Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Ostalo

Epitaf – Ubi me prejaka reč – In memoriam Branko Miljković

 

Epitaf – Ubi me prejaka reč – In memoriam Branko Miljković

Život i smrt pesnika, njegove pesme i njegov život, Branko Miljković je sam pesnički oslikao u epitafu koji je napisao: Ubi me prejaka reč

 

Dragi prijatelju,

Branko Miljković pesnik i epitaf Ubi me prejak rečNe znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada vise neću oporaviti. Pre svega moraš da znas da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.

Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onog šta sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da dišem. Svaka me reč može ubiti.

Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokusati da živim dalje mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

P.S.

Ako želis da mi piseš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Branko

Napomene uz gornji tekst: Ovo je poslednje pismo koje je Branko Miljković napisao pred smrt. Upućeno je književnom kritičaru gospodinu P. Džodžiću.

 

Pesnik

on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.

 

Branko Miljković

 

. . . . .

Branko Miljković kao pesnik

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934-1961).

On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog.

U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom“ i da izražava „stanja uma“, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica.

U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i odredene forme“, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983

 

Sudbina pesnika

Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet s deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda

 

Branko Miljković

 

1 komentar

  • Koliko znam značajnu ulogu u Brankovom životu igrala je Dobrila Nikolić iz Velike Plane. Ludo ga je volela. I često pratila. I ona je bila pisac i pesnik. Pukim slučajem, lično sam je poznavao. I danas imam neke njene knjige koje mi je darovala.U našem poznanstvu nije bilo ničeg intimnog. Samo smo se poznavali i jedno drugom ispovedali.Bilaje prosto opsednuta sa Brankom i kad je bio odavno mrtav.Da li je i on nju voleo ili se ona za njega lepila kao flaster? Da li je on od nje bežao? To ne znam.
    Znam samo da se njihov odnos ignoriše. Da Dobrilu niko ne spominje.Naše druženje je prekinuo poslednji rat. Kada sam ponovo došao u Srbiju, nazvao sam telefonom Biblioteku u Velikoj Plani u kojoj je ona živela. Rekli su mi da je umrla i ništa više. Na sva pitanja odgovor je bio: ne znam.
    Zašto se Dobrila kad je u pitanju Brankov život potpuno ignoriše? Postoji,valjda, neki razlog manje ili više ozbiljan.
    Čast Brankovom delu. Bio je zaista veliki pesnik, ali ima jedna mrlja u njegovom životu, a toje podanička pesma posvećena Josipu Brozu. Veliki umovi nikad sa ne prodaju, nikad ne pokleknu pred diktatorima, da se ne izrazim drugačije.

Ostavite komentar