Мирослав Б. Душанић

Не памте траве моје кораке

не памте траве моје кораке
поља и долине заборавили стопе моје
и жалосно повиле се
врбе до земље
.
и све ми некако нејасно и чудно
само што не јаукнем
.
а немам времена да одгонетнем
изненадни залазак сунца
дан ми измакао
и населила ме зебња
срце да ми премре у тишини
тврдој
.
и недостаје ми кисеоник
и глас човјека
оглашавање звона
говор лишћа
и тражим птицу на небу
било какву грабљивицу на жбуну
на цвијету
у трави
у високој папрати
.
и не желим убог и стар да се утопим
у овај простор без ријечи
и будем сам
.
и растужен испраћам облаке
на путу ка западу
и дуго посматрам вијугаву стазу
крајпуташ камен и његову бјелину
тражећи нужан склад
који би ме охрабрио
да не размишљам о пролазности
о пустоши у души
о стању нереда и хаосу
о варљивости сузних очију
.
и знам да неће доћи
а ипак ишчекујем ужурбаног путника
намјерника
да ми се придружи
да заједно избјегнемо ноћ