Mala ništa ili beznačajne sitnice

Zapisi 1 maja 1968 godine o beznačajnim sitnicama

 

Zadovoljstvo: To je sok od isceđene sreće.

 

Sreća: Skup beskonačnog broja malih ništa

Jedna mirisna ruža. Osmeh deteta. Jedno „zdravo“ u prolazu. Kafa u krevetu. Jedno jutarnje milovanje. Buđenje. Zbunjiv, nespretan, brz poljubac. Prijateljsko pismo. Jedno drugo, ljubavno. Jedna kišna suza. Promašena pesma. Sveća koju palimo. Jedna druga, koju gasimo. Jedno „ne“ za jedno „da“. Požutela slika. Jedan telefonski razgovor. Jedna istinita bajka. Jedan kamenčić, čudna uspomena. Jedan lastavičji prelet. Jedna opomena. Vruće kuvano vino sa karanfilićem. Stara pesma na harmonici. Jedan uzdah između bezobraznih reči. Pramen kose. To jedno, nežno jutro. Noć bez kraja. Slanina i jaja. Isti san. Jedna bombona, mentol. Draž drhtanja. Mali dekolte. Strasna zanesenost. Svadba starog prijatelja. Zaboravljena ljubav. Požutela razglednica. Tegla meda i flašica puna snega. Tvoje večito pitanje: „Kud ode njegova bela boja“? Jedno klizanje. Tvoje ćutanje. Jedna epizoda serije na TV-u. Nezavršen roman. Zvuk violine sa stare ploče. Golub pismonoša. Tvoja nečujna muzika, moja nevidljiva krila. Naša tajna bajka. Tvoja želja, moja pesma. Igra karata. Svađa, puna „volim te“. Jedna oproštena greška. Malo zaboravljene soli. Jedna kašičica meda u šolji mleka. Čaša rozea. Čaša crnog vina, i kap koja se prelije. Karmin na košulji. Jedna kockica čokolade, i jedan buket ljubičastih ruža. Jedna omiljena knjiga. Flaša neotvorenog šampanjca. Jedna napukla šolja. Jedan egipatski kip. Okret na biciklu. Prvi poljubac u bioskopu, i moj ljuti tata. Pozlaćena para ispod jastuka… Kaktus koji raste, na koji si se ubo… Oh, kako si vrisnuo! Neispunjeno obećanje. Prolaz zabranjenim stazama. Neostvarene reči koje bole. Tvoja olovka koja piše samo istinu… Tajni, crveni, jedan jedini poljubac, jednog 31. decembra… tačno u nula sati, jedan, i jedini, i tajni. Jedan odlazak. Jedan povratak. Isključenje struje, jer nisi platio račun. Popodne na plaži, gde smo izgoreli. Ljuti sosovi. Stara, pokojna teta. Večere ispred TV-a… Neslana supa. Kašnjenje vozova, izmišljeni razlozi. Jedna suza. Prijatelji, neprijatelji. Loše napisano pismo koje nisi razumeo. Luda ideja da ti poklonim kompas. Putovanje u Veneciju, i gondolijer koji nije hteo da nam naplati. Tvoja večita ljubomora. Probušena guma, rezervna zaboravljena. Plavi suncokret koji više nije žut. Zapušen lavabo. Samo si rekao: „Ma, nije to ništa… baš ništa, sitnica…“ i proveo si celu nedelju, uzalud… u ponedeljak si zvao majstora. Sećaš li se, kako nismo mogli da nađemo kravatu, a imao si sastanak sa bankarom… mislio si da će ga tvoja kravata impresionirati. Naljutio si se zbog neispeglane košulje. Klavir je bio raštimovan. Nisi se oporavio od gripa… tri dana. Jedan promašen sastanak. Odmor na Korzici. Sto od formike, koji je još uvek u podrumu. Slike, na kojima si video bubamare. Harmonika, koja nikada neće sama da svira. Smejanje bez razloga. Bačene papuče. Neplanirano poslepodnevno spavanje kod tvoje mame… i tvoja tri „volim te“… moje tri tačkice… i naša večita,brbljiva tišina. I dnevnik sa slikama južne Francuske, koji nikada nisi našao… u koji si napisao velikim, crvenim i debelim slovima: „Tri tačkice, da ne zaboravim da joj kažem, da je volim cele godine, a ne samo prvog maja“. I ona stara školska sveska, koju sam sada pronašla, u kojoj su spavale mnoge od ovih reči, ubačene jednog prvog maja 1968., moje prve godine u Francuskoj, sa naslovom „beznačajne sitnice“ ili „mala ništa“.