Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Divjejevski manastir i najlepša liturgija u mom životu i starice monahinje

 

Divjejevski manastir i najlepša liturgija u mom životu i starice monahinje

Kako duh hrišćanstva pobedjuje kroz starice monahinje i svetu liturgiju. Sveti Serafim Sarovski i Divjejevski manastir

 

 

O najlepšoj službi u mom životu

Divjejevski manastir i crkvaU sovjetsko vreme verovatno nije bilo užasnijeg simbola razaranja Ruske Crkve nego što je Divjejevski manastir.

Ta obitelj, koju je osnovao prepodobni Serafim Sarovski, je bila pretvorena u strašne ruine. One su se uzdizale nad ubogim sovjetskim gradom, centrom rejona, u koji je preobraćen nekada slavni i radosni grad Divjejevo. Vlasti nisu uništile Divjejevski manastir do kraja. Ostavili su razvaline kao memorijal svoje pobede, spomenik večnog porobljavanja Crkve. Pored Svete kapije obitelji isticao se spomenik vođi revolucije, koji je preteći susretao svakoga ko je pristizao u razoreni Divjejevski manastir.

Sve je ovde ukazivalo na to da se prošlost ne može vratiti. Tako su, izgledalo je, i proroštva prepodobnog Serafima o velikoj sudbini Divjejevskog manastira, omiljena u celoj pravoslavnoj Rusiji, bila zauvek pogažena i ismejana. Nigde, ni u bližoj, ni u daljoj okolini Divjejevskog manastira, od aktivnih hramova nije ostalo ni traga – svi su bili razoreni. A u nekada proslavljenom Sarovskom manastiru i u gradu oko njega bio je smešten jedan od najtajnijih i najzaštićenijih objekata Sovjetskog Saveza, «Arzamas-16». Ovde se proizvodilo nuklearno oružje.

Sveštenici, i ako su dolazili na tajno pokloništvo u Divjejevo, činili su to skriveno, obučeni u svetovnu odeću. Ali svejedno su im ulazili u trag. Te godine, kad sam prvi put bio u prilici da boravim u razrušenom manastiru, uhapsili su dvojicu jeromonaha koji su došli da se poklone divjejevskim svetinjama, žestoko ih pretukli u miliciji i petnaest dana držali u sobi na ledenom podu.

Te zime me je sjajni, veoma dobri monah iz Trojice – Sergijeve lavre, arhimandrit Bonifatije, zamolio da ga pratim na putu za Divjejevo. Po crkvenom tipiku, sveštenik koji kreće na dalji put sa Svetim Darovima – Telom i Krvlju Hristovim, mora obavezno sa sobom da povede pratioca, da bi u nepredviđenim okolnostima zajedno štitili i čuvali veliku svetinju. A otac Bonifatije je upravo i išao u Divjejevo da bi pričestio stare monahinje koje su živele u okolini manastira – poslednje koje su iz vremena te dorevolucionarne obitelji preživele do naših dana.

Predstojao nam je put vozom kroz Nižnji Novgorod, tadašnji Gorki, a odatle automobilom do Divjejeva. Tokom puta baćuška čitavu noć nije ni legao: na njegovim je grudima, na svilenom gajtanu, visila mala darohranilica sa Svetim Darovima. Ja sam spavao na susednom ležaju, i, budivši se s vremena na vreme od zvuka točkova, video kako otac Bonifatije, sedeći za stočićem, čita Jevanđelje pri slaboj svetlosti vagonske noćne lampe.

Stigli smo do Nižnjeg Novgoroda – zavičaja oca Bonifatija – i zadržali se u njegovom roditeljskom domu. Otac Bonifatije mi je dao da čitam knjigu izdatu pre revolucije – prvi tom dela svetog Ignjatija (Brjančaninova), i ja do jutra nisam oka sklopio, otkrivajući tog zadivljujućeg hrišćanskog pisca.

Sledećeg jutra smo krenuli u Divjejevo. Predstojalo nam je oko osamdeset kilometara puta. Otac Bonifatije se potrudio da se obuče tako da u njemu ne bi mogli prepoznati sveštenika: pažljivo je skupio krajeve podrasnika pod kaput, a svoju predugu bradu sakrio pod šal i okovratnik.

Već se smrkavalo kad smo se približili cilju našeg putovanja. Kroz prozor automobila, u vrtlozima februarske mećave, ja sam sa uzbuđenjem raspoznavao visoki zvonik bez kupola, skelete razrušenih hramova. Bez obzira na tako tužnu sliku, bio sam zadivljen neobičnom moći i tajnom silom te velike obitelji. I još – mišlju o tome da Divjejevski manastir nije postradao, već živi svojim nedostižnim za svet skrivenim životom.

Tako se i ispostavilo! U zapuštenoj kolibici na periferiji Divjejeva sreo sam nešto što nisam mogao zamisliti ni u najsvetlijim snovima. Video sam Crkvu, koja uvek pobeđuje i ne slama se, mladu, koja se raduje svom Bogu – Promislitelju i Spasitelju. Upravo sam ovde i počeo da shvatam veliku silu drevnih reči apostola Pavla: «Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje».

I još: na najlepšoj i najnezaboravnijoj crkvenoj službi u svom životu bio sam ne negde u velikolepnom sabornom hramu, ne u hramu proslavljenom davno prošlim vremenima, nego u sovjetskom gradiću Divjejevo, u iskrivljenom kućerku broj 16 u Lesnoj ulici.

Tačnije, to čak nije bila ni kuća, već staro kupatilo, prilagođeno za stanovanje.

Našavši se prvi put ovde sa ocem Bonifatijem, video sam sobicu sa izuzetno niskom tavanicom, a u njoj deset starica, užasno starih. Najmlađe su, u krajnjem slučaju, daleko premašile osamdesetu. A starijima je bilo, zasigurno, više od sto godina. Sve su one bile u prostoj staračkoj odeći, sa običnim maramama. Nikakvih rasa, monaških apostolnika i kamilavki. Pa, kakve su one monahinje? «Tako, obične bakice», pomislio bih ja, kad ne bih znao da su te starice – jedne od naših najhrabrijih savremenika, istinske podvižnice, koje su u zatvorima i logorima provele duge godine i decenije. I, pored svih iskušenja, samo su umožile u duši veru i vernost Bogu.

Bio sam potresen kada je pred mojim očima otac Bonifatije, taj poštovani arhimandrit, penzionisani nastojatelj hramova Trojice-Sergijeve lavre, zaslužan i poznat u Moskvi duhovnik, pre nego što će blagosloviti ove starice, pao pred njima na kolena i učinio im zemni poklon! Ja, iskreno govoreći, nisam verovao svojim očima. A sveštenik, podigavši se, počeo je da blagosilja starice, koje su mu, nespretno se gegajući, po redu prilazile. Videlo se kako se iskreno raduju njegovom dolasku.

Dok su otac Bonifatije i starice razmenjivali pozdrave, ja sam razgledao. Po zidovima sobička pred ikonama u starim kivotima mutno su gorela kandila. Jedna ikona je odmah skretala posebnu pažnju na sebe. To je bila velika, predivno živopisana ikona prepodobnog Serafima Sarovskog. Lik starca je svetleo takvom dobrotom i toplinom, da čovek ne poželi da skine pogled sa nje. Ova ikona je, kako sam posle saznao, naslikana pred samu revoluciju za novi divjejevski saborni hram, koji nisu ni stigli da osveštaju. Ikonu su čudom spasili od skrnavljenja.

U to vreme je počela priprema za svenoćno bdenije. Bio sam zbunjen kad su monahinje počele da na grubo sklepani sto vade iz svojih tajnih skrovišta originalne stvari prepodobnog Serafima Sarovskog. Ovde su bili kelejni epitrahilj prepodobnog, njegove verige – teški gvozdeni krst na lancu, kožna rukavica, starinski lonac, u kom je sarovski starac pripremao sebi hranu. Te svetinje su se posle razaranja manastira decenijama predavale iz ruke u ruku, od jednih divjejevskih sestara do drugih.

Dok se oblačio, otac Bonifatije je vozglasio početak svenoćnog bdenija. Monahinje su se nekako odjednom trgle i zapevale.

Kako je to divan, neverovatan hor bio!

«Glas šesti! Gospodi, vozvak k Tebje, usliši mja!» – vozglasila je grubim i promuklim staračkim glasom monahinja-kanonarh. Imala je sto dve godine. Oko dvadeset godina je ona provela u zatvorima i izgnanstvima.

I sve starice su zapevale sa njom: «Gospodi, vozvak k Tebje, usliši mja! Usliši mja, Gospodi!»

To je bila služba koja se ne može rečima opisati. Sveće su gorele. Prepodobni Serafim je gledao sa ikone svojim beskrajno dobrim i mudrim pogledom. Čudesne monahinje su pevale gotovo čitavu službu napamet. Samo bi ponekad neka od njih pogledala u debele knjige, naoružavši se čak ne ni naočarima, nego ogromnim uvećavajućim staklima na drvenim ručkama. Tako su one služile i u logorima, i u izgnanstvima, i po završetku, vrativši se ovde, u Divjejevo, i skrasivši se u ubogim udžericama na kraju grada. Na sve su one bile naviknute, a ja zaista nisam shvatao jesam li na nebu ili na zemlji.

Te starice-monahinje su nosile u sebi takvu duhovnu snagu, takvu molitvu, takvu hrabrost, dobrotu i ljubav, takvu veru, da sam upravo tada, na toj službi, shvatio da one odolevaju svemu. I bezbožnoj vlasti sa svom njenom moći, i neverju sveta, i samoj smrti, koje se one nimalo nisu bojale.

Divjejevski manastir i najlepša liturgija u mom životu i starice monahinje

 

Priča iz knjige Nesveti a sveti i druge priče – Arhimandrit Tihon (Ševkunov)

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar