Društvo

Porodično nasilje – zašto žrtve porodičnog nasilja ne napuštaju porodicu

 

Porodično nasilje i manipulacija žrtve porodičnog nasilja

Ispovest žene koja je bila žrtva porodičnog nasilja i manipulacije supruga. Zašto je porodično nasilje tako prisutno medju supružnicima

Lesli Morgan Šrajner bila je „ludo zaljubljena“ u čoveka koji ju je svakodnevno zlostavljao i doveo njen život u opasnost. Štajner priča mračnu priču svoje veze, ispravljajući krivu sliku koju mnogi ljudi imaju o žrtvama nasilja u porodici i objašnjavajući kako možemo da pomognemo da se prekine ćutanje i da se prekine porodično nasilje.

Porodično nasilje i manipulacije žrtve

Porodično nasilje – zašto žrtve porodičnog nasilja ne napuštaju porodicuDanas sam ovde da bih govorila o jednom uznemiravajućem pitanju na koje je odgovor podjednako uznemiravajući. Moja tema su tajne nasilja u porodici, a pitanje kojim ću se baviti je pitanje koje svako od nas redovno postavi: zašto ona i dalje ostaje? Zašto bi ijedna žena ostajala sa muškarcem koji je bije? Nisam psihijatar, socijalni radnik, niti ekspert za nasilje u porodici. Ja sam samo žena sa pričom.

Imala sam 22 godine. Tek sam diplomirala na Harvardu. Preselila sam se u Njujork zbog svog prvog posla kao pisac i urednik magazina Seventeen. Imala sam svoj prvi stan, imala sam svoju prvu kreditnu karticu i imala sam jednu veliku tajnu. Moja tajna je bila da mi je čovek koga sam smatrala srodnom dušom držao pištolj napunjen mecima uz glavu mnogo, mnogo puta. Čovek koga sam volela najviše na svetu držao mi je pištolj uz glavu i pretio da će me ubiti više puta nego što mogu da se setim. Ovde sam da vam ispričam priču o jednoj ludoj ljubavi, o jednoj psihološkoj zamci prerušenoj u ljubav, zamci u koju milioni žena i muškaraca upadaju svake godine. Možda je to i vaša priča.

Ne izgledam kao većina žena koje su preživele porodično nasilje. Diplomirala sam engleski na Harvardu i imam titulu mastera iz marketinga Poslovne škole Vorton. Veći deo karijere provela sam radeći za kompanije koje su među 500 najboljih u Americi, uključujući Džonson i Džonson, Lio Barnet i Vašington post. U braku sam skoro 20 godina sa svojim drugim mužem i imamo troje dece. Imam psa, crnog labradora i vozim kombi Honda Odisej. (Smeh)

Dakle, moja prva poruka za vas jeste da se nasilje u porodici dešava svima – bez obzira na rasu, religiju, prihod, obrazovanje. Ono je svuda. Moja druga poruka je da svi misle da se nasilje u porodici dešava ženama, da je to problem žena. A to nije baš tako. Preko 85 procenata zlostavljača su muškarci, a ova vrsta nasilja se dešava isključivo u prisnim, međuzavisnim, dugoročnim vezama, drugom rečju, u porodici, a to je poslednje mesto gde bismo želeli ili očekivali da se susretnemo s nasiljem, upravo zbog toga je nasilje u porodici toliko zbunjujuće.

Rekla bih da sam poslednja osoba na planeti koja bi ostala s muškarcem koji je bije, ali sam u stvari bila veoma uobičajena žrtva zbog svojih godina. Imala sam 22 godine, a žene između 16 i 24 godine u Americi su u tri puta većoj opasnosti da postanu žrtve porodičnog nasilja od žena druge starosti i preko 500 žena i devojaka ove starosti biva ubijeno u Americi svake godine od strane svojih partnera i muževa koji ih zlostavljaju.

Ja sam takođe bila veoma uobičajena žrtva zato što nisam znala ništa o nasilju u porodici, znacima upozorenja ili obrascima ponašanja.

