićen  ordenima, ostade oko pola sata u razgovoru sa starcem. Za nekoliko minuta začuje se plač iz starčeve kelije; general je plakao kao malo dete. Za pola sata otvoriše se vrata, i sveti Serafim izvede generala ispod ruke, koji je i dalje plakao, prekrivši lice rukama. Ordene i kapu general beše zaboravio u keliji. Otac Searfim mu iznese, i zakači mu ordene na mantil. Kasnije je taj general pričao da je proputovao celu Europu, da poznaje mnoštvo ljudi, ali da je prvi put u životu vidio onakvu smirenost s kakvom ga je susreo zatvorenik Sarovski, i da do tada nije znao za takvu vidovitost s kakvom mu je starac otkrio sav njegov život do najtajnijih pojedinosti. A kada su mu za vrijeme razgovora sa ocem Serafimom poispadali ordeni sa grudi, vidoviti starac mu je rekao: «To je zato što si ih nezasluženo dobio».

Ljubav blagodatnog starca bila je prosto sveobuhvatna i bezgranična. Izgledalo je da on voli sve i svakoga više nego što majka voli svoga milog sina jedinca. Nije bilo stradanja, nije bilo nevolje u bližnjega, a da ih on ne oseti, ne primi u svoju dušu, i ne nađe odgovarajuće lekove. I na taj način on postade u očima pravoslavnog ruskog naroda, utočište, duhovni oslonac, i uteha svima koji stradaju i pate, svima koji su natovareni i jadni, svima kojima je potrebna milost Božja i pomoć blagodatna. Lica svih uzrasta, zvanja i stanja, oba pola, detinjski poverljivo, iskreno i prostosrdačno, otvarali su pred njim svoju dušu i srce, svoje sumnje i nedoumice, svoje duhovne potrebe i muke, svoje grehe i grehe promisli. A da sve to posetilac ispovedi bez lažnog stida i prikrivanja, nekome je priticao u pomoć sam starac, vidovito čitajući u duši njegovoj i na glas mu govoreći njegove grehe i pomisli. Sa ljubavlju prebogati sveti starac sve je umirivao, i niko nije odlazio od njega bez olakšanja i duševnog umirenja, bez stvarne pouke i blagodatne utehe, – niko: ni bogati, ni siroti, ni prosti, ni učeni, ni poniženi, ni ugledni. I svi su osećali njegovu veliku ljubav i njezinu blagodatnu silu; i neretko se događalo da potoci suza krenu iz očiju tvrda i okamenjena srca.

Često je prepodobni otac Sveti Searfim izazivao kod mnogih zavist, prekore ili nedoumice, što on prima sve bez razlike, što svima podjednako čini dobro, što sve u istoj mjeri pažljivo sluša, teši i poučava, ne razlikujući ni pol, ni zvanje, ni imovno stanje, ni moralne odlike svojih posetilaca. Povodom toga prepodobni je otac ne jedanput govorio: «pretpostavimo da ja jedanput zatvorim vrata svoje kelije. Posetioci, kojima je potrebna utešna reč, zaklinjat će me Bogom da im otvorim vrata, no, ne dobivši od mene odgovor, oni će sa tugom odlaziti svojoj kući ….kakvo opravdanje ja mogu dati Bogu na Strašnom sudu Njegovom?»

Drugom prilikom kada jedan inok upita starca: «što ti sve učiš?», on odgovori: «ja se držim učenja Crkve koja peva: Ne skrivaj riječ Božju, već objavljuj čudesa Njegova».

Tako je sveti starac smatrao za svoju savest, za dužnost svoga života, da prima sve koji mu dolaze, i da će za to dati odgovor na Strašnom sudu Božjem. A kada bi primetio da posetioci slušaju njegove savete, drže se njegovih pouka, i sa puta greha i propasti stupaju na put vrline i spasenja, on se nije veselio tome kao plodom svoje delatnosti, niti je to pripisivao sebi, nego je blagosiljajući za sve Dobrotvora – Boga, govorio u takvim slučajevima: «Ne, nama, Gospode, ne nama, nego imenu Svome daj slavu (Psal. 113,9). Mi smo dužni udaljavati od sebe svaku radost zemaljsku, sledeći učenje Gospoda Krista, koji je rekao: Ne radujte se tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima» (Lk. 10,20).

Jednom prilikom jednovremeno dođoše k ocu Serafimu u njegovu manastirsku keliju ustrojitelj Vladimirske pustinje jeromonah Antonije i jedan trgovac iz Vladimirske gubernije. Otac Serafim zamoli ustrojitelja da sedne i pričeka, a sa trgovcem stane odmah razgovarati. Milostivo, blago i nježno, izobličavao je njegove poroke i davao mu savete: «Svi tvoji nedostaci i nevolje, – govoraše mu on, – posledice su tvoga strasnoga života. Ostavi takav život, ispravi puteve svoje». Opširna reč starčeva o toj stvari beše prožeta tako dirljivom srdačnošću i toplinom, da i trgovac, na koga se to odnosilo, i slučajno prisutni otac Antonije, behu dirnuti do suza. A kada trgovac iziđe iz kelije, onda se otac Antonije dugogodišnji poznanik i poštovalac oca Serafima, usudi reći svetom starcu:  Pred vama je duša ljudska otkrivena kao lice u ogledalu; na moje oči, još ne saslušavši duhovne potrebe i nevolje ovoga bogomoljca, vi mu već sve sami kazaste. Sada ja vidim, da je um vaš tako čist, da on njega ništa nije sakriveno u srcu bližnjega».

No otac Serafim mu metne na usta svoju desnu ruku, kao zatvarajući ih, i reče: «Ne govoriš kako treba, radosti moja. Srce čovečije je otkriveno jedino Gospodu, i samo je Bog jedini koji pozna srce; a srce u čoveka duboko je» (Ps. 63,7).

Otac Antonije ga ponovo upita: «Pa kako vi to, ni jednu reč ne upitaste trgovca, a kazaste mu sve što mu je potrebno?» Tada mu sveti Serafim smireno odgovori: «On je išao k meni, kao i drugi, kao i ti, išao je kao ka sluzi Božjem; ja grešni Serafim, tako i mislim da sam ja grešni sluga Božji, što mi naređuje Gospod kao sluzi Svome, to ja i predajem onome kome treba ono što je korisno. Prvu pomisao, koja se pojavi u duši mojoj, ja smatram kao ukazanje Božje, ne znajući šta je na duši moga sagovornika, već samo verujući da mi tako ukazuje volja Božja, radi sagovornikove koristi. Kao željezo kovaču, tako sam ja predao sebe i svoju volju Gospodu Bogu: kako je Njemu ugodno, tako i radim, svoje volje nemam, nego što je Bogu ugodno, to i predajem.»

Međutim, ova blagodatna vidovitost prepodobnog oca Serafima bila je uistinu neobična. Dobijajući pisma, on je često, ne otvarajući ih, znao njihov sadržaj i davao odgovore: „Evo, reci ovo od ubogog Serafima“, itd. Posle blažene smrti njegove nađeno je mnogo takvih neotvorenih pisama, na koja je on u svoje vreme odgovorio. Duhom je sveti starac bio u zajednici sa mnogim podvižnicima, koje nikada nije viđao  i koji su živjeli na hiljade kilometara daleko od njega. Kada se u zatvoreniku Zadonskog Bogorodičnog manastira Georgiju pojavi misao, da promeni svoje prebivalište i povuče se još usamljenije, i niko osim njega to nije znao, odjednom k njemu dođe nekakav stranac, iz Sarovske pustinje od oca Serafima i reče mu: «Otac  Serafim mi je naredio da ti kažem: Toliko godina boraviš u zatvoreništvu, sramota je da te savladavaju đavolje misli – i da ostaviš svoje mesto. Nikuda ne odlazi! Presveta Bogorodica zapoveda ti da tu ostaneš». – Rekavši to, stranac se pokloni i ode. A kada ga stadoše tražiti, ne mogaše ga naći ni u manastiru ni oko manastira.

. . .

Sveti Serafim Sarovski

Pouka o molitvi i zadobijanju Svetog Duha

Svako dobro delo učinjeno iz ljubavi prema Hristu donosi blagodat Svetoga Duha, no molitvom se to najlakše postiže, jer je molitva orudje kojim uvek raspolažemo. Može se dogoditi da biste hteli da idete u crkvu ali da crkva nije blizu, ili da je služba svršena. Ili imate želju da udelite siromahu, no ili njega nema ili nemate šta dati. Ili želite da budete neporočni ali za to nemate snage, ili zbog vaše prirode ili zbog spletki zli duhova kojima se vi ne možete usprotiviti po ljudskoj nemoći. Imate želju i bilo koje drugo dobro delo da učinite radi Hrista, no ili nemate snage, ili nemate prilike za to. Sve to, medjutim, ne važi kada je u pitanju molitva. Za molitvu uvek ima mogućnosti. Ona je dostupna i bogatom i siromašnom, i znamenitom i prostom, i silnom i slabom, i zdravom i bolesnom i pravednom i grešnom.

Snaga molitve je ogromna i vise nego sve drugo daje Duha Božjeg. A moliti se nije teško. Blago nama ako nas Gospod Bog zatekne na molitvenom bdenju, ispunjene darovima Duha Svetog Njegovog! Tada se možemo smelo nadati da ćemo biti uzeti na oblacima u susret Gospodu na vazduhu, Koji dolazi sa slavom i silom velikom da sudi živima i mrtvima i koji će dati svakome prema delima njegovim (v. I Sol. 4,17).

Ikona Sveti Serafim Sarovski ruski starac i duhovnik iz pustinje

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: