Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Писмо читалаца – Случај владика Артемија

На текст Случај владика Артемије и СПЦ који је објављен на нашем сајту стигла је и једна дужа реакција. Писмо читалаца и критички осврт на текст нашег аутора

 

Опет о случају владике Артемија

 

Случај владика Артемије и реакција читалаца на текст са Баште БалканаНа сајту Srbin.info, који радо посећујем и чије текстове са пажњом читам, појавио се текст под насловом “Случај владика Артемије и СПЦ – мученик или грешник, правда и грех, опроштај и праштање“, који ме је посебно заинтересовао. С обзиром на то да већина текстова на овом сајту оставља утисак озбиљног приступа са патриотским садржајем, очекивала сам једну студиозну анализу овога што је аутор  назвао “Случај владика Артемије и СПЦ…“  Зато сам пажљиво читала текст за који се може рећи да представља низ реченица које су најчешће у потпуној  противуречности једна са другом. Потребна је солидна концентрација да би се пратио текст и да би се схватило “шта је песник хтео да каже“. Teк на самом крају, све постаје јасно.

Прво што човек може да уради је да погледа ко је аутор. Тражећи “борца за истину“ дошла сам до сајта www.BastaBalkana. Латинични сајт што указује да му србске националне вредности нису баш блиске. Сајт се претежно бави другом тематиком. Али, ни ту нема потписа. Само псеудоним ( Š.V.)!

Није потребна никаква храброст написати текст у коме се владика Артемије оптужује, осуђује, блати, омаловажава, понижава… То је, у ово време општег безакоња и пада моралних вредности, чак веома пожељно. То је начин да се додвори државним и црквеним властодршцима. Тиме се може скренути пажња на себе и извући многа земаљска корист. 

За  потврду овога става имамо обиље злонамерних текстова крцатих неистином или полуистином, а објављених на многим званичним сајтовима и у медијима.

Јер, ко још у времену свеопште ЕУфорије и свеопште екуменске “љубави“  брине за Истину, за човека, за људске душе?

Зато и чуди да испод текста  нема потписа.

Аутор је написао текст који није желео да потпише. Значи, он се, овим поступком, свог текста одрекао.

Па ипак, објавио га је...

Поставља се питање треба ли уопште читати такав текст? Треба ли о таквом, непотписаном тексту размишљати? Треба ли га анализирати?

У нормалним околностима, НЕ.

Али, у овом времену свеопштег одступања од поретка, од закона, прописа, … ма колико било мучно исчитавати контроверзне  реченице и тражити смисао у њима, ствар је одговорности пред Господом и пред небеском Србијом,не прећутати још један неправедан, подао и суров напад на владику Артемија, страдалника косовско-метохијског. .. Јер, знамо да се“ ћутањем издаје Бог“.  Томе нас је поучио  св. Григорије  Богослов.

Чланак има форму интервјуа, само што не знамо ко поставља питања, а ко на та питања одговара.

Анонимни аутор на самом почетку текста каже: “У Србији влада међу верницима конфузија око лика и дела владике Артемија.“

Није могуће сложити се са овом тврдњом. Конфузију “око лика и дела владике Артемија“ желе они који су и направили ‘’случај владике Артемија’’.Конфузију намерно стварају они који су и земаљске законе и каноне “окачили мачку о реп“, који су, по налогу “султана“, спремни да скину главу ономе ко се у времену бескичмењаштва и бешчашћа и усуди да брани светоотачко предање, епископску заклетву, своју епархију, своју духовну децу, своје стадо, свој СРБски народ, завештања светих мученика и заветника косовских

Прави верник, онај ко је истински заинтересован за “случај владике Артемија“, упркос стравичној медијској хајци и кампањи која није завршена, упркос смућивању које спроводе стручњаци за то, може да сазна Истину.И зна Истину.

Зар није речено: “Сазнајте Истину и Истина ће вас ослободити“?

Наравно, потребна је смелост да се Истина тражи и спозна, а још већа да се уз њу стане, да се Истина исповеди.  Зато, прави светосавци, верници, немају дилему, ЗНАЈУ  да  је владика Артемије мученик новог доба, борац за Косово и Метохију и чистоту вере, који је из политичких и дипломатских разлога уклоњен из своје епархије … од стране лицемерних епископа“. (1)

Сведоци смо да је много оних који јавно исповедају Истину, и зато страдају, на правди Бога, као и сам прогнани владика.

Много је оних који знају Истину, али је саопштавају  “ у пола гласа“ и само својим поузданим људима.

 Највише је оних који ту Истину често не смеју ни самом себи са признају, бојећи се да их и у томе не открије “велики брат“, и да због тога не изгубе неку од бројних овоземаљских привилегија.

Уосталом, зар није много лакше, а и исплативије “бацити камен“ на онога кога већ сви каменују? И не питати, ни њих, ни себе: “зашто?“

Да ли су тужиоци у својим оптужбама изнели доказе за своје тврдње?

Да ли је било суђења?

Чл. 111 Устава СПЦ  каже: “Епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор са управе уконити само по канонској одлуци, или га разрешити по доказаној немоћи“.

Није ми циљ да анализирам текст пун противуречности, нити да доказујем оно што је свакоме ко је искрен и добронамеран  и доступно и јасно

Па ипак, реченица “Мада, можемо слободно рећи његово лично осуђујуће понашање према браћи епископима и ревносна тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода му не иду у прилог,“(2)  захтева да јој се посвети одређена пажња.

Редовно пратим сва догађања везана за прогон владике Артемија. Много пута сам слушала његове беседе, његове пастирске поуке и очинске савете. Његова непоколебљива и истрајна борба за очување чистоте Православне вере  изазива поштовање, подсећа све нас на то шта нам је дужност када је вера у опасности, опомиње, звони на узбуну, позива на одбрану светог предања… Његова вера је древна, апостолска буктиња која светли и разбија мрак лажног исповедања вере. То је вера која православне испуњава и греје особеном, јединственом милином и радошћу. Његова вера је бескрајна захвалност Господу Богу То је чудесно и потпуно предавање Вољи Господњој и непрекидна молитва Господу да нас на тешком путу не остави без Своје помоћи. То је вера која својом снагом привлачи мноштво устрепталих душа и којој оне хрле да се испуне благодаћу којом Господ изобилно дарује страдалника и мученика рашко-призренског и косовско-метохијског. То је вера исповедника Православља .

Јер, владика Артемије је Пастир Добри који у свакој прилици сведочи Истину и поучава. И речима, а још више делом. Личним примером. Такве учитеље народ највише цени. За таквима смело корача.

Никада нисам уочила да владика осуђује било ког епископа. Владика Артемије осуђује непоштовање канона, нарушавање богослужбеног поретка, бори се за Истину, бори се за очување вере, али не осуђује никога… Он се више пита и чуди: како је могуће да епископи ћуте на сва безакоња која се спроводе, на новотарије, на екуменизам, на сву “силу и неправду“ која је зацарила светом и нашом Црквом.

Рекла бих, владику Артемија чуди то што су епископи СПЦ замукли, што се не чује ни најмањи знак протеста  против гажења светоотачког предања, против нарушавања богослужбеног поретка,што не устану против екуменизма и унијаћења које не види само онај ко грчевито жмури само онај који неће ни на тренутак да отвори очи.

Врхушка СПЦ је дебело загазила у екуменизам, рушећи последње вредности у друштву. Због тога губи утицај у верном народу.

А сада да појаснимо шта значи “Ревносна тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода“(3). У чему се састоји “непослушање патријарха“?

Није ли предстојатељ СПЦ много пута исказао непоштовање канона, светих отаца, Светога Саве на чијем трону без страха и стида још седи? Није ли за себе рекао да је “екумениста и пацифиста“?

Ако св. Јустин Ћелијски за екуменизам има само једно име “свејерес“,  шта треба да уради православни  владика:  да “послуша патријарха, и тако, и сам постане јеретик“, или да покаже “ревносну тврдоглавост у непослушању патријарха и Синода“?

            Непознати аутор констатује: ‘’…владика Артемије је генерално у праву у скоро већини ствари, осим у суштини… он је епископ праведник који иде у пакао због својеглавости. Његов грех је…, јер он се одвојио од Цркве.’’

            Зар нисмо у многим изјавама владике Артемија могли да чујемо и да прочитамо питање, које је најбољи одговор на ову тврдњу: “Где сам ја то отишао? Од чега сам одступио?“

Зар нас Символ вере не учи: “ верујем… у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“?

Ако великодостојници тврде да има много цркава, ако је за њих папа ‘’свети отац’’, ако му иду на поклоњење, примају од њега напрсни крст и друга “одликовања“, ако је СПЦ чланица Светског савета Цркава, верују ли они у “једну, свету, саборну и апостолску Цркву?“  Ова два не иду заједно, јер једно искључује оно друго. То је свакоме јасно.

Није се владика Артемије одвојио од Цркве којој је Христос глава… јер он је послушни ученик оца Јустина који неодступно следи свога Учитеља.

О. Јустин, неоспорно, ужива велики углед у православном свету који често цитира његов став да су три највећа пада у историји људског рода: Адамов пад у Едемском врту на Истоку, Јудино издајство Господа Христа и папин пад.

Морам да подсетим да је “руководство“ СПЦ, оца Јустина прибројало  светима,  али је са Богословског факултета у Београду његова Догматика избачена. Њу студенти богословије нису обавезни да уче?!

Није ли у питању лицемерје и формалност?

Тако постаје јасно да је све ово што нам се догађа  врло озбиљно и судбоносно. 

У времену свеопштег пада “официјелног православља“, у времену поплаве јеретичких пошасти,  није лако сачувати верност Христу, верност Истини. А Он је “Пут, Истина и Живот.“ (Јов. 14,6). И другог, правог пута нема.

Кад неко одступа од Истине, зар не одступа од Христа?

Знамо да су дела без вере мртва и да вера без дела није права. Да су дела вере испуњења заповести Господњих, а не добра дела људска. Тек испуњењем Заповести Вера постаје жива.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

Владика Артемије је све препустио Богу. Од тренутка када је, пре више од педесет година примио монашки завет, и када је отишао у Црну Реку, и када је хиротонисан за епископа рашко-призренског, и када су га, слушајући политичке моћнике и кршећи устав СПЦ и каноне, протерали са Косова и Метохије,  и када је из Дубоког Потока, принуђен да крене у егзил… Као многи свети пре њега…

Владика Артемије не пристаје на богоодступничко понашање. У томе је сва његова “тврдоглавост“ и “непослушност“.

Вера коју владика носи, којој нас учи и којом је испуњена православна душа је драгуљ у мору обичног камења… На тој и таквој вери Господ је саградио своју “Цркву коју ни врата пакла не могу разрушити“.

“ По делима њиховим, познаћете их“ речено је. И по делима их и препознајемо...

Може се полемисати скоро са сваком реченицом наведеног текста. То нећемо чинити.

Издвојићемо још само неколико реченица чијом анализом  ћемо настојати да покажемо нетачност изнете тврдње.

            Аутор, између осталог, каже: “Он се одвојио од Цркве и одвојио се од Христа… Његова служба нема благослов патријарха … Сви се мењају, мења се и Црква, сви греше намерно или ненамерно, али истина Светог Духа у њој остаје вечита“.

Поставља се питање: Ко се, заправо, одвојио од Христа?  Онај који и животом и страдањем исповеда “једну свету, саборну и апостолску цркву“ или онај ко учествује у међурелигијским, екуменским “исповедањима вере“?  Одговор на ова питања је јасан и недвосмислен.

Православнима, али и свима који су упознали Православље, је познато да Православна Црква не сме да се мења. Ову истину прихватају чак и неправославни теолози. Православна црква има задатак и мисију да се труди да измени свет, да га поправља, усавршава. Да човека обожи, да га Господу приближи и Њему уподоби. Православна црква мора да се одупре свим захтевима чији је циљ да се она промени, да она одступи од светог предања. Православна Црква се не мења, јер само док се придржава предачких принципа, она је “црква потпуног освећења“, црква у којој човек налази прави пут ка Богу, црква у којој је христоликост  циљ, најважнији задатак и смисао постојања. Православни знају да се Православна црква не сме мењати, јер је и Христос један исти и непроменљив. И од тога знања не одступају. То је вера која води “свеосвећењу свега“.

Зар може да постоји “истина Светог Духа “ у институцијама које себе називају црквама, а које су одступиле од светоотачког  предања?

Зар се “снага, дубина, и лепота Православља“ не састоји управо у његовом потпуном  очувању аутентичног хришћанства?

Још каже аутор наведеног текста: “ А владика Артемије се одваја од своје Цркве, неспреман да опрости и истрпи грехе своје сабраће епископа?“

Чиме анонимни аутор доказује ову своју трвдњу? Зар владика Артемије своје прогонство и прогонство свога бројног монаштва  – “ грех сабраће епископа“ не трпи? И то достојанствено и непоколебљиво.

Š.V. још каже:

“… Епископ Артемије је позван да спасава своју браћу епископе молитвом, а не поругом, заједништвом, а не расколом…“

Безброј пута сам чула да се владика и сво монаштво његово моли за прогонитеље своје. И да се моле за све православне…

Никада нисам чула да се владика Артемије неком наругао. То чак ни у мноштву лажних оптужби нисам прочитала. Поготову не некоме од “сабраће епископа“. Али,  сви смо чули неке од његове “сабраће епископа“ не само да му се ругају, већ да га проглашавају умоболним, да га најбезочније оптужују, да га проглашавају лоповом, да га осуђују, да га расчињавају…

Шта значи тврдња Š.V: “…његова претерана ревност и тврда принципијелност у стварима које нису до њега самог и Божијих закона, већ су грех и трун у оку других, одвлаче га у грех“?

Зар је ревност и принципијелност у исповедању вере и у борби за очување СРБских националних интереса грех?

Очигледно, по некима јесте. Њима се придружује и Š.V.И  још каже:

“… епископ Артемије је због поноса пао у бездан,… осудио је своју Српску Православну Цркву, основао је своју сопствену цркву… јер је ударио на Цркву Христову“?!

На Цркву Христову нису ударили они који Истину замењују лажима, који оптужују без доказа, који суде без суда, већ – прогнани, оптужени, оклеватани, без суда осуђени… владика Артемије?!

Заиста, чудно запажање!!!

И опет, по ко зна који пут, ни једног доказа у силним, перфидним оптужбама!

Особа Š.V. која је писала овај текст  се бори сама са собом. Није ни мало лако прихватити чињеницу да се урушава и последњи бастион, последња линија одбране вере и нације. То је ужасно болно и тешко сазнање. Зато је лакше бежати од Истине.

Али, да ли се тако исповеда вера у Христа? Је ли то пут којим су ишли србски светитељи и мученици? Да ли су они примали папине напрсне крстове и дичили се тиме? Да ли су они качили каноне мачку о реп или су са претераном ревношћу и тврдом принципијелношћу остајали на тешком путу исповедања вере православне, по цену страдања, како то, следећи их, данас чини владика Артемије?

Је ли народ таквога поданичкога духа подигао све те велелепне задужбине у чије свете олтаре “сабраћа епископи“ уводе јеретике? Да ли је тај народ папу звао “свети отац“?  Не рече ли Свети Сава: “Срби, народ мој, Христови су, а не папини!“?

Да ли је Свети Сава палио свеће у синагоги? ( Опрости, Свети Саво!)

Никада не могу да заборавим ужаснут и запрепашћен поглед једног младог човека који се случајно нашао у прилици да чује разговор о прогону владике Артемија и монаштва, о томе како је патријарх Иринеј палио свеће у синагоги и шта канони о таквом поступку кажу.

Он је, скоро очајно узвикнуо: “немогуће, они ТО не смеју да ураде!“ Рекли смо му да не мора нама да верује. Нека се он сам заинтересује, нека претражи на интернету ову тему, нека прати шта се догађа, и неће проћи много времена, а њему ће бити  јасно…

Најлакше је оптужити владику Артемија… За то није потребна никаква храброст. То свако може да учини и да се слободно потпише пуним именом и презименом. За то “богоугодно дело“ може бити и знатно награђен од моћних владикиних прогонитеља. Наравно, то може само онај ко се Бога не боји, а људи не стиди…

Верујем да ће Š.V. из те тешке, унутрашње борбе изаћи духовно ојачан, да ће, ма како болно и тешко било, почети да се за веру Православну бори храбрим исповедањем, и по цену страдања …

Ученици и следбеници великих светитења знају и следе њихове поуке које препоручујем и анонимном аутору текста “Случај владике Артемија и СПЦ -мученик или грешник, правда, грех, опроштај и праштање.“

 

Ево пар душеполезних савета:

Св. Владика Николај:

“Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“.

Св. Јустин Ћелијски:

,,Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.”

Свети Анатолије Оптински:

„Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове „типике“ приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“. И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо „не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима.

Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер тада ће верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: „Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским“.

Бој се Господа, сине мој, да не изгубиш припремљени венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну! Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: “ Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити“ . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастири него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11,1 – 3), Који рече „Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.

„Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апстоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили, како писана тако и неписана!“ (Св. Марко Ефески)

Можемо наводити безброј цитата који утемељују наше тврдње. Заправо,  то су цитати из којих наше тврдње извиру. Они су доступни свакоме ко жели да их прочита. Они су јасни, да их свако може разумети. Они су примењиви, свако ко истински исповеда Православље примењује их, по њима живи.

Православље је Господ на мучеништву и страдању утемељио. Свети су говорили: “Ко не страда, Бог га је оставио“.

Страдања која владика, монаштво и верни народ трпе Христа ради, благослов су Господњи. Она су позив и призив на узвишенији живот, на живот слободног човека, човека који је само Господу покоран. Она су потврда опредељења за небоземну вертикалу и Царство Његово.

Господ својим мученицима дарује благодат. Зато они са лакоћом трпе невоље, страдања на правди Бога, оптужбе, осуде, прогон… Та се благодат готово физички осећа свуда где се владика Артемије појави… И прогнано монаштво. Зато је бројно стадо увек за њима. И зато је сваким даном све бројније…

Господу се молимо да на прави пут призове и оне србске архијереје који од Његаодступају, којима је уместо тесног и уског пута омилео широк друм који их од Господа удаљује, који их ка отпалима од Њега води.

Господу и светима Његовим се молимо да сачува мученички род наш и наше пастире који се мучеништва и прогона не плаше, него су спремни да живот свој за своје стадо положе.

Господу се молимо да наше смерне молитве чује и прими…

 

На дан св. Врача

2013. године                                                              Горица Тркуља

 

 (1,2,3.)     http://www.bastabalkana.com/2013/10/slucajvladikaartemijeispcmucenikiligresnikpravdaigrehosudaiprastanje/

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: