MOJA PRAVOSLAVNA POSNA NOVA GODINA
Za neke mrsna a za neke posna Nova godina stiže. Kako izgleda doček Posne Nove godine medju vernicima
Svinjsko pečenje nije na meniu za Novu godinu
Za mene postoji samo posna Nova Godina, mislim na onu koja dolazi 31 decembra svake godine, takozvana svetovna Nova Godina. Ona je za pravoslavnog vernika uvek posna Nova godina i ne može biti drugačije, jer doček te godine pada uvek za vreme Božićnog posta koji traje do 7 januara.
Može se desiti da ta naša posna Nova Godina, ako 31 decembar pada sredom ili petkom, bude čak posna na vodi, a u umerenijoj varijanti je na ulju ili čak i na ribi, ako padne subotom i nedeljom. Tako da u najboljoj varijanti posna Nova godina može da se proslavi uz ribu i vino.
Posni recepti za hranu na vodi i za post, kao i za posnu Novu Godinu.
I tako je svake godine, nema mesa, nema pečenja ili roštilja, nema čokoladne torte, nema mrsnih kolača, nema ruske salate, nema piva i alkohola. Ničeg od toga nema. A posebno nema onog divnog simbola prizemnog hedonizma – pečenog praseta sa jabukom u ustima.
Tako je to svake godine za pravoslavnog vernika. On Novu godinu dočekuje sa veseljem ali sa posnom hranom i posnim menijem. Naravno, mnogi pravoslavni vernici koji sebe takvima smatraju, na to će zaboraviti, mrsno i veselo će provesti Novu godinu.
Ko se drži pravoslavne vere i učenja za njega je svaka Nova godina posna. Ko se ne drži tog principa, za njega je svaka Nova godina onakva kako je on osmisli i kako smatra da treba da se proslavlja. Da li je to pravoslavno? Ne, nije, ali svako je kovač svoje sudbine. Ne osudjujem, samo konstatujem, jer na kraju krajeva svi ćemo na kraju na mitarstvima biti pitani za naša dela i odgovornost koju smo nosili.
Zato će mene i ove godine, moji prijatelji pravoslavci sa kojima slavim zajedno posnu Novu godinu, setno gledati preko jagnjetine i prasećeg pečenja, klimati glavom sažaljivo za moj fanatizam i misliti u sebi šta se to dogodi osobi da postane tako fanatična. Gde je taj kvrc da se osoba više ne ponaša normalno i uobičajeno nego istrajava na poukama popova.
„Pa za Boga miloga, Nova je godina, to je samo jedan dan u godini“ – misliće oni u sebi dok čereče pečenje i zalivaju ga alkoholom.
„Blagi Bože, pomiluj nas grešne što ni tako mali zahtev Božićnog posta nismo u stanju da ispunimo“ – misliću ja u sebi dok jedem svoju posnu pitu i grickam posne vanilice uz voćni sok.
I svet će se i dalje okretati oko sebe i ljudi oko problema koji ih more. Godine će prolaziti i svako će raditi po svome. Mnogi od njih neće biti svesni da je možda jedan od problema koji ih muči nastao na dočeku te posne mrsne Nove godine, tako što je to u njihovom slučaju bila mrsna a ne posna Nova Godina kako bi trebalo da bude. Teško da će iko od njih pomisliti nešto o tome. Toga će se setiti tek ako stvarno budu postili u budućnosti. Do tada će vladati amnezija.
Ne želim ovim kratkim tekstom bilo kome da namećem krivicu i grižu savest, ionako malo savesti ima u ljudima i tako je pritešnjena, da još samo trebaju moja vredjanja nečije slobode i nezavisnosti da se radi šta se želi i hoće. Više želim da ovim tekstom ohrabrim sve one za koje je doček Nove godine uvek posni i koji su svesni obaveza i odgovornosti koju nose spram Zakona i Zapovesti. Hoću da im poručim da nisu sami, ima još tu nekih verskih fanatika koji poste do pravoslavnog Božića i za koje je Nova godina 31 decembra uvek posna i ostaće posna.
Kao što sam i juče, na petak, na jednom dečijem rodjendanu od svog prijatelja ljubazno ponudjen posnom pitom. Znao je da postim pa mi je doneo tanjir posne hrane. Valjda sam bio jedini koji je postio na tom rodjendanu, što uvek izazove ne malu pometnju i senzaciju. Odbio sam ponudjenu hranu. Petak je, posti se na vodi. Nema pite sa uljem, ne jede se, jede se samo hrana spremana na vodi, rekoh mu ljubazno. Bi mu krivo, poštena je on osoba i trudi se da poštuje pravoslavnu veru, ali nekako se zaboravlja taj petak na vodi.
Jedna moja bliska prijateljica u blizini mi je tim povodom rekla: „Pa to je stvarno obavezujuće. To, posna Nova godina, pa svaka sreda i petak postiti na vodi, pa svi ti dugi postovi, to je stvarno napor. Kako uspevate samo da to iznesete“.
Razmišljao sam šta da joj odgovorim, jer malo trpljenja tamo gde je Bogu ugodno, daje ti blagoslov tamo gde će tebi biti bitno. Ali ona to ne bi razumela, kao što niko ko u veri nije revnostan, to ne razume. Zato sam joj odgovorio na jedan jedini mogući način:
„Probaj, posti i budi revnosna, sve će ti se samo kasti“.
Zlatko Šćepanović
Dejane, moram da vam postavim nekoliko ključnih pitanja pre nego što vam odgovorim:
1. Zašto postite 40 dana na vodi, ko vam je to rekao ili preporučio?
2. Da li imate blagoslov svog sveštenika za takav post?
3. Da li ste dobili uz zrno loze Svetog SImeona i uputstvo iz manastira Hilandar šta SVE treba da uradite – znam da to uputstvo stiže u koverti uz čudotvorno zrno.
To je mnogo važnije od pitanja da li se postom ne unose vitamini koji se rastvaraju u ulju i mastima. Jer, post nije dijeta, gubljenje kilograma i detoksikacija organizma, to je duhovni podvig. Postom se pripremate za pričešće, jer kroz pričešće se opraštaju grehovi koji su doveli do nemanja dece, itd.
Dakle, ne pričamo o vitaminima i mastima, nego o duhovnoj operaciji vaše i njene duše, da se medicinski izrazim. A za operaciju su potrebni dobri instrumenti, sala, obučeni doktori i sestre, kao i pravilna tehnika operacije, na šta se odnose moja prva 3 pitanja :-)