Branko Miljković
Uzalud je budim
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.
. . .
[…] svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti […]
Mislim da je jedna od boljih Brankovih ljubavnih pesama,gde pesnik oseca neuzvracenu ljubav,pomesanu sa ratnim zbivanjima i bombardovanjem Nisa.Sam pesnik je pronikao iz svesti,da nekom uzaludno pripada,zeleci da probudi ljubav,poput vatre i nista u srcu sto tinja izmedju raskrvarenog oblaka.Sam kaze jakom pesnickom slikom misaonom metaforom:ako nije tako odsecitemi ruke i pretvorite u kamen.U vecnost njegovog tela i vecite ljubavi kao inspiraciju za prezivljavanjem sveta u sebi i okoline koja je ratna i zlovoljna(preteca) za neznost i dodire!