Крсто Милошевић
ОЧЕВА СЕ КУЋА РУШИ
Из оџака дим не пуши,
Очева се кућа руши.
Попуцале таванице,
Старој кући руже лице.
Испод крова сова спава,
Стара кућа прокишњава.
А кад ветар јаче дуне,
Зидови се трошни круне.
Из оџака дим не пуши,
Очева се кућа руши.
(Крсто Милошевић: „Икона у празној кући“)
Туга голема, да је веће не може да буде. Урасла у жбун и коприву. То је Србија диљем својим. Празне куће, празне школе. Пусте. Пуста села, пусти друмови. Да природа не пркоси људском немару, Србија би се угасила.
А ако се има у виду да је Крсто Милошевић старином из Јужне Српске Покрајине (Падине, Рогозна), „Икона у празној кући / Очева се кућа руши“ из још ширих је, болнијих, тежих, квргавијих, до небеса великих вапаја.
Бог и човек никако да се сложе.
Издржаће Србија и ову силу. Сунце греје, још се рађа.
PS: Старином из Јужне Српске (Србске, исправније би било) Покрајине! Бежећи од једне невоље, човек се суочи са другом.