Писмо др Љубише Рајковића Кожељца Веселинки Стојковић

Др Љубиша Рајковић Кожељац

КО ЈЕ ЈОШ ТАКО, КАО БОРА, ОПЕВАО ЛЕПОТУ МЛАДОСТИ,

СРЕЋУ ОД ЖИВОТА? НИКО! 

Родна кућа Борисава Станковића (кућа подигнута 1855, музеј отворен 1967)
Борисав Станковић (Врање, 1876–Београд, 1927)

ИЗ „КЊИГЕ УТИСАКА“ – ГОДИНА  1978.

15. март

По други пут, сав радостан, ја сам гост у Врању, у Аматерском позоришту “Бора Станковић“… И да се, сав свечан у души, и захвалан бескрајно, у миру, са пријатељима, дубоко поклоним Борином делу, и дому овоме.

         Веља  Суботић, Сомбор

25. март                

 Кућу посетиле Борине  ћерке

26. март

Кућу  посетили –

 Војислав  Костић, композитор

 Станислава Пешић,  глумица

3. мај

Прекорачих овај свети праг дана 3. маја 1978. и изађох богатији за једну озареност.

Нека се ово огњиште никада не угаси.

  Љубиша  Рајковић  Кожељац

6. јул

Са великим поштовањем и радошћу посетила сам родни дом мог омиљеног писца. Све подсећа на време у коме је живео и стварао.

Д.  Срећковић, новинар, Београд

8. јул

И док са тугом посматрам успомене које одишу на „старо, старо ми дајте“,  у једном тренутку као да ми се учинило да ми Бора шапуће из Газда Младена: „Умрећу рањав и жељан“.

        Зорица  Булатовић

25. јануар 2006.

Зајечар

Драга Веселинка,

Шта Вам би да напуштате Гимназију да бисте радили у ОШ ?!?!?!?!?!?! Не ви се мешам у пос’о, само се чудим и не мог се начудим.

Јесам ли успео да Вас овом „писменошћу“ својом насмејем?

Појма си немате колико сте својом књигом обрадовали и мене и моју Гордану: много смо над њом плакали. Још се око ње отимамо, јер је изнова читамо, а и деца наша – Зоран и Светлана. Много дирљива књига: можда су моји јецаји и до Вас допирали… Уздржавам се, али не могу да одолим, то је просто јаче од мене: шчепа за гушу и дави. Плачеш, а тако ти је слатко на души – исто као кад слушаш „Димитријо, сине Митре“ или било коју другу врањанску песму: све су жалне, све као да су из срца Стане Карамингине. Е па урнисасте нас овом књигом, и мене и Гордану! Она поражава својом душевном лепотом, до неба уздиже. O, како су слатке сузе ове наше којима јој умивамо свако слово! Није ни чудо што наши људи, мушко и женско, и старо и младо, Бору у срцу држе: изразио је он дрхтај, трепет онај који смо сви ми тако силно осећали у дубини свога бића док смо млади били. И много тога другог, такође људског, најљудскијег. Oдиста је био Песник. Као што је Његош израстао на гуслама, на епици, тако је он израстао на лирици нашој народној јужносрбијанској, ненадмашној. Ево ја Вам шаљем свој давни лирски запис „Врањска песма“, у којем сам покушао да дочарам и себи и другоме шта песма врањанска значи души мојој.

„Књига утисака“ велика је књига: нè дā се читати, а опет – вуче те да је читаш! И просто не знаш коме више да се дивиш, Бори или тим толиким људима, од „обичних“ па до академика, који покушавају да нађу реч којом би могли да искажу свој усхит што нам је Бора, ето, још жив и што лепота душе његове никада и неће у гроб лећи. Покушавају, а многи, богме, успевају, колико год да им се свака реч њихова чини малом, сићушном и бледом у односу на оно што целим бићем својим осећају, а првенствено је то дивљење према Бориној писаној речи. Ко је још тако, као Бора, опевао лепоту младости, срећу од живота? Нико! А и тугу што је све тако пролазно, недостижно: од ватре снова до пепела стварности! Каква ми је то песма ако не плачеш док је слушаш?! То важи за књигу, добру књигу, а ова је више него добра, и то у сваком погледу. Не знам шта бих пре похвалио у њој, да ли концепцију, композицију, визуелну страну њену…, све је изврсно, не може боље! Једино ме Сунчица разочарала, и то много: боље да онај њен запис нисте ни објавили, за њу боље. Борина реченица њој није довољно јасна: то је да се левом ногом прекрстим! Па, није Бора из Угљара, те да буде Сунчици јасан; не знам што јој Цера не преводи Борин врањански говор на њен угљарски. Не могу Сунчицу никако да схватим (доктор наука је то, еј, човече!): цео онај њен исказ је веома глупав и недотупав, цео! Питајте друге шта о томе мисле, па ми јавите, молим Вас. Момчило, на пример, и такви људи.

Драж Борине реченице управо је у ономе што су неки назвали муцавошћу генија. У афектним стањима личности, реченица мора бити дефектна, „недовршена“; лингвистички гледано, то су тзв. искази (кад исказујеш љубав, ако си искрено заљубљен, ти не знаш ни како се зовеш, сав дрхтиш као прут, па како ће ти реченица у свему бити потпуна и правилна?! Била би лажна, а велики писци не лажу, колико год да је уметност, како је Ниче дефинише, дивна лаж – у њој се остварује тзв. уметничка истина). Не бих да разглабам о овоме, јер Ви то све врло добро знате, а што се Сунчице тиче, нека узме у шаке ону управо изашлу књигу „Врањански без муку“ (у не знам колико беше лекција), што ју је Зоран Николић објавио, па нека, као врањанска снаха, из ње учи, е да би јој Бора био јаснији. (Ако јој до сада није био, неће никад.)

Опростите што оволико одужих, а ево ћу и још више! Ја не бих могао поново да читам Бору: разболео бих се. Као што је он сваку своју причу одболовао, као њен творац (јер је све то из душе, из срца вадио), тако сам и ја, још у младости својој, свако то његово духовно чедо као читалац одболовао, и то до сржи свога бића. Наиме, свако од нас у Бориној причи нађе себе, па плаче над својом судбином, над својом пролазношћу, над својим недохватима, над својим одлетелим птицама са гране… И ено како и млади рођени далеко од Врања гледају на Врање као на свој завичај, као на своје родно место. Питомина врањског душевног поднебља је и изнедрила Бору, уметност његову. Та уметност је својина читавог људског рода, као што Рабиндранат Тагоре, на пример, није само индијски. Знајте, Веселинка, да се и Французи диве Бори, у то сам се лично осведочио.

Не знам како да Вам се одужим за ову књигу: најпре Вам хвала до неба што сте је објавили, а потом и што сте ми је послали. Гледаћу да Вам се одужујем на све могуће добре и лепе начине. Шаљем Вам, ево, фотокопију мог текста „Месечина у прози Борисава Станковића“ (из моје давнашње књиге „Чланци из језика и књижевности“): волео бих да се то, као мој дар, нађе под кровом Етно-куће Борисава Станковића у Баба-Златином сокачету.

Ваше „Маргарете“ су код мене процветале. Баш им је лепо овамо. О томе ћу у наредном писму опширније.

Очекујте од мене и превод оног текста са 66. стране (не шалим се, озбиљно). Заслужили сте Ви од мене и неку помоћ. Више него заслужили. Поздравићете од мене Врање са околином. Све до поп-Гутиног Лесковца.

Поздравите и оног чапкуна Зорана С. Николића, који је успео да ме посвађа са Добрицом Ћосићем.

Много Вас поздрављају и сви моји, и Вас и све Ваше.

Срдачно, најсрдачније – Ваш поштовалац и дужник до гроба –

Љубиша Рајковић Кожељац

 PS: Чик, чик: имам и ја једну књишку из Руме. Чик, чик! Шаљем Ви гу и њу. Чик, чик!

______________________________

Веселинка Стојковић

Напомена 1: Јесам радила у средњој школи, али не у Гимназији, не знам одакле тај податак уваженом професору др Љубиши Рајковићу Кожељцу. Ми смо се упознали тек са „Књигом утисака“.

Професора др Љубишу Рајковића Кожељца сам пронашла у „Књизи утисака“ у Бориној кући уписаног 3. маја 1978. године, и то је био разлог да му пошаљем, да кажем – своју књигу.

Напомена 2: Првобитни назив књиге био је „Књига утисака – Музеј-кућа Борисава Станковића“, односно, „Књига утисака –  Родна кућа Борисава Станковића“. У том тренутку био је модеран израз етно, и ја сам, после једног разговора са рецензентом мр Слободаном Симоновићем, изменила наслов у „Књига утисака – Етно-кућа Борисава Станковића“, што себи никада не могу да опростим. Верујем да се и проф. Слободан Симоновић покајао због тога.

Напомена 3: Књига је са многим фалинкама. Тек када испечемо хлеб, видимо какав је и колико је добар. Нису сви пекари од доброг заната. Не нарочито на почетку свога посла. Једино је велика љубав моја према Бори Станковићу била и остала чиста као суза. И моје начето плућно крило од прашине у којој су биле дебеле свеске „Књиге утисака“ у Бориној кући. И моје мајке брижне речи: „Запалићу их кад одеш у школу. Зар не видиш колико кашљеш!“ И моје сузе из историје ове књиге – „Књига утисака – Етно-кућа Борисава Станковића“. И моје ВЕЛИКО ХВАЛА професору Љубиши Рајковићу. И МОЈЕ ЗАХВАЛНОСТИ СВИМА КОЈИ СУ ОМОГУЋИЛИ КЊИЗИ ДА ЖИВИ ДАН.

10.  јул 2013.