Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Juče je preminuo Gabrijel Garsija Markes, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Međaši svetske književnosti…

 

MARKESOVO OPROŠTAJNO PISMO

„Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju…“

 

Šta je, u poslednjem javnom obraćanju, poručio Gabrijel Garsija Markes

In Memoriam MARKESOVO OPROSTAJNO PISMO Gabrijel Garsija MarkesKad bih imao još jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostareli kad prestanu da se zaljubljuju…

Kad bi Bog, za trenutak, zaboravio da sam ja, samo,  „krpena marioneta“, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem…

Stvari bih cenio ne po onom što vrede već po onom  što znače…

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju, gubimo šezdeset sekunda svetlosti…

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju…

Slušao bih druge kad govore… i kako bih uživao u sladoledu od čokolade!…

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se, jednostavno, izlagao, potrbuške, suncu  ostavljajući otkrivenim ne, samo, telo, već i dušu…

Bože, moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje Sunce…

Slikao bih Van-Gogovim snom, na zvezdama, jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja…

Zalivao bih ruže, suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji… i strastven poljubac njihovih latica… Bože, moj, kad bih imao jedan komadić života…

Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim…

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih – zaljubljen – u ljubav…
Dokazivao bih ljudima koliko greše kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare, a ne znaju da su ostareli kad prestanu da se zaljubljuju…

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete…

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da sav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica…

Shvatio sam da kad tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svog oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi…

Toliko sam tog mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi… jer, kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću, na žalost, početi da umirem…

Gabriel Garsija Markes

Izvor: http://vesnamihajlovicblog.wordpress.com
Priredio: V. V. M.

oOo

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: