Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Društvo spektakla – ciklično vreme i kradljivci vremena

Epoha proizvodnje stvara spektakularno vreme. Korporacije postaju kradljivci vremena, novca i života potrošača.

 

6: Spektakularno vreme

 

“Nemamo ničeg svog osim vremena, koje pripada i beskućnicima.”   Baltazar Grasijan, Dvorjanin

 

 

Društvo spektakla i spektakularno vreme - TV kradljivci vremena i života potrošača Gledanje TV-a147. Vreme proizvodnje, vreme-roba, zapravo je beskonačno gomilanje istovetnih intervala. To je apstraktno ireverzibilno vreme čiji se svi segmenti moraju pokazati na hronometru kao kvantitativno jednaki. Realnost tog vremena može se svesti na uzajamnu zamenljivost njegovih jedinica. O društvenoj vladavini vremena-robe moglo bi se reći: “Vreme je sve, čovek nije ništa; u najboljem slučaju on je skelet vremena” (Beda filozofije). To je obezvređeno vreme, sušta suprotnost vremenu definisanom kao “polje u kojem se razvijaju ljudske snage”.

148. Opšte vreme ljudskog nerazvoja postoji i u komplementarnom vidu, kao potrošno vreme koje proističe iz modernog oblika proizvodnje i koje se vraća u svakodnevni život društva kao pseudociklično vreme.

149. Pseudociklično vreme nije ništa drugo do potrošni oblik proizvedenog vremena robe. Ono ima ista osnovna svojstva: homogene, uzajamno zamenljive jedinice i odsustvo kvalitativne dimenzije. Ali, kao potproizvod vremena-robe, koji ima ulogu da uspori konkretni svakodnevni život i da održava njegovo zaostajanje, pseudociklično vreme je opterećeno pseudovalorizacijama i pokazuje se kao niz navodno individualizovanih momenata.

150. Pseudociklično vreme je vreme potrošnje koja je svojstvena modernom ekonomskom preživljavanju, uvećanom preživljavanju u kojem je svakodnevno iskustvo lišeno odlučivanja i podvrgnuto ne više prirodnom poretku, već pseudoprirodi koja se razvila iz otuđenog rada; stoga ono sasvim prirodno pronalazi stare ciklične ritmove koji su vladali životom preindustrijskih društava.

Pseudociklično vreme se, u isti mah, oslanja na prirodne tragove cikličnog vremena i gradi nove homologne spojeve: dan i noć, radne i neradne dane, periodične odmore.

151. Pseudociklično vreme je vreme koje je preoblikovala industrija. Vreme zasnovano na proizvodnji robe i sâmo je potrošna roba, koja objedinjuje ono što se razdvojilo sa dezintegracijom starih unitarnih društava – privatni, ekonomski i politički život. Sveukupno potrošno vreme modernog društva na kraju se shvata kao sirovina za raznovrsne nove proizvode, koji se iznose na tržište kao upotreba društveno organizovanog vremena. “Proizvod koji već postoji u obliku pogodnom za potrošnju, može da posluži i kao sirovina za neki drugi proizvod” (Kapital).

152. U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisani kapitalizam orijentiše se ka prodaji “potpuno opremljenih” blokova vremena, pri čemu je svaki od njih jedinstvena roba koja u sebi spaja izvestan broj različitih roba. Tako se u sve moćnijoj ekonomiji usluga i “slobodnog vremena” može pojaviti formula “sve je uključeno u cenu”, bilo da je reč o spektakularnom živom okruženju, kolektivnom turističkom pseudoputovanju, pretplati na potrošnju kulturnih dobara ili prodaji same društvenosti u obliku “uzbudljivih razgovora” i “susreta sa slavnim ličnostima”.

Takva spektakularna roba, koja izvesno ne bi imala prođu, kada realnosti koje parodira ne bi bile sve siromašnije, može se uporediti sa modernim načinima prodaje po tome što se može dobiti na kredit.

153. Potrošno pseudociklično vreme je spektakularno vreme, kako u užem smislu, kao vreme provedeno u konzumiranju slika, tako i u opštijem smislu, kao slika potrošnje vremena. Vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremenao je polje u kojem potpuno dolaze do izražaja i instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena, kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno. Društvenom slikom potrošnje vremena dominiraju isključivo trenuci dokolice i odmora – trenuci koji se dovode u vezu sa daljinom i koji su, po definiciji, poželjni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kao niz trenutaka realnog života čije ciklično vraćanje željno iščekujemo. Ali, upravo u tim trenucima koji su dodeljeni životu, spektakl se razvija i reprodukuje i tako postiže viši stepen intenziteta. Ono što je prikazano kao pravi život, pokazuje se samo kao još spektakularniji život.

154. Iako ovo doba vidi sebe kao učestalo vraćanje mnogobrojnih svetkovina, ono je, zapravo, doba bez svetkovina. Ono što je u cikličnom vremenu trenutak učestvovanja zajednice u raskošnom trošenju života, nije više moguće u društvu bez zajednice i bez raskoši. Njegove vulgarizovane pseudosvetkovine, parodije dijaloga i poklona, navode ljude na preterano trošenje novca, ali im donose samo razočaranje, koje se kompenzira obećanjem nove obmane. Što više opada upotrebna vrednost vremena modernog preživljavanja, to se ono više razmeće u spektaklu. Realnost vremena zamenjena je publicitetom vremena.

155. Dok je u starim društvima potrošnja cikličnog vremena bila u skladu s realnim radom tih društava, pseudociklična potrošnja razvijene ekonomije protivreči apstraktnom ireverzibilnom vremenu njene proizvodnje. Dok je ciklično vreme bilo realno proživljeno vreme nepokretne iluzije, spektakularno vreme je iluzorno proživljeno vreme realnosti koja se neprestano preobražava.

156. U procesu proizvodnje uvek se javlja nešto novo, ali potrošnja je prošireno vraćanje istog. Zato što mrtav rad dominira živim radom, u spektakularnom vremenu prošlost dominira sadašnjošću.

157. Nedostatak opšteg istorijskog života znači da ni individualni život još nema istoriju. Spektakularno dramatizovane pseudodogađaje, koji se neprestano nude pažnji, nisu doživeli oni koji dobijaju informacije o njima; štaviše, ti događaji bivaju odmah zaboravljeni jer se suviše brzo smenjuju – spektakularna mašina neprestano pulsira i proizvodi nove. S druge strane, ono što je zaista doživljeno nema nikakve veze sa zvaničnim ireverzibilnim vremenom društva i direktno je suprotno pseudocikličnom ritmu njegovih uzgrednih proizvoda. To odvojeno individualno iskustvo svakodnevnog života lišeno je jezika, pojmova i kritičkog pristupa sopstvenoj nezabeleženoj prošlosti. Ono ne može da se izrazi. Ono je neshvaćeno i zaboravljeno, pregaženo lažnim spektakularnim pamćenjem onoga što ne zavređuje da bude zapamćeno.

158. Spektakl, kao način na koji današnje društvo parališe istoriju i sećanje i suzbija svaku istoriju koja proističe iz istorijskog vremena, jeste lažna svest vremena.

159. Da bi se radnicima nametnuo status “slobodnih” proizvođača i potrošača vremena-robe, njihovo vreme moralo je najpre biti predmet nasilne ekspropriacije.

Pojavu novog, spektakularnog oblika vremena omogućilo je upravo to prvobitno oduzimanje vremena proizvođača.

160. Neizbežna biološka ograničenja radne snage – očigledna zavisnost od prirodnog ciklusa budnosti i sna, kao i obogaljujuće posledice ireverzibilnog vremena na život pojedinca – moderni proizvodni sistem tretira isključivo kao drugorazredna pitanja. Kao takva, ona se ignorišu u svim zvaničnim izjavama i u predstavljanju potrošnih dobara, vidljivog izraza njegovog trijumfalnog pohoda. Paralisan, u lažnom središtu kretanja svog sveta, posmatrač više ne vidi život kao kretanje ka ostvarenju i smrti.

Onaj koji je odbio da živi ne može više da prihvati ni sopstvenu smrt. Reklame životnog osiguranja sugerišu da će čovek biti odgovoran za ekonomski gubitak ako umre ne doprinevši funkcionisanju sistema, dok oglasi “američkog načina umiranja” ističu čovekovu sposobnost da u posmrtnom stanju očuva najveći mogući privid života. U svim područjima reklame, starenje je strogo zabranjeno. Na svakom pojedincu je da mudro ekonomiše svojim “kapitalom mladosti”; pokazuje se, međutim, da taj kapital, ma koliko brižno negovan, nikada ne može da dostigne trajnost i kumulativnu moć ekonomskog kapitala.

To društveno odsustvo smrti identično je društvenom odsustvu života.

 

Odlomak iz knjige „Društvo spektakla“ autor Gi Debor

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: