Drugarica Slavka i vreme bezumlja
Seoski Dom Kulture i vreme bezumlja, publika i Vajfert pivo, sahrana i drugarica Slavka
Svim golootočankama, heroinama i stradalnicama svih bezumlja
.
Drugarica Slavka
I danas, bez jednoumlja lakše se diše, ali bez zadružnog doma nema kulture u selu. Kad je stiglo bezumlje, prostor državne prodavnice ustupljen je bogatunu (od Boga došlo!) koji istu robu prodaje manjem broju kupaca a ima veću zaradu!
I sa jednoumljem i bezumljem seljak u mom selu orao je zemlju i čuvao stoku, prinosio žrtve svakom ratu, kojih se posle rata niko ne seća; bar da na kamenu piše: spomenik žrtvama ovog ili onog, za kralja, rata…
U vreme bezumlja često vladare i vlasnike trgovina menja, pa seljacima nije bitno kako se vlasnik zove, već da li ima Vajfert piva, jerbo ono je zamenilo sva naša piva po količini i kakvoći. Važno im je, jer će danas sahranjivati drugaricu Slavku, prvoborku iz onog rata. A doći će svi njeni drugovi i gospoda iz grada i ono što je ovde ostalo živo, pa piva mora biti i to najboljeg.
Ono što kod pravih seljaka nema jeste da bogovi jedne partije nisu demoni druge. Drugarica Slavka žrtva je svakog rata, a ovog pslednjeg najviše, jer joj je NATO poslao bombu čak u starački dom, gde je živela, pošto se njen davno urušio a drugarica skromna, pa od države ništa nije tražila, iako je mogla. Zato će biti ispraćena od svih preživelih u selu, jer da je bilo i još pet ratova, skromna drugarica Slavka iz sela ostala bi principijelna, borila bi se za domovinu i svoju porodicu i za njive i za stoku i za dvorišta i za zadružni dom i za svoje seljake…
I baš na dan Svete Petke, zaštitnice žena, drugarica Slavka odlazi u susret slavnima iz svih ratova, a posebno će joj, sigurno, duša biti srećna što je poštovana od svih seljana i gospode iz grada koji joj i počasnu stražu i sve po protokolu i tri plotuna, na kraju, za zasluge daju.
Danas će i zadružni dom, posle toliko godina postati mesto kulture, počasne paljbe i okupljanja Slavkinih obožavalaca, i orkestra koji će svirati posmrtni marš i Marš na Drini, s tim, upozoravaju meštani, sve će to morati da se uradi ispred doma, jer je krov opasan!
Rastočeno središte doma pokazuje kako ni kamen sa natpisom nema gde da se okači, ni za koga, iako se, dok je bila u snazi, drugarica Slavka trudila jako da dom bude središte kulture, da se u njemu govori i stvara, da sekcije žena i prela budu česti gosti doma.
Slavku su prepoznavali po beloj odeći i snazi reči, po čistoti reči i mnogo godina unazad. Od udesa bombe u staračkom domu, Slavka je sve duže poboljevala, nije se oglašavala, dom je opusteo, sekcije ne rade, njene mlađe drugarice silom prilika, nisu imale gde otići, nisu se više sastajale. Dom je prepušten vremenu i prilikama!
Tako će biti dok bezumlje ne prepozna zdrave temelje doma i Slavkine ideale, da je to mesto baš zgodno za sve kulture i bezumlja, i dok te temelje u starateljstvo ne uzme bogati dobrotvor, da ih spasi i da preostalim seljanima, možda, bioskop ili neki cirkus dovede. A kako su svi u ekran i novine pobegli, seljane ne interesuje ni bioskop ni cirkus jer toga svega ima na ekranu i novinama, iako one stižu samo četvrtkom, taman za vikend da se pregledaju!
Tako su i za Slavkinu sahranu saznali, preko ekrana, i svi su stali mirno, minut ćutanja dali, i rastužili se, što o njoj više reči spiker ne reče, a zaslužila je.
Ona je bila kao vila, kad je dolazila. Svi su pitali, ako nisu stigli da je sretnu, šta je o tom i tom rekla, je li nekom posebno nešto poručila i sve poimenice ih je znala, sa svima „bila na pivo, ono niško“, baš tu, gde će joj paljbu i govor držati…
Znalo se, kad drugarica dolazi, neka akcija mora da se desi. Svi su se, potom, lepo družili, i ništa im nije bilo teško kad ONA organizuje, samo da je vide, idu; visoka kao Sveta Petka (Bože mi oprosti što je poredim sa sveticom!), u belom kompletu, belim, zlatnim nitima izvezenim šalom, u belim cipelama ravnih potpetica, bez limuzine, peške im je dolazila…
A crna limuzina kojom je sad dovoze, zloslutna je, koliko za drugaricu Slavku i ovo vreme, više za sve meštane sela i njihovu sudbinu. Takva limuzina zlo vuče za sobom, kao ono kad su Nemci za okupaciju pristizali u onom ratu, a Slavka posle toga rata nije htela u opštinski džip. Došla je sa zastavom da je lično postavi na zgradu doma, peške sa drugovima, kolo razvila. Bez poziva, svi su došli da je poljube i stisnu joj ruku. Doneli su rastrzane banice i svakojaka seoska jela, te se do jutra slavilo i ispijalo niško pivo.
Danas će Vajfert piva biti. Svi će u crno izaći, bezumlje i zlu sudbinu za selo da uplaše: sve ih je manje, u školi sve manje dece, a na sahranama samo stari, mladeži nigde…
Pred drugaricom Slavkom, pred domom mirno će stati, očišćenih duša: nigde nisu pogrešili i skrivili za ovo novo vreme, za bombu, svakoga su pomogli i podržali, a ipak nestaju, po domu se vidi, vidi i Slavkina duša ako neko veruje, ali, ne može da pomogne.
Crna Slavkina publika s jedne strane i gospoda s crnim kravatama i belim košuljama na drugoj strani pokazuje i SLAVKI I SELjANIMA DA JE NEŠTO OPASNO PODELjENO: DVE PUBLIKE. I govornik to reče: da je Slavka umrla kao mučenica, a to nam poručuje da i mi treba da stegnemo kaiš; da bi nam sutra bilo bolje. Pa sad, nije bilo načisto, koliko još govornik traži od seljaka žrtve i mogu li oni ovako vremešni da se pritežu, oće li kaiš izdržati i sl. I, da li će se roditi neka nova Slavka da ih razume i da s njima sedne i onako, sasluša im sve muke.
Kome će od danas da se nadaju da im dođe i vidi njihov dom, školu, put. Bar dva lekara treba da im dodele, koliko ih boleština savladava. Slavka bi to razumela. A od sada svaki odlazak lekaru mora da se najavi, pa čekaj do sutra ako ostaneš živ!
I, ko je sada tu neprijatelj?
Slavka bi to znala!
Dušan Đorđević