Isusova molitva

Šta je to Isusova molitva i njeno značenje objašnjava Mitropolit Antonije Blum

 

Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnog” + Isusova molitva +

 

 

ISUSOVA MOLITVA: “GOSPODE, ISUSE HRISTE, SINE BOŽIJI…”

Isusova Molitva - Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me grešnog - freska Isus Hrist PantokratorKada razgovaramo sa prijateljem, sa mužem, sa ženom, s ljudima koji su nam bliski, trudimo se da sa njima razgovaramo iskreno i pošteno. Treba da se naučimoda upravo tako razgovaramo i sa Bogom. Samo, govoreći s Bogom, na primer, moleći Ga za nešto, tražeći od Njega nešto (iako se naravno, sav naš molitveni život ne ograničava samo na to) ne treba da zaboravimo da stojimo pred veličanstvom Božijim, pred svetinjom Božijom.

Međutim, ne samo to. Treba da imamo na umu da čovek nije neki gmizavac i da pred Bogom treba da stojimo u punom dostojanstvu našega čoveštva. Mi Bogu značimo veoma mnogo. Kad nas je stvarao On je želeo da mi budemo, On nas nije stvorio uvodeći nas prosto u život Svojom vlašću da bismo se mučili i jednog dana stali na sud.

On nas je stvorio iz ljubavi. Njegov poziv koji nas je izveo iz nebića u život je poziv da postanemo Njegovi prijatelji za čitavu večnost. On nas poziva da postanemo Njegovi najrođeniji, Njegova deca, sinovi i kćeri, da Mu postanemo isto onako bliski i dragi kao Jednorodni Sin Njegov Isus Hristos, da postanemo obitalište u koje će se useliti Sveti Duh, da saučestvujemo u Samom Božanstvu. I ako se postavi pitanje o tome koliko Bog ceni čoveka koji je od Njega otpao, odgovor je tako jednostavan i tako strašan: cena čoveka u očima Božijim je sav život, sve stradanje i sva smrt Isusa Hrista Sina Njegovog, Koji je postao čovek.

Evo šta mi značimo Bogu. I zbog toga ne smemo stajati pred Bogom kao da smo robovi, kao da smo najamnici, moljakajući, moleći i ulagujući se. Moramo da se naučimo da stojimo pred Njim sa svešću o svom dostojanstvu i da govorimo Bogu kao što sin ili kćerka govori sa ocem kojeg poštuje i čije dostojanstvo ocu mnogo znači.

I zbog toga, kada se obraćamo sa molbom Bogu da se desi ovo ili ono, ili da nas ovaj ili onaj užas mimoiđe, moramo da razmišljamo o tome da li to odgovara našem ljudskom dostojanstvu i dostojanstvu Božijem. Ovo je vrlo bitno. U molitvi se Bogu može reći sve možemo Ga moliti i za nešto najmanje, za nešto što je naizgled ništavno, zato što za ljubav ne postoji veliko i malo, nego postoji dostojno ili nedostojno čoveka. Ne možemo da molimo Boga da nam On pomogne da učinimo nešto što bi ponizilo naše ljudsko dostojanstvo, ali možemo da Ga molimo za pomoć u najsitnijem i najmanjem, zato što i najmanje i naizgled najništavnije može da ima ogroman značaj. I zrnce u oku može da oslepi čoveka, mali detalj u životu može da otvori ili zatvori pred čovekom mogućnost da živi, da uzrasta u meru svoga čoveštva. Zato svako od nas mora da se zamisli nad tim ko je on Bogu i ko je on pred sobom i da se moli dostojno svoje veličine, svog velikog prizvanja i ljubavi Božije i veličine Božije.

Na kraju bih želeo da porazgovaram sa vama o naročitoj molitvi koja se u crkvenoj praksi naziva Isusova molitva. Isusova molitva je tako nazvana zato što je srce ove molitve Ime i Ličnost Gospoda Isusa Hrista. Ona se izgovara ovako: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnog …“.

Kao što su govorili drevni crkveni pisci, i kao što je jasno iz same molitve, ona sadrži, sa jedne strane, potpuno ispovedanje vere, a sa druge strane, sve što čovek može da kaže o sebi samom: Pomiluj me, grešan sam!

Želim da se zaustavim na ove dve stvari: na prvoj polovini molitve, u kojoj ispovedamo svoju veru, i na drugoj gde govorimo o nama samima.

Isusa Hrista nazivamo svojim Gospodom ne samo zato što je On Tvorac, ne samo zato što je On Bog, nego zato što smo mi svojom voljom i bez prinude, izabrali Njega za Gospodara i Vladara našeg života. A ovo znači da se među nama uspostavlja odnos uzajamne vernosti i uzajamne odanosti, i da, kada Ga nazivamo Gospodom, nama postaje dragocena svaka Njegova reč, svaka Njegova želja, svaka Njegova zapovest, i da smo spremni da Mu budemo poslušni i to ne kao robovi, ne iz straha, nego zbog toga što je On naš Učitelj, Nastavnik i uzor čovekov. Zovemo Ga Gospodom i moramo živeti tako da On kroz nas gospodari i u našem životu i u životu drugih, ali Njegova vladavina se sastoji u ljubavi, a ne u vlasti i zato se mi, nazivajući Ga Gospodom, predajemo delu služenja, služenju ljubavi.

Isusom Ga nazivamo podsećajući sebe, ispovedajući i propovedajući da Bog ima ljudsko istorijsko ime, da je Bog postao čovek, da se On ovaplotio, i da je On Onaj Kojeg zovemo Isusom, Kojeg mi zovemo svojim Gospodom naš Bog, ali da je On čovek, jedan od nas, i da smo Mu bliski, svoji. On nas u Jevanđelju naziva braćom, a na drugom mestu u Jevanđelju govori: “Ja vas ne zovem slugama nego prijateljima, zato što sluga ne zna volju svoga Gospodara, a Ja sam vama sve rekao…” (Jn. 15, 15)

Isus je istorijsko ime ovaploćenog Boga. Hristom (a “Hristos” je grčka reč, koja znači “Pomazanik”) Ga zovemo da bismo ukazali na to da je On Onaj o Kome govori čitav Stari Zavet da će doći Mesija od Boga na Kojem će počivati Sveti Duh, Koji će biti svršetak cele ljudske istorije i njeno središte, svršetak cele prošlosti i početak večnosti već sad, pre nego što vreme dođe do kraja.

I na kraju, nazivamo Ga Sinom Božijim zato što na osnovu naše vere, i čak iz iskustva znamo daje to Čovek Koji se rodio u Vitlejemu, Koji je dobio ime Isus, i da On u stvari nije samo sin Djeve Marije, već je i Sin Samoga Boga, pa je On Bog koji se ovaplotio i postao Čovek.

U ovome je sva pravoslavna vera: carstvo ljubavi, ispovedanje Isusa kao Sina Božijeg, naše ispovedanje da je On svršetak cele prošle istorije, njeno središte i početak budućnosti i budućnosti roda ljudskog na zemlji i čitave večnosti. Od Hrista počinje nova era ljudske istorije. Hristos je u nju uneo novine koje do Njega nisu postojale.

Jedna od najvažnijih novina jeste beskonačna i apsolutna vrednost svake ljudske ličnosti. I samo zato svaki čovek može da prizna Isusa Hrista za Gospoda, i ne samo da Ga ispoveda kao takvog, nego i da živi u skladu sa Njegovom voljom, ne gubeći svoje ljudsko dostojanstvo i ne gubeći iz vida svoju ljudsku veličinu.

U ovoj besedi sam pokušao da izložim osnovne pojmove prvog dela Isusove molitve. U sledećoj besedi ću probati da razjasnim šta znači biti grešnik, i zbog čega obraćajući se Bogu upotrebljavamo reč “pomiluj” umesto da upotrebimo bezbroj reči punih bogatog sadržaja koje postoje u ljudskom jeziku.

 

 

ISUSOVA MOLITVA: “POMILUJ ME, GREŠNOG!”

U prošloj besedi sam govorio o Isusovoj molitvi koja glasi: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnog“. I pokušao sam da objasnim zašto se od najstarijeg doba prve reči ove molitve smatraju za skraćeno Jevanđelje i za ispovedanje cele hrišćanske vere u nekoliko ključnih reči.

A danas želim da se zaustavim na drugoj polovini ove molitve, upravo na rečima: “pomiluj me, grešnog”. Kako svaki čovek može sebe da nazove grešnim? Da li svaki čovek može ovo da učini iskreno? Zar to neće biti licemernoi da li je to istina?

Ovo ne bi uvek bilo istina kad bi se pojam greha odnosio samo na moralne kategorije pravednosti, poštenja i moralne ispravnosti. Međutim, postoji dublje i osnovno značenjereči “greh”.

Greh je pre svega gubitak čovekovog opštenja sa svojom sopstvenom dubinom. Čovek je dubok, a tako često živi površno, samo površnim osećanjima i pojmovima i umesto da živi iz dubine, da deluje iz srži svog bića on živi refleksnim životom čovek reaguje na život, on je prosti odbljesak onih zrakova koji na njega padaju.

Ovo je prvi i osnovni greh: površnost, gubitak dubine, gubitak opštenja sa ovom dubinom, i posledica toga je da čovek gubi opštenje sa sadržajem ove dubine, odnosno sa Bogom. U jednoj od prvih beseda pomenuo sam da u svakom čoveku postoji beskrajna dubina koju može da ispuni samo Sam Bog. Dakle, živeći na površini sopstvenog života čovek gubi zajednicu sa Samim Bogom, a izgubivši zajednicu sa Bogom čovek postaje tuđ i svojim bližnjima i okolini, ljudima i životu u celini. On postaje čovek koji živi u sebi, i za sebe, čovek čiji je centar života on sam, i takav život postaje siromašan i bez sadržajan. Sv. Teofan Zatvornik kaže da takav čovek liči na strugotinu drveta koja se obavila oko svoje unutrašnje praznine. To je u stvari stanje greha. I ovo stanje u sebi mora da prizna svaki čovek ukoliko je iole pošten. Ko može da kaže za sebe da živi iz sve dubine svoje duše, svog srca i svog uma, u punom razmahu svoje (hrišćanske) volje, sa svom smelošću, svom plemenitošću i u svoj svojoj veličini?

Dakle, stajući pred Boga Koji i jeste Uzvišenost i KOJI nas je stvorio za uzvišenost, ne možemo da ne priznamo svoju grehovnost, odnosno baš to da smo otpali od svog prvorodnog dostojanstva. Naravno, zato možemo da Mu se obratimo sa vapajem duše: “Gospode, oprosti! Kakva sramota! Ti si me stvorio uzvišenim, a ja sam se izrodio, tako sam se sramno izrodio!”

Međutim, reč “pomiluj” ne znači samo “oprosti”. To je grčka reč koja znači veoma mnogo, ona znači: “oprosti, zaustavi Svoj gnev, daj mi vremena da se urazumim, daj mi mogućnost da uzrastam u onu meru uzvišenosti za koju si me Ti naznačio. Ovo znači “kruniši me tom uzvišenošću”. I zbog toga ove reči: “Gospode, pomiluj!” na grčkom “Kirie, eleison”, koristimo u svim životnim slučajevima: “Ispolji prema meni Svoju prvobitnu ljubav! Ispolji prema meni onu ljubav koju si nam pokazao u Isusu Hristu: krsnu, požrtvovanu, velikodušnu ljubav, budi blag, uteši me, isceli me, UČINI da ponovo postanem čovek dostojan tog zvanja, odnosno, Da, na kraju, postanem dostojan da budem Tvoj prijatelj u vekove vekova.”

Ovim završavam niz svojih beseda o molitvi, Molite se Isusovom molitvom. Ona je jednostavna, ali učite se da je primenjujete sa svom istinoljubivošću i iskrenošću, ne zaboravljajući da se nazvavši Isusa Hrista Sinom Božijim i Gospodom obavezujete da živite dostojno Njegove uzvišenosti i vaše uzvišenosti.

Odlomak iz knjige Naučimo se molitvi, Mitropolit Antonije Blum.