PRAZNA PRIČA

.

Sve ja to razumem i prihvatam. Potpuno se slažem da je život kratak i mnogo brže prolazan nego što možemo i da zamislimo, te tako ga treba što čvršće ukrotiti i pripitomiti; treba ga koristiti i biti od koristi.

Shvatam, treba se mudro ponašati u svakoj datoj situaciji; znam da moralna gotovost zahteva odricanje i patnje, ali joj treba stremiti tokom ličnog veka. Ljudi su potpuno u pravu kada savetuju da ne treba svašta pričati i gubiti, ionako krhko, vreme uzalud; ne valja se ogovarati, čavrljati svašta iza leđa o drugim ljudima a onda to neumorno prikrivati pred njima, dovoditi sebe na rub srama, obasuti se hipokrizijom i tako čamiti. To se ne valja.

Isto tako, svesno potvrđujem da treba poštovati svako živo biće na planeti, i to onako javno iskazivati, ne kao neki. Jasno je da kada već otvoriš usta, treba da se potrudiš da nešto lepo i umiljato izađe iz njih, artikulisano, kako kažu; da budeš slatkorečiv i odmeren. Jednostavno se mora biti pristojan, mora; dalje, uvažavati starije, biti dobrostiv prema mlađima, a sa vrsnicima onako bratski. Sve po grubo isklesanom običajnom zakoniku. Ne zapodevati neke maratonske i besciljne divane od kojih jezik može utrnuti i usta se osušiti, pa tako nenamerno i naivno ostati nedorečen, neprihvaćen u društvu. Čovek, prosto, mora stajati iza svake reči koju izgovori; a to znači zaista misliti ono što iskaže svojim darom govora. Poštovati tuđe dostojanstvo, a svoje čuvati.

Sve ja to razumem i prihvatam, ali meni tako s vremena na vreme nedostaje i poneka prazna priča.

 

Senad R. Avdović

 

Izvor: Najkraće priče 2012 – zbornik kratkih priča (IK Alma 2012, priredio Djordje Otašević)