Konora sam upoznala jedne hladne, kišne, januarske noći. Seo je pored mene u njujorškom metrou i započeo razgovor. Rekao mi je dve stvari. Prva je bila da je i on upravo završio jedan od najprestižnijih univerziteta u Americi i da trenutno radi u jednoj veoma impresivnoj banci na Volstritu. Ali ono što je na mene ostavilo najveći utisak prilikom tog prvog susreta bilo je to što je bio pametan i zabavan i što je izgledao kao dečko sa sela. Imao je velike obraze, nalik jabukama i kosu boje pšenice i delovao je jako fino.

Jedna od najpametnijih stvari koje je Konor uradio od samog početka bila je to što je stvorio iluziju da sam ja dominantan partner u našem odnosu. Na početku je ovo radio obožavajući me. Počeli smo da izlazimo i on je voleo sve u vezi sa mnom, to što sam bila pametna, što sam išla na Harvard, moju strast ka pomaganju tinejdžerkama i strast prema svom poslu. Želeo je da zna sve o mojoj porodici, detinjstvu, snovima i nadama. Konor je verovao u mene, kako u pisca tako i u ženu, na način na koji niko drugi do tada nije. On je takođe stvorio magičnu atmosferu poverenja među nama poveravajući mi svoju tajnu da ga je kao dečaka, od njegove četvrte godine, zverski i neprestano fizički zlostavljo njegov očuh i da je to zlostavljanje postalo toliko loše da je morao da napusti školu u osmom razredu iako je bio veoma pametan i skoro 20 godina proveo je gradeći svoj život iznova. To je bi razlog zašto su mu diploma jednog od najprestižnijih univerziteta, posao na Volstritu i njegova blistava budućnost toliko značili. Da ste mi rekli da će ovaj pametan, zabavan, osećajan čovek koji me je obožavao jednog dana odlučivati da li ću se šminkati ili ne, koliko će biti duga moja suknja, gde živim, šta radim, ko su mi prijatelji i gde provodim Božić, ismejala bih vas, jer nije bilo ni znaka nasilničkog ponašanja ili kontrolisanja ili besa u Konoru na početku. Nisam znala da je prva faza u bilo kom odnosu koji uključuje nasilje u porodici zavođenje i šarmiranje žrtve.

Takođe nisam znala da je drugi korak izdvajanje žrtve. Konor nije došao kući jednog dana i izjavio: „Znaš, sve ovo s Romeom i Julijom što smo imali je bilo super, ali moram da krenem dalje i sada ću da te odvojim od društva i zlostavljam“, – (Smeh) – „tako da te molim da napustiš ovaj stan gde komšije mogu da te čuju kako vrištiš i da odemo iz ovog grada gde imaš prijatelje i porodicu i kolege koje mogu da vide modrice.“ Umesto toga, Konor je došao kući u petak uveče jednog dana i rekao mi da je taj dan napustio svoj posao, svoj posao iz snova, i rekao je da je učinio to zbog mene, jer se sa mnom osećao toliko sigurno i voljeno da nije više morao da se dokazuje na Volstritu i da sada samo želi da napusti grad, ode daleko od svoje disfunkcionalne porodice koja ga je zlostavljala i preseli se u mali grad u Novoj Engleskoj gde će započeti svoj život sa mnom. Poslednja stvar koju sam želela da uradim bila je da napustim Njujork i svoj posao iz snova, ali sam mislila da se ljudi žrtvuju zarad svoje srodne duše, pa sam pristala i napustila posao i Konor i ja smo napustili Menheten zajedno. Nisam imala pojma da me čeka jedna luda ljubav, da sam upravo ušetala u pažljivo isplaniranu fizičku, finansijsku i psihološku zamku.

