Веселинка Стојковић

Још лутам, Боже мој

Још лутам, Боже мој.

Пут је дуг, непрегледан,

Дан и ноћ без одмора,

Са торбом на рамену,

И очима преда се, Боже мој,

Са молитвом у рукама.

Ноге воде, ноге носе, ноге држе,

Без муке и без туге,

И кад боле, када пате, кад се кају.

Још лутам, Боже мој.

Прођох воде, брда прођох,

Избивах и у равнице,

На стазе камене и вреле изворе,

На ливаде и пустиње.

Не бејах жедан, ни гладан,

А ни сит, Боже мој,

Очи моје видеше, срце дрхташе,

Кише, снегови, нити ветрови

Не беху им трње на путу,

Не, Боже мој, кад и беху.

Лутам још, Боже мој.

Пут је још широк, несагледан,

Неуморан, велики.

Зову воде, поља, звери, птице,

Небо, сунце, звезде, помрчина,

Шуме, песма, глас,

Глас! – Боже мој.

Сан и нада још ме воде,

Жеља да још гледам,

Да још видим, Боже мој,

Руке ишту, Боже мој,

Благослова никад доста,

Још лутам, Боже мој.

Не бејах жедан, нити гладан,

А ни сит, ни сит! Боже мој.

И идем, идем, Боже мој,

Још ходам, још се надам,

Још ми очи радост виде,

Светла хоће,

Још ме сунца зову и све звезде,

Још се уздам у сан вечни –

Ноге воде,

Jош ме држе, још ме носе,

Лутам, Још лутам, Боже мој.

. . .