U Studenici
(Pred moštima Svetog Simeona)
meni slaboj i nedostojnoj
pred veličinom Tvoga sjaja
U dnu crkve belog manastira
pognute glave stojim
Vreme je stalo
Tu sam, kraj Tvojih moštiju bogougodnih
bez glasa od lepote nebeske
Suzice pokajnice i radosnice
oproštaj traže i zahvalnost daju
Slušaš i daruješ
Krepiš i podižeš
snagu daješ
mene beživotnu pokrećeš
Evo…
Evo, već osećam blagodatni oganj
ljubavi Hristove
Evo, već anđeoska pesma u ušima bruji
i reči Tvoje, Sveti, evo, već u srcu osećam,
jer dao si ih za život…
I plodna vinova loza što život daruje
i okuplja nas u ime Hristovo,
rascvetala se u lepoti
od Hilandara
do svakog Božijeg srca
Ljubavlju me svezala u plodonosni grozd
pa mi ni rogozina ni kamen pod glavom Tvojom
u času razlučenja Tvoga
nije bio težak
Monaški glasovi u Studenici
uznose dušu do obitališta Božijeg
Lako Ti prilazim kao da to nije moj korak
Lako Ti šapućem kao da to nisu moje reči
Reč se zatalasa
Suza skliznu
Lako me nosi ljubav Tvoja
Kao da to nisam ja
Blagoslov je Tvoj
dubok
i potpun
i spasonosan
kao putokaz
izgubljenom u prostoru
Evo me na putu
da kretanje osmislim
ne gubeći se u očaju i sumnji
Evo me na putu
da blagoslov sačuvam
trajanjem i kretanjem
i čovečnošću i ljubavlju
Kao da se sada sve smirilo…
Projavilo..
Razdanilo…
Valentina Zlatanović – Marković
Užice,
Dan Svetog Simeona,
26. februara 2013. godine Gospodnje