Sledeći korak u porodičnom nasilju je uvođenje straha od nasilja i osmatranje reakcije. I tu su na scenu došli pištolji. Čim smo se preselili u Novu Englesku – znate, ono mesto gde je Konor trebalo da se oseća sigurnim – kupio je tri pištolja. Jedan je držao u pretincu u kolima. Drugi je držao pod jastukom u našem krevetu, a treći je sve vreme nosio sa sobom u džepu. I rekao je da su mu ta tri pištolja bila potrebna zbog traume koju je preživeo kao dečak. Bili su mu potrebni da bi se osećao zaštićeno. Ali ti pištolji su u stvari bili poruka za mene, da je, iako nije podigao ruku na mene, moj život svakog minuta, svakog dana bio u smrtnoj opasnosti.

Konor me je prvi put fizički napao pet dana pre našeg venčanja. Bilo je 7 sati ujutru i još sam bila u spavaćici. Radila sam na svom kompjuteru pokušavajući da završim honorarni tekst i nervirala sam se i Konor je iskoristio moj bes kao izgovor da obe svoje ruke stavi oko mog vrata i stegne toliko jako da nisam mogla da ni da dišem ni da vrištim i držao me je tako udarajući mi glavu o zid iznova i iznova. Pet dana kasnije, deset modrica na mom vratu je tek izbledelo i obukla sam venčanicu svoje majke i udala sam se za njega.

Uprkos onome što se desilo, bila sam sigurna da ćemo živeti srećno do kraja jer sam ga volela i on me je mnogo voleo. A njemu je bilo veoma, veoma žao. Bio je pod velikim stresom zbog venčanja i zbog toga što ćemo postati porodica. Bio je to izolovani incident i nikada me više neće povrediti.

Uradio je to još dva puta na našem medenom mesecu. Prvi put sam vozila pokušavajući da pronađem skrivenu plažu i izgubila sam se, udario mi je glavu tolikom jačinom sa strane da mi je glava nekoliko puta udarila u prozor s druge strane. Nekoliko dana kasnije, u povratku sa medenog meseca, iznervirao se zbog saobraćaja i bacio mi je hladan Big Mek u lice. Konor je nastavio da me bije jednom ili dva puta nedeljno sledeće dve i po godine našeg braka.

Grešila sam kada sam mislila da sam jedina i sama u ovoj situaciji. Jedna od tri žene u Americi je žrtva nasilja u porodici ili uhođenja u nekom trenutku života. Državni zdravstveni centar tvrdi da je 15 miliona dece zlostavljano svake godine, 15 miliona. Dakle, u stvari, bila sam u veoma dobrom društvu.

Da se vratim na sopstveno pitanje: zašto sam ostala? Odgovor je jednostavan. Nisam znala da me zlostavlja. Iako je prislanjao napunjen pištolj uz moju glavu, gurnuo me niz stepenice, pretio da će ubiti našeg psa, izvukao ključ iz brave dok sam vozila autoputem, prosuo mi mlevenu kafu po glavi kada sam bila obučena za razgovor na posao, nikada za sebe nisam pomislila da sam ja zlostavljana žena. Umesto toga, bila sam veoma jaka žena, zaljubljena u čoveka sa velikim problemima i bila sam jedina osoba na planeti koja je mogla da pomogne Konoru da se suoči sa svojim demonima.

Drugo pitanje koje svako pita je: zašto ona prosto ne ode? Zašto nisam otišla? Mogla sam da odem u bilo kom trenutku. Za mene, ovo je najtužnije i najbolnije pitanje koje mi ljudi postavljaju, zato što mi žrtve znamo nešto što vi uglavnom ne znate: neverovatno je opasno napustiti zlostavljača. Zato što je krajnji korak u šablonu porodičnog nasilja da muškarac ubije ženu. Preko 70 procenata ubistava u slučaju porodičnog nasilja dešava se nakon što je žrtva okončala vezu i izvukla se jer tada zlostavljač nema više šta da izgubi. Drugi ishodi su dugoročno uhođenje, čak iako se zlostavljač ponovo oženi; odbijanje pristupa finansijskim sredstvima; manipulacija sistema porodičnog suda kako bi se zastrašili žrtva i njena deca, koju uobičajeno sudije prisiljavaju da bez nadzora provode vreme s čovekom koji je tukao njihovu majku. Ali i dalje, mi pitamo, zašto ona prosto ne ode?

Ja sam uspela da odem, zbog jednog konačnog, sadističkog prebijanja koje je pobedilo moje poricanje. Shvatila sam da će čovek koga sam toliko volela da me ubije ako mu to dozvolim. Nisam više ćutala. Rekla sam svima: policiji, komšijama, mojim prijateljima i porodici, potpunim strancima i evo me danas ovde, zato što ste mi svi vi pomogli.

Imamo običaj da stvaramo stereotipe o žrtvama kao što su grozne titule, samodestruktivna žena, oštećena roba. Pitanje: „Zašto ona ostaje?“, za neke ljude istovremeno znači: „Ona je kriva što ostaje“, kao da žrtve namerno biraju da se zaljube u muškarce odlučne da ih unište.

Ali od objavljivanja „Lude ljubavi“ čula sam stotine priča muškaraca i žena koji su se takođe izvukli, koji su naučili neprocenjivu životnu lekciju iz onoga što se desilo i koji su iznova izgradili svoje živote – radosne, srećne živote – kao radnice, žene i majke, bez nasilja u životu, kao i ja. Ispostavilo se da sam ja, u stvari, veoma uobičajena žrtva porodičnog nasilja i veoma tipična osoba koja je preživela to nasilje. Udala sam se za ljubaznog i nežnog čoveka i imamo ono troje dece koje sam spomenula. Imam crnog labradora i mali kombi. Ono što nikada, nikada više neću imati, je da neko ko tvrdi da me voli drži napunjeni pištolj prislonjen uz moju glavu.

Možda upravo sada mislite: „O, ovo je fascinantno“, ili „o, kako je ona bila glupa“, ali sve ovo vreme, ja sam u stvari govorila o vama. Obećavam vam da ima nekoliko ljudi koji me upravo slušaju, a koji su trenutno žrtve nasilja ili koji su bili zlostavljani kao deca ili koji su sami zlostavljači. U ovom trenutku žrtve zlostavljanja mogu biti vaša ćerka, vaša sestra, vaš najbolji prijatelj.

Uspela sam da okončam svoju ludu ljubavnu priču time što više nisam ćutala. I ne ćutim ni danas. Ovo je moj način da pomognem drugim žrtvama i to je poslednja stvar koju ću tražiti od vas. Govorite o onome što ste čuli ovde. Zlostavljanje uspeva samo u tišini. Vi imate moć da okončate nasilje u porodici prostim otkrivanjem činjenice da ono postoji. Nama žrtvama su svi potrebni. Potrebno nam je da svako od vas shvati tajne porodičnog nasilja. Isterajte zlostavljanje na svetlost dana tako što ćete pričati o njemu s vašom decom, vašim saradnicima, vašim prijateljima i porodicom. Predstavite preživele kao divne ljude, vredne ljubavi, sa budućnošću pred njima. Prepoznajte rane znake nasilja i savesno se umešajte, sprečite i pokažite žrtvama bezbedan izlaz. Zajedno možemo naše krevete, trpezarijske stolove i naše porodice da napravimo bezbednim i mirnim oazama koje bi to i trebalo da budu.

Hvala vam.

(Aplauz)

Izvor: predavanje sa Ted konferencije. Video klip predavanja je ovde

 

1 komentar

  • […] Porodično nasilje u partnerskom odnosu uključuje različite oblike i manifestacije: Fizičko nasilje je namerna upotreba fizičke sile koja može da izazove bol, povredu, invaliditet ili smrt. Uključuje ponašanja kao što su grebanje, guranje, čupanje kose, trešenje, šamaranje, udaranje, šutiranje, griženje, davljenje, ubode, nanošenje opekotina, fizičko ograničavanje, premlaćivanje i ubistvo, ali ne isključuje i druge manifestacije. […]

Ostavite komentar