Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Moleban, Akatisti i Arhimandrit Antipa

Priča iz knjige Nesveti a sveti i druge priče priča o ocu Antipi koji je voleo da služi moleban i čita Akatiste

 

Nesveti a sveti i druge priče - Moleban, Akatisti i Arhimandrit AntipaU manastiru osim neprestanog čitanja psaltira postoji još jedna posebna služba – čitanje molebana sa akatistima. To znači kada se običnom molebanu dodaju službe svetiteljima. U drevnim tipicima, u tradicijama drugih pravoslavnim crkava , čini mi se, nešto slično ne postoji, već samo kod nas u Rusiji. Ali se narod za te službe veoma vezao, i akatista u Pskovo-pečerskom manastiru se služilo mnoštvo, ponekad čak i po petnaest dvadeset, pa je bogosluženje moglo da traje više od tri sata.

Mladi monasi su se veoma umarali od tih jednoobraznih, dugačkih službi. Moguće ih je bilo razumeti: jer akatisti su naznačeni za kelijno čitanje, i nastajali su od raznih autora, ponekad od velikih crkvenih poeta, a bivalo je od blagočestivih seoskih žena. Tako da tekstovi akatista, blago govoreći, nisu uvek savršeni. Mladi monasi su se često starali da izbegnu te molebane.

Na njihovu veliku sreću u manastiru je bio čovek, koji je u svakom trenutku bio spreman da zameni takvog obrazovanog sabrata, u obavljanju bogoslužbene črede. Ime mu je bilo arhimandrit Antipa. Došao je on u manastir davno, posle rata, grudi punih ratnih ordenja, i postao je duhovni sin shiigumana Save, kojemu je bio veran, kako se kaže, do groba.

Bez obzira na njegov stameni izgled (a izgledao je otac Antipa kao moćni stari lav sa plamenoridjom gustom grivom), taj starac je bio neverovatno dobar, i uvek prema svima predusretljiv. Niko ga nikad nije vidio da se srdi ili razdražuje. I sve to ne uzimajući u obzir da se svaki dan okupaljalo mnoštvo raznog naroda kod oca Antipe na ispovest, za savet, a ponekad su želeli samo pričati, odmoriti dušu. Zbog te dobrote mnogi su stremili da dodju upravo kod njega na ispovest. A on uvek sa radošću spreman – da sve grehe oprosti, i svojom svešteničkom vlašću od njih zanavek razreši! E, to je bila sreća!

Osim toga on je bio načelnik Neprekidnog Psaltira. Ako se desi, da neko od bratije zbog bolesti ili zbog drugog poslušanja, ili čak bezvoljnosti propusti svoj čas čitanja, otac Antipa sve sam pročita za njega i nikada nikog ne okrivljuje. Iako je i sam noću imao preko tri sata čitanja.

I tako stalna uteha oca Antipe su bili molebani sa akatistima. On je sav sijao služeći te beskonačne službe, i pritom je obavezno dodavao i čitanje nekoliko sinodika, od kojih je svaki bio težak makar po dobar kilogram. Veoma se radovao i duboko osećao , koliko su važne za žive i upokojene crkvene molitve! Narod je te njegove službe jako voleo.

Ali došao je dan kada otac Antipa sa svojim bolesnim nogama više nije mogao da stoji na dugim molebanima. Otac blagočini je objavio da se otac Antipa oslobađa od ispunjavanja tih potreba. Poslednju svoju službu starac je obavljao sa suzama. Plakao je i narod. Ljudi su žalili što ubuduće na molebanima neće biti takvog molitvenika. Ozbiljno su se zabrinuli i mladi jeromonasi, shvativši, koliko će od sada dugih molebana morati da služe bez oca Antipe. Radovali su se samo iskušenici – čtečevi, jer među sveštenicima nije više bilo takvih spremnih da služe službe kojima se ne vidi ni početka ni kraja. I sada će iskušenici konačno uspevati da stignu na vreme na ručak.

Ali je ipak više od svih patio otac Antipa. Jer on nije samo služio svoj poslednji moleban, već i u budućem se lišavao mogućnosti da čita voljene akatiste. Radi se o sledećem, da knjiga sa akatistima (oni se tako i zovu akatisti) se tada u našoj zemlji nije izdavala, u manastiru su bile samo pažljivo prepisane vernicima sveske sa tekstovima akatista. Dragocene sveske su se čuvale u specijalnom sanduku, a sanduk koji se u potpunosti nalazio pod upravom oca Antipe, sada se daje drugim jeromonasima. Na kraju te najtužnije za oca Antipu službe u Mihailovski hram je ušla grupa stranih turista. Vidno je bilo da su oni bili potomci ruskih emigranata, jer iako su izgledali kao uredni stranci, krstili su se i celivali ikone pravilno, kao naši. Pomolivši se, poklonici su se spremili da izađu, ali jedna od žena iz grupe izvadila je iz tašne neku knjigu, izdaleka je pokazavši ocu Antipi, ostavila je knjigu na stepenici kod amfona ispred oltara. Kada je otac Antipa napuštao hram praćen narodom koji je ridao, setio se ostavljene knjige. Savio se, podigao je, i otvorio knjigu. To je bila knjiga akatista na crkvenoslovenskom jeziku, izdana u Briselu. Od tog momenta i do same smrti otac Antipa se nije razdvajao sa tim tomom akatista, koji je zamenio njegov dragoceni sanduk. Knjiga Akatista je bila iako ne velika, ali štampana na veoma tankom papiru, tako da je smestila u sebe, na veliku radost starog arhimandrita, veliko mnoštvo akatista.

Često je bivalo da taj veliki ridji monah sedi na klupi, na Svetoj gorki sa svojom knjigom, i odenuvši velike naočare, usrdno se moli.

Pred smrt otac Antipa je legao. U manastirskoj bolnici često su ga ispovedali i pričešćivali, ali na dan svog upokojenja skupio je snage da ustane. Uzeo je krst i Jevandjelje i uputio se u peščere na grob svog duhovnika, shiigumana Save. Ovdje je otac Antipa ispovedao svom davno umrlom voljenom starcu celi svoj život i izmolio njegove molitve za daleki put. Zatim se vratio u keliju da umre.

Kada sam stigao iz Moskve na njegovu sahranu, na moje veliko čudjenje nisam našao sanduk tamo, gde u Peščerama obično stave novoprestavljenog radi trodnevne molitve pred pogrebom, u kapeli gde se služe vodo-osvetni molebani. Ustvari u kapeli je bio remont i zbog toga je sanduk sa telom oca Antipe bio u peščerama. Upravo pored groba shiigumana Save. Čak ni smrt koliko se god trudila nije mogla da ih rastavi. Tu pored njega su ga i sahranili.

Sada su otac Antipa i njegov duhovnik otac Sava zajedno: i moštima na zemlji, i duhom u Carstvu Nebeskom.

Ja govorim „moštima“ ne zbog toga, što do crkvene kanonizacije možemo objavljivati nekoga svetim, nego prosto zato što telo svakog umrlog pravoslavnog hrišćanina u Crkvi zovu moštima. Iako o tom malo ko zna.

 

Izvor: Priča iz knjige Nesveti a sveti i druge priče – Arhimandrit Tihon Ševkunov

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: