Душан Ђорђевић
Одело за звезде
и отпочињем монолог са нужном концетрацијом,
приносећи је наслову да се сложи…
Трајала је и траје погодба више од времена.
За њега се побринула воденица, без двоумљења, самлела га у прошлост,
коју још видим као на длану призивајући је као заљубљен.
То није игра пиши-бриши, трајало је до данас,
и то у таласима, као земљотрес.
Осећам дамаре своје као добовање кише
на стаклу прозора, капљице су губиле садржај,
а ја, изнова трaжећи самлевено време,
осећам клецање и замор.
Под успињућим Сунцем тражим изгубљени дан
и пробуђену машту.
Често одлажем хитне послове, приносим жртву, две,
к небу одашиљем мисли и погледе:
побегоше…
Чекајући, обраћам се вину
у коме вековима песници скривају истину,
а насмејани месец бледило и романтику носи
иза облака мојих мисли:
песме н е м а!