Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Čovek

In memoriam: Zorica Sentić

In memoriam: Zorica Sentić

Zorica Sentić Nica, 10. septembar 2013.
Zorica Sentić
Nica, 10. septembar 2013.

Skoplje, Jugoslavija, 10. septembar 1955–4. maj 2014, Nica, Francuska

Odrasla u selu Levosoju, odakle su joj roditelji i gde su živeli.

Iz Levosoja je – „Moje malo selo Levosoje“ –

sa roditeljima, sa 11 godina, krenula u svet, u Francusku.

Vraća se u svoje Levosoje, u svoju Srbiju, svojoj majci (1932), i da bude pored svoga oca (1932–1998).

BOLUJEM OD SMRTI…

 .

Draga Vesela,

Možda je sada vreme da kažem da se borim od 2007. godine

Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“ne bih li zaboravila rak, ali rak nije mene

Šaljem ti slike sa mog rođendana da si malo sa mnom toga dana

Da podelim moju sreću sa tobom

Mada sam je podelila i na facebook-u (na mnoge zahteve)

Zamisli, dobila sam više od 1ooo pisama

Plus na e-mail-u

Svima sam odgovorila

 .

Želela sam da taj dan provedem sa dragim prijаteljima

Ali, eto, tako je život hteo, provela sam ga samo sa jednim, ali velikim

Prijeteljem!

Dan je bio divan, sunčan, pun osmeha

Prepun sećanja

Dugo se nismo videli

Predugo

Ostali su, ostali ste svi vi daleko

Želela sam da ste tu … eh, mnogo ste da vas nabrajam

Ali znam da se znate

I da ćete pogoditi koga sam se uželela

Ima vas u Beogradu, Levosoju, Vranju, na Zlatiboru, u Sloveniji

U Grčkoj, Belgiji, u Parizu… Torontu, Njujorku, Bordeaux…

U Poljskoj… u Nemackoj, Svajcarskoj, Austriji, Rumuniji, Makedoniji, Danskoj

U Srbiji po selima, sva deca koju sam srela u akciji „Darujmo reč“ su tamo

I ona koju nisam srela

I ona koja govore moje pesme, a nismo se sreli

Ima ih još i još… dragih dusa, ne samo u Srbiji, vec i u svetu

 .

Znaš da sam bolesna

Znaš da ne izgledam baš kao na slikama

Ako ne upotrebim bar pola sata do sat vremena da se malo našminkam

A ja umem da sakrijem ono sto treba

Treba da smo lepi za prijetelje, lepi i nasmejani

Dakle, našminkala sam se i okacila najlepši i najveći osmeh

Znaš da za moju bolest ne pričam

Ne vidim šta bih mogla da kažem

Jeste, bolujem od opasne bolesti

Bolujem od smrti,

Bolujem od RAKA

Ali sam devica sa podznakom rak, morala sam ga dobiti

Volim da mu se nasmešim i ovde se molim da se nasmeši svako, da, da!

I … ali ja nisam bolesna!?

 .

To kažu ljudi koji nose bele mantile

Ali mene ne boli ništa

I kad boli, ja neću da boli

Ja radim

Ja stvaram

Ja sanjam da sva sela imaju biblioteku

Sada sanjam da milijardu ljudi zasadi po jedno drvo

To je idući projekat

Da, a posle ide jedan još veći

Videćeš

Ako uspem da pokrenem taj treći, onda onu Nobelovu

Za koju ste me svi zadirkivali, onda ću je stvarno zavrediti

Ali taj treći projekat biće ako svako od vas zasadi jedno drvo

Tada ću moći da trazim to…

To… to je nešto lepo za svu decu sveta koja su bolesna

Potrebni ste mi svi

A moju bolest… ostavljam da ti kazeš o njoj što želiš

Ja imam rak… a rak neće imati mene

Bitke dobijam

Imam namere da i ovaj rat dobijem

 .

Draga, bacila sam ti reči

Sada ti piši šta želiš

Dajem ti pravo da pišeš o mojoj bolesti

Iako se ja sa njom nosim

 .

Na kraju

I piši šta jedem svakoga dana

Tu je

Paradajz

Paprika

Dva različita sira, najbolji je kozji

Ali nemam onog svežeg iz sela

Beli luk

To je lek za sve

Jabuka

Jedna obavezno na dan

Grozđe

Brokoli

Ulje maslinovo

Otvori ovo, videćeš šta je

Stavim orahe

Ali sada nisam

Danas sam zaboravila

I stavim maslinke

Ali nemam ih danas

Stavim sve što imam u frižederu

I slatko i slano

Eto, to je moj ručak u velikom tanjiru

Jedan limunov sok na dan

I puna čaša vode ujutru

Dala sam ti da i ti to radiš

Jer to je najbolji lek za sve

Ako tome svemu dodaš i osmeh

I slušaš lepu muziku…

Ja nekad slušam Vivaldija

Nekad Bartoka

Ali često sada slušam naše starogradske pesme

A volim da čujem Ne može nam niko ništa

A slušam i Pariske kapije

I onu, ne sećam se naslova, Sedim u jednom pariskom lokalu

Slušam je često

 .

U snovima

Ja sanjam

Sanjam da se sva deca sveta leče besplatno

Sanjam da sva deca sveta imaju bar jednu igračku

Sanjam da sva deca sveta čitaju Malog princa

Sanjam 1955 snova

Ali sanjam i jedan veliki san: da naučim prefektno srpski jezik

I da možda napisem knjigu o tome kako sam se ja izborila sa rakom

MOZDA JE SVE OVO MENI POMOGLO I POMAZE MI JOS

OSMEH ZA SVE

I BEZ PANIKE…

Nemam ja nista

To samo doktori kažu da imam

A nemam

Boriti se sa doktorima treba svom snagom

I SA VEROM U SEBE I U BOGA

Bog i ja često razgovaramo

Sada ja cujem necujno…

Bog je sa mnom

Sa svima nama je Bog

A SVE STO BUDE

MORALO JE BITI

 .

Možda je sada bilo vreme da kažem ili ne kažem

Da kažem bez da kažem

Da se borim od 2007. godine

Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“

Ne bih li zaboravila taj rakčić

Da, draga,

Ali rakčić mene nije

Setio se da treba malo i mene da gricka

Da samo znaš koliko sam rakčića ja pojela

Sa školjkama

Uz razno MORSKO VOĆE

To je bila moja omiljena večera

Eh… sve nas na kraju večere zivota isto čeka…

KO OD NAS NE BOLUJE OD SMRTI?

 .

Osmeh

Ljubim te

 .

Zorica Sentić

Nica, septembar 2013.

 .

(Fotografija: Poslednji izlazak Zorice Sentić u grad. Rođendanski. 10. septembar 2013. Nica.)

Čitulja za Zoricu Sentić

36 komentara

  • Poslednji pozdrav dragoj Zorici Sentić na svakom dečijem osmehu koji je izmamila darujući im reč, lepu reč kroz knjige koje je nesebično skupljala i poklanjala seoskoj deci.

    Svet je od danas siromašniji za jednu plemenitu osobu, romantičnog pesnika i toplog misionara lepe književnosti, koja je više mislila na druge nego na sebe. Takvima je namenjeno Carstvo na nebu.

    Drago nam je da si bila i deo našeg sajta i sa svima nama podelila svoj entuzijazam i dobru volju da svaka seoska biblioteka dobije knjigu, da dobije reč.

    Počivaj u miru Zorice!

  • Почивај у миру, драга моја Зорице.
    Твоја Весела

  • Da li je moguce da se ovaj iskreni, topli osmeh dobre duse zauvek ugasio?
    Ne, nece biti…mora da je greska, jer on jos uvek zraci…makar i sa nebeskih visina..
    Plemeniti ne umiru… Svakim svojim dobrim delom se udvajaju…
    Zorica je tu…u Srbiji…i konacno u Levosoju..
    Pokoj dusi tvojoj neumornoj..

    Jadranka

  • „Deca skupljaju novac, treba da nađu 5000 evra da bi me doveli… (…) Pevajte pesme, a ja ću sve da vas gledam…“ (Zorica Sentić, 26. aprilа 2014. Iz bolnice.)

  • Zanemeo od istine, a ne verujem, znam da je tu medju nama, medju knjigama, pticama nebeskim i bilju djurdjevdanskom… Zorice nikada nećeš biti zaboravljena i neka ti je večna slava i hvala za svu lepotu koju si činila za sve nas !!! Počivaj u miru a akciju Darujmo reč nastavljamo, Jadranka, Veselinka,Goran i ostali iz tvoga tima. Sestre i braćo po knjizi i dobroti primite moje saučešće duboko sam nesretan i žalostan.

  • Levosoje spava
    Spava i djurdevdanska trava
    Samo se kos negde u gori oglašava

    Jagorčevina povila lišće
    Procvetao maslačak tiho zbori
    Njen glas je u svakoj jabuci
    U svakoj drveta kori

    A tamo daleko
    U sunčanoj Nici
    pesmom te ispraćaju galebovi i svici

    Levosoje spava
    Obnevidelo od vida
    Zorice ja ti
    Potpisujem lubav do neraskida !!!

  • Зорице драга, волела си лепоту и налазила си је у свему. Свака песма ти је одисала љубављу. А, тек оне песме у којима си сакривала речи љубавне, да их препозна само онај ко треба да их зна….како су лепе….
    Сада си тамо где постоји САМО лепота и САМО љубав. Сада си у свом свету. Такав си свет сањала и овде. Почивај у миру, љубави и лепоти!

  • Vjecnaja pamjat mom
    prvom prevodiocu
    u Nezaboravu Gospodnjem
    u Narucju Presvete
    uz Iliju Proroka, sto
    vaskrse sina udovice,
    rodi se a ne umre, jer
    ga vaznese Bog na
    kolesnicama ognjenim
    sada bdi nad Zoricom
    sa srcem i sada
    punim ljubavi.
    Amin.

  • Draga Zorice, bila si pesma, osmeh,lepota, ljubav, dar, sve si darovala ljubavlju, sada si vecnost u nasim mislima i dusama. Molila sam za Tebe… Nedostajes, i to vec boli… Plovi u miru i lepoti vecnosti, zauvek u nasim srcima, zivecemo Tvoje snove! POCIVAJ U MIRU

  • Pocivaj u miru, divna, draga, Zorice! Mnogo toga sam naucila od Vas… Nikad Vas necu zaboraviti !

  • Bila mi je čast što sam te upoznala,
    Tako plemenitu i dobru,
    Žao mi je što se nismo više družili
    I trenutke sa tobom pamtiću u najlepšem sećanju.
    Ponosna sam što sam član ove dobre ekipe
    I nastojacu da i dalje to budem.
    Ti nisi,i nikad nećeš,biti mrtva za nas,
    Živećeš u nama i sa nama kao najlepša arija.

    “ Volite drvo, ako nemate koga,
    volite pticu, ako nemate s kim,
    samo volite,
    jer dok volite onda i zivite“.

    A Zorica je volela…

    Tvoja Anee

  • Чекала сам Те у фебруару,
    чекала сам Те у марту,
    чекам Те у априлу.
    Пролеће је, Зорице.
    Истина, кишовито
    и хладно,
    али мај је ту,
    само што није стигао,
    па дуго топло лето,
    па грожђе и јабуке у јесен.

    http://www.bastabalkana.com/2014/04/%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%81%D0%B8-%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B8%D0%BD%D1%83-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B5/

  • Levosoje
    malo selo moje
    vraticu se zauvek tebi
    piti vecito tvoje kisele kiše
    cuvaj meni parce crvene zemlje
    tamo daleko u južnoj Srbiji
    Levosoje selo moje
    (Zorica Sentić: Moje malo selo Levosoje)

  • Драга моја са висине плаве колико сам само покушавала да Угасим тишину, колико си ме пута зарадовала, насмејала, научила. Слутила сам и бојала се да ћеш одлепршати, знам чекаћеш нас… Ако је за утеху, почивај у миру… у земљи где ћете памтити.

  • PRECRTANO

    moje misli ne mišljene

    moja pitanja bez tvojih odgovora

    moji odgovori bez tvojih pitanja

    moji zapisi, tvoje ispravke

    moji krici bez zvuka

    sve moje od tvojih ništa

    ali ništa više

    ja moram da te precrtam

    ti si me zamenio

    ja se brišem

    serbe Zorica Sentić

    Urednik: Suzana
    Objavljeno: 19.06.2011

    Read more: Precrtano | Tragovi http://www.tragovi.com/poezija/2011/06/19/precrtano/#ixzz30w31qgGB
    by @SuskeLT
    Under Creative Commons License: Attribution Non-Commercial No Derivatives
    Follow us: @Tragovi_Poezije on Twitter

  • tebi

    šta da tebi poželim a da ne pogrešim
    šta da kažem a da ne lažem
    …da ne budam banalna
    u stilu
    srećna nova godina
    i bla, bla, bla…
    da ne budem i ja dosadna
    tra-la-la
    šta da sada ja našvrljam tebi
    nekome drugom tačno bih znala…;-))
    al’ šta poželeti i to baš tebi?
    …onda:
    sve što su ostali, al’ u boji
    i štošta više
    al’ da ostaneš to što već jesi
    čovek!
    vrhovima reči ja ću proći
    i tebe poljubiti
    plavim poljupcem
    to ostali nisu
    ne, ne nisu plavim!
    i da ne zaboravim da ti kažem
    da te volim
    prijatelju

    Zorica Sentić

  • Pismo Svetlane Stanković

    Published on 12/18,2008

    POSTOVANA GOSPOĐO SENTIĆ,

    PUNA UTISAKA POSLE ČITANJA I GLEDANJA SVEGA POSLATOG, PUNA ISKONSKE RADOSTI I VERE, JOŠ JEDNOM SHVATIH PUNO ZNAČENJE LATINSKE MUDROSTI: NOMEN EST OMEN-IME JE ZNAK. VI POMAŽETE DA U SRBIJI SVANE, ONAKO KAKO ZORA OBASJA LEPO LICE NAŠE SRBIJE. OVA AKCIJA PLEMENITA PO SVOJOJ SUŠTINI I ZAMISLI, VERUJEM DA ĆE I PREVAZIĆI PRVOBITNU NAMERU I UČINITI DA SE SVI PROBUDE I POBUDE DA ČINE DOBRO; KADA BI SVAKI ČOVEK POMOGAO BAR SVOM SUSEDU, NI JEDAN ČOVEK NA PLANETI NE BI BIO BEZ POMOĆI. DARUJMO REČ, ČUJMO REČ, DAJMO REČ-SVE TO JE SADRŽANO I U ONOM MAŠTOVITO REŠENOM LOGU VAŠEG, NAŠEG POKRETA, KOJI JE PREVAZIŠAO NIVO AKCIJE!

    ŠTO SE TIČE SARADNJE, NADAM SE DA ĆE BITI USPEŠNA, KNJIGA VEĆ IMAMO, A SVAKA NOVA PROMOCIJA BIĆE PRILIKA DA SE FOND OBOGATI NOVIM PRIMERCIMA NOVIH I STARIJIH KNJIGA, A O SARADNJI ĆEMO SE DETALJNIJE DOGOVORITI KADA BUDETE DOŠLI KOD NAS.

    P.S. ŠTO SE TIČE VAŠIH PESAMA I ONE BAJKE NATOPLJENE ISTINSKOM, NEPROLAZNOM EMOCIJOM, MOGU REĆI DA JE VAŠA IZMEŠTENOST IZ PROSTORA I JEZIKA ZA VAŠE STVARANJE PREDNOST, JER NUDI NOVI UGAO GLEDANJA, KAKO U POETSKOM, TAKO I U SEMANTIČKOM SMISLU. VAŠE USPOMENE, TOPLI ZAVEŽLJAJ DUHOVNIH DRAGOCENOSTI, UVEK SU U VAŠOJ DUŠI, TAKO DA VI PUTUJUĆI OBOGAĆUJETE VAŠE ZNANJE I ISKUSTVO – NIKUDA ZAPRAVO NE ODLAZEĆI! KADA JE KOREN JAK, ONDA GRANE I PLODOVI DALEKO DOSEŽU!

    SRDAČNO,
    SVETLANA STANKOVIĆ

  • Ugasi tišinU – poručuje autor zbirke pesama koja je pred vama. Kako se može ugasiti tišina? Šta ćemo čuti ako u tome uspemo? Da bismo dobili odgovor, potrebno je da prvo utonemo u tu tišinu, pa da je tek onda ugasimo. Jer, ne može se ugasiti nešto što nije ni upaljeno. Pre nego što počnete da čitate ova stvorenja, jer pesme Zorice Sentić nisu samo pesme, već bića koja imaju dušu, koja nam govore, izgledaju i mirišu, treba se pripremiti za njih. Treba upaliti svoju tišinu. Zatvoriti se za buku svakodnevnice, prolaznog i banalnog, za trivijalnost plitkih želja…treba utonuti u tišinu sopstvenog bića. O, da…takva tišina može da gori, da bude zapaljena…znači, može i da se ugasi. I tek iza nje, može se čuti nečujna muzika postojanja koju nam sviraju ova divna, tanana bića-Zoričine pesme. I ona će nam reći:

    Kada bih mogla biti
    nešto drugo,
    bila bih muzika.
    Kada bih mogla biti muzika,
    bila bih ta koja u tebi svira.
    Kada bih mogla biti najlepša muzika,
    bila bih tišina.
    Ne bih htela biti druga,
    već ta tišina zanosna,
    ta tišina
    koja u tebi svira,
    da me čuješ samo ti,

    Dopustite joj to. Pustite je da uđe u vas. Budite tišina koju će Zorica ugasiti predivnom muzikom svojih tananih struna. Verujte mi na reč – čućete zvuke sopstvene duše koji se prepliću sa tonovima njenih struna u predivnoj polifoniji susreta dva bića.

    Nebojša Jovanović

  • Zorica Sentić

    Skoplje, Jugoslavija, 10. septembar 1955–4. maj 2014, Nica, Francuska

    Veliki pesnik i veliki humanista.

    Pisala je poeziju i prozu na francuskom i srpskom jeziku. Ima nekoliko knjiga i mnogo rukopisa. Objavljivala je svoje tekstove na blogovima širom sveta. Prevođena na mnogo jezika. Njena poezija je muzika, govorili su je mnogi, među njima i glumac Vico Dardić. Vodila je akciju „Darujmo reč – da sva sela Srbije dobiju biblioteku“. Deci širom Srbije darovala je radost, i deca njoj. Imala je prijatelje širom sveta.

    Rukopis PRIČE-NE-PRIČE (stare i nove) ostao je neodštampan, uprkos velikoj želji njenoj da se to desi. Poslednje njene reči su bile „Paideja, Zoran“.

    Njena borba s bolešću je bila duga, surova i teška, a reč joj je bila melemna i velika. Njena poezija će se tek tumačiti (i priče-ne-priče su joj poezija), a danas je njena pesma svojina ljubitelja jednostavnog i iskrenog pevanja.

    Srbija i njeno malo selo Levosoje u opštini Bujanovac, u kome je odrasla uz svoje roditelje i svoju baku – postojbina njenih predaka, iz Francuske Zemlje bili su joj je nesamerna nostalgija i nesamerna ljubav.

    Valjda je to tako kad se ode iz svog gnezda.

    Zorica se u maju 2014. vraća u svoje gnezdo. Prošle godine je u ovo vreme stigla da zasadi baštu i uredi terasu i da bude sa svojom majkom i svojim selom do grožđa i jabuka, ovoga puta se zauvek vraća u svoj dom.

    (Veselinka Stojković: Susreti i pamćenja)

    .

    .

    Ne, nije mi još vreme

    .

    Ne!

    Imam mnogo da radim.

    Ko će da opere veš?

    Već više od nedelju dana nisam baš ništa prala.

    Ništa radila.

    Ulenjila se.

    Ko će da spremi sobu?

    Iduće nedelje donose mi novi krevet.

    Ko će da ispegla sve što treba da operem?

    Ko će da očisti prozore?

    Mesec dana nisu čišćeni.

    Ko će da spremi tortu?

    Obećah sinu i prijateljima, od oraha.

    Stari bakin recept koji samo ja znam napamet.

    Samo ja ga znam, i niko drugi.

    Ko će da ode u nabavku?

    Sin potroši dva puta više od mene za iste stvari.

    Ko će da napiše započeti roman?

    Koji i nije roman,

    već živa istina o mom boravku u Srbiji.

    Moram to završiti.

    Ko će da pošalje čestitke za Novu godinu?

    Ko će da kupi poklončiće?

    Ko će da ih pošalje?

    Ko će da sredi tri hiljade pesama?

    Ko će da nadje podnaslove?

    Ko će da zasadi baštu ove godine?

    Luk, peršun, paradajz, šargarepu,

    blitvu, krastavce, boraniju, papriku…

    Ko će da posadi cveće na terasi?

    Tužna je terasa bez cveća.

    .

    Ko će da pomaže mami,

    kada dođu komšike, bez najave?

    Ko će da skuva domaću kafu,

    koju ne znam da spremam?

    Ko će dati časove francuskog mladoj Nataliji?

    Ko će da se svađa s familijom,

    koja me ne voli?

    Ko će da viče na decu,

    koja bacaju plastične kese i flaše po ulici?

    Ko će da dovrši započeti centar sela?

    Postoji sada samo česma.

    Lepo bi bilo da tu stoji i neka klupa,

    da se ljudi isrpričaju,

    da se mladi zavole.

    Drvo, dva jorgovana, jedna jabuka.

    Ima mesta za dosta toga.

    Ja imam ideje.

    Našla sam i arhitektu.

    Ubediti meštane

    za mali smeštaj za knjige.

    Otvorena biblioteka za sve.

    Uzmete knjigu, pročitate je, i vratite.

    Kultura na vrhunskom nivou.

    Čujem već kritike.

    Sanjalica!

    Naivna!

    Sve će se slomiti!

    Sve će se pokrasti!

    Pa nek se i ukrade!

    Opet ću staviti!

    Može i dva-tri časopisa raznih boja.

    Znam da u selu to vole, a svako ne može da ih kupi.

    Ko će da dokaže da se i to može?

    Ja ću!

    Ne, nije mi još vreme.

    Ne!

    Imam mnogo da radim.

    .

    Neću da umrem!

  • ЧЕСТО МОЖЕМО ВИШЕ,
    УВЕК МОЖЕМО НЕШТО

    Србијице моја, где си?
    Зеленијег зеленила у ово доба године, ни плаветнијег плаветнила, светлости светлије – нема нигде до у видику с Барелића, који је двадесетак километара од Врања.
    Кренули смо из Левосоја, „малог села Левосоја“ Зорице Сентић, око девет ујутру. На срећу, свеж дан је освануо после несносних врућина. Деца из Основне школе „Милоје Боројевић“ у Мачкату на Златибору, школе старе више од век и по, са својим учитељицама Весном Ивановић и Аном Јоксимовић, и Љиљом Буцић из рачуноводства и својим возачем Пером, преспавала су у Бујановачкој Бањи. Деца из Левосоја са својом Зорицом Сентић сачекала су их у центру села, пред својом школом која носи име Вука Караџића, која је, нажалост, била затворена.
    Прошли смо поред Бујановца, па поред Врања, и десном путном траком, која сече Мораву, упутили смо се у планински део Пчињског округа. Према Барелићу. Поред златиборског минибуса, џип и камион са стварима.
    Застали смо на Барелићу да удахнемо лепоту, па да кренемо према Новој Брезовици. У дом породице Добривоја Станојевића чија је кућа нестала у пожару. То нам је био циљ, да живо видимо ту породицу, те људе који људскошћу великом зраче, не само да их гледамо преко екрана. Запутили смо се да им помогнемо колико можемо.
    Ту нас је сачекала врањска телевизијска екипа.
    Стижемо. Углавном пешице, јер минибус не може наниже, уским и несигурним путем. А и хтели смо. Џип и камион са стварима и храном које смо понели као помоћ, спуштају се до пред згариште. Изнад згаришта, на косини удесно, стоји шатор. Када смо касније ушли, затекли смо крпе од постељине на лежајевима сасвим на земљи. „Киша је пала, па нам се све намокрило“, чули смо. А зеленило и зрелило са свих страна, живот бујан.
    Пред сронулом ситном зградицом без леђа, озареном сунцем и топлотом из шпорета уз сам улаз, на коме се у великом лонцу кува ручак, чекају нас домаћини: баба Велица (74) и деда Добривоје (69) са унуцима – Миљаном (17), Бојаном (16) – који због немаштине нису наставили школовање, са Милошем (10) и Страхињом (6). Мајка Данијела нас је сачекала у Барелићу. Домаћинство као да је са самога неба спуштено у танку зараван, усред Божије чаролије. Да се не нагледаш лепоте, а згариште пред нама.

    Србијице, да си их видела: ту људску лепоту, Божији дар, то срце… Срце.
    Зорицу Сентић међу њима која држи час, велики час: час доброте, племенитог давања, живота. И речју, да. Говорила је као ниједан учитељ на свету што сигурно није. Човек човеку. Домаћин Добривоје, коме је и име право, слушао је Зорицу као самога Бога што би слушао, чинило ми се. Као деца окупљена око ње што су је слушала. Као сви ми.
    Помислила сам, сигурно су и други: Зорица је тај велики учитељ који је потребан Србији. Човеку. Који се вратио из своје друге домовине, из Француске своје – а никада није ни отишла из Отаџбине, зарад српског добра, ове деце, и ове породице. И књиге. А свако дете је и добило књигу. „За срећу“, како је писало у посвети. „Дарујмо реч“ – и „Дарујмо реч“ се остваривала. Тај Зоричин изум. Реч је прво.
    Кренули смо око подне. Са надом да смо нешто учинили. Да ће Србијица и више. Да ће више, колико треба. А њима треба кров над главом, кућица да се скуће. За сада.
    И лекар баба Велици треба што пре.
    Поздрављали смо се пред добрим домом Станојевића, са њима и међусобно, поздрављали смо се на врху пута од Нове Брезовице. Златиборци су кренули, ми за њима. Чекао их је дуг пут. Велико Зоричино ХВАЛА и нас који смо одавде, и СРЕЋАН ПУТ су их испратили.

    Наше руке.
    Хвала им заиста. Велико срце имају.
    Србијице моја, твоја су брда около Врања. И Нова Брезовица у којој живе деца и унуци Добривоја и Велице Станојевић. И још добривоја и велица и њихових унука. Још станојевића.
    „Бринем се за деду и бабу“, рече унука. Шта ти кажеш, њена Србијице?
    Акција „Често можемо више, увек можемо нешто“, како јој име даде Зорица Сентић, надамо се, тек је почела. „Не треба новац. Сада треба неко од стоваришта до продавнице да пође и да тражи. Свако ће дати колико може: циглу, цреп, прозор, врата, кабал, сијалицу“, рече на крају ова велика жена.
    Акцију су помогли С.Т.Р.ЕМОС Чајетина, „Месара Бојовић“ Крива Река,
    „Месара Радовановић“ Шљивовица, „Житомлин“ Крива Река, „Златиборац“ Мачкат, ученици, родитељи и наставници ОШ „Миливоје Боровић“ из Мачката, превоз „Гага ТУРС“ Златибор.
    У ову данашњу акцију укључио се, поред деце и родитеља и других људи из села, и „Млин Тома“ Левосоје, две породице из Врања, и људи који су организовали превоз деце и прикупљене помоћи из Левосоја.
    Помоћ из Ниша, коју је Зорица Сентић такође организовала, са Наташом Ћирић, и Јеленом Радојковић и Лидијом Петковић из Сврљига, која је требало данас да стигне, стиже ускоро.
    У Врању, акцију наставља млади песник Стеван Милошевић и „Јустинова омладина“.
    Ко дође у Нову Брезовицу, у овај крај који пуца од лепоте с Барелића, вратиће се окрепљен добротом и људи и природе и неба. И доћи ће опет. И зато што је људима овога краја потребна помоћ.
    Зорица Сентић је дошла други пут. У мају 2011, посетила је Основну школу „Бора Станковић“ у Барелићу у оквиру акције „Дарујмо реч – да свако село у Србији добије библиотеку“. Том приликом је донела књиге школи и направила леп видео-запис о школи који се може видети на сајту „Дарујмо реч“.
    Зорица Сентић је „Дарујмо реч“ пронела и у Нишу, у Сврљигу, у Мачкату – овога лета – врелога јула 12, 13, 26. Саорганизатори ове акције данас, и помоћи која ће из Ниша и Сврљига стићи, управо су људи који су летос учествовали у „Дарујмо реч“. Какво лепо заједништво! То и рече Зорица

    Зорица Сентић са члановима породице Станојевић

    пред домом породице Добривоја Станојевића: заједно је најлепша реч; поред речи просим: девојку, али и помоћ за људе којима је потребна.
    Лепо је село Левосоје, „мало село Левосоје“, има право Зорица Сентић. Када смо се, на крају пута, нашли у њеном дому, схватили смо зашто је Зорица наша – бајка: јер живи у бајци – од старине, од цвећа, од лепоте: од људскости. У бајци коју сама ствара. Верујемо, и у Француској.
    Песникиња и велики хуманиста Зорица Сентић.
    Србијице наша, ту си?

    ( Веселинка Стојковић )

    Извор текста: http://svisrbisveta.org/dogadjaji/nova-brezovica-ili-srbijice-moja/#ixzz317xY0Gyc

    Извор текста: http://svisrbisveta.org/dogadjaji/nova-brezovica-ili-srbijice-moja/#ixzz317xBknS1

    Извор текста: http://svisrbisveta.org/dogadjaji/nova-brezovica-ili-srbijice-moja/#ixzz317wjTePk

  • Kiša

    Kiši danas!

    Ne sunca više ni kod mene.

    Zimi na proleće.

    Jesen će letos.

    Leto ove zime.

    Vreme nije više vreme.

    Nekada je sve bilo drugačije.

    Sve, čak i mi.

    Volim kišu, onu kiselu i zelenu

    Zorica Sentić

  • djura kaže:

    5. maj 2014. u 21:55

    Svaki covek mora da umre. Poneki pesnici, nikad!

    Danas je umrla gospodja Sentic. Zaspalo je vecno, njeno plemenito lice.

    Da li je sa njom umrla i pesnikonja Zorica? Tek cemo videti.

    Sa pesnicima se nikada ne zna. Poneki od njih, umiru vecno.

    Ne umru zapravo nikada.

  • Ја немам само један. Имам их више. Можда и превише. Последњи пут када сам бројала на прстима беше их хиљаду деветсто педесет и пет, и све их записујем. Имам један велики сан, један надсан, суперсан, сан снова… толико велики да је потребно да га више нас одсања да би се остварио. Сањајте га са мном… … да сва села у Србији имају своју БИБЛИОТЕКУ! …а знамо сви, ако сањамо јако и гласно, паметно и отворених очију, чаробњаци свих могоућих и лепих успеха биће са нама… и и остварићемо сан. Верујте. Верујте у мене, а ја ћу у вас!

    Зорица Сентић

    Извор текста: http://svisrbisveta.org/obavestenja/in-memoriam-zorica-sentic/#ixzz31Uj23fqP

  • Zorica Sentić stiže u petak u svoju Srbiju, 16. maja – u Beograd, u 8.55, pa u svoje selo Levosoje, nedaleko od Bujanovca. Sinovi joj, David i Mikael, stižu u četvrtak, 15. maja. Sahrana će biti u subotu, 17. maja, u 13 časova.Samo da prestane kiša, da se povijeni cvetovi i bilje pod naletom kišnih kapi iz njene bašte podignu,da se osuše latice i lišće i da je isprate na večni počinak.

  • Veselinka Stojković

    POEZIJA ZORICE SENTIĆ

    Srce srcu je pesma Zorice Sentić

    .

    Ako volite šetnju pored vode, Zorica će vas povesti; ako volite sunce, Zorica je tu; ako ste zaboravili da letite, opet je tu; ako ste u kuhinji, na terasi, pored cveća, stiže odmah. Njena poezija je ljubav.

    Ako slušate muziku, slikate, vezete haljinu i šešir spremate za izlazak, ako volite svoj zavičaj pa mu se pesmom vraćate, u sve živo ako ste zaljubljeni, Zorica je s vama. Njena poezija je ljubav.

    Ako ste na putovanju, idete u svet ili stižete u domovinu, ili i ne odlazite od kuće, tu je, Zorica je uvek tu. Njena poezija je ljubav.

    Ako ste se rastužili, ona vam pruža šaku zdravlja; ako ste posustali, ustaćete brzo; i trčaćete. Njena poezija je ljubav.

    Ako ste zaboravili osmeh, na pregršt ih ima; ako vam oko nije zasuzilo, zasuziće; ruke će vam se splesti u zagrljaj. Njena poezija je ljubav.

    Ako volite, volećete više; ako zoru dočekujete srećni, mesec i sunce će vam zajedno svetleti; ako, pak, za čežnju znate, a ko nije s njom? na pravom ste mestu, Zorica je melem. Njena poezija je ljubav.

    Ako ste sanjar, Zorica ima najlepše snove; i vaši su, videćete. Ako nešto niste umeli da kažete, ili ste prećutali, a na srcu vam je, Zorica je rekla za vas. Njena poezija je ljubav.

    Ako ste zaboravili kako preko mostova, Zorica će vas povesti, samo joj ruku pružite; naučiće vas i da ih gradite. Ako poželite da se popnete na nebo, uz samo sunce i zvezde i mesec, čeka vas; otuda je svet veliki i lep. Njena poezija je ljubav.

    Ljubav je poezija Zorice Sentić, beskrajni predeli su njene pesme; svetlost i večnost. Vulkanski, a nežno peva njena pesma. Ljubav je njena poezija.

    Srce srcu je pesma Zorice Sentić.

  • Zorica Sentic

    tišina

    kad ćeš čuti

    buku voća koje sazreva

    buku polena koji se rasipa

    buku trave koja raste

    buku lista i zrnca prašine

    buku kamenog sna

    kad ćeš čuti

    buku koju stvara kap kiše

    koja se razbija i koja kaže

    mokra sam

    hladno mi je

    na kiši

    ali ja sam kiša

    kad ćeš čuti svoje telo

    kad ćeš čuti svoju krv

    kad ćeš čuti svoje suze

    kad ćeš čuti svoju kosu

    koja postaje seda

    kad ćeš čuti

    buku umornih senki

    jednom ćeš čuti

    biću tu

    jer

    volim te

    ja sam tišina

    svukla sam se

    gola

    zbog tebe

    primićeš me

    zapisaćeš me.

  • Levosoje

    malo selo moje

    vratiću se zauvek tebi

    piti večito tvoje kisele kiše

    čuvaj meni parče crvene zemlje

    tamo daleko u južnoj Srbiji

    Levosoje selo moje.

  • Dragi moji,
    Veoma mi je tesko sto ipak necu biti u situaciji da u subotu, 17. maja budem u Levosoju, da se poslednji put pozdravim sa velikim Covekom i humanistom, Zoricom, od osmeha sazdanoj…

    Ove vremenske neprilike poprilicno deluju na moje zdravlje i ne verujem da bih u ovakvim uslovima, posebno velike vlage koju ne podnosim, mogla da izdrzim tako dug put, i bilo bi neprimereno da se bas tada neko mora baviti i mnome. Dace Bog da cu moci da dodjem na parastos (40 dana) kada ce nas njena dusa vecno napustiti, mada ce pomisao na nju uvek boraviti u nama…
    Veselinka, Vas bih zamolila da u moje ime prenesete NAJISKRENIJE IZRAZE SAUCESCA Zoricinoj majci i sinovima, neka znaju da su imali divnu kcerku i majku, kojoj je Bog podario najlepse vrline, covecnost, upornost i hrabrost, pre svega..

    Nije moje da dajem preporuke kako bi trebalo da protekne taj cin oprostaja, ali bi bilo dobro da makar deca iz podrucne skole budu tu prisutna, jer Zorica je bila nesebicna majka ne samo svojim sinovima, vec i svoj deci koji su, zahvaljujuci njoj, saznali za novi svet i prozor u svet, preko knjiga…
    Ono sto mogu ja da ucinim, sa ove daljine, je cinenica da ce Zorica biti „prisutna“ 5. juna u Smederevu, pa cu se na taj nacin oprostiti od nje…
    Naime, tog dana ce se dodeliti 17.ta nagrada po redu iz Fonda za ocuvanje srpskog jezika i negovanje kulture govora u elektronskim medjima Srbije „Branislav Mane Sakic“ (Fond i nagrada nose ime po mom ranopreminulom suprugu, dugogodisnjem spikeru Radio Smedereva, a osnivac sam ja)…
    Deo prigodne, skromne svecanosti urucenja nagrade ovogodisnjem dobitniku, Svetlani Mladenovic, novinaru Radio Beograda 202 (odrzace se u sredu, 5. juna 2014. u 12 h u Gradskoj biblioteci) bice posvecen Zorici Sentic i njenoj delatnosti…
    Svecanost je otvorenog tipa, i osecajte se pozvanim….
    Pozdravljam vas sve od srca i zelim vam svako dobro od Boga dato…
    Jadranka Nicin

  • Ја имам један сан-Martin Luter King

    Ја немам само један. Имам их више. Можда и превише. Последњи пут када сам бројала на прстима беше их хиљаду деветсто педесет и пет, и све их записујем. Имам један велики сан, један надсан, суперсан, сан снова… толико велики да је потребно да га више нас одсања да би се остварио. Сањајте га са мном… … да сва села у Србији имају своју БИБЛИОТЕКУ! …а знамо сви, ако сањамо јако и гласно, паметно и отворених очију, чаробњаци свих могоућих и лепих успеха биће са нама… и и остварићемо сан. Верујте. Верујте у мене, а ја ћу у вас!

    Зорица Сентић

    Извор текста: http://svisrbisveta.org/obavestenja/in-memoriam-zorica-sentic/#ixzz31rt1PZBt

  • Било је достојанствено. Левосоје је данас, у суботу, 17. маја 2014, достојанствено испратило своју Зорицу Сентић до њене Вечне куће. По православним обичајима. А Кућа је на брдашцу изнад села одакле иде широк видик на све четири стране. Дан се расветлио и осунчао у тих неколико сати (у овом библијски потопном тренутку за Србију), а готово и цео је био такав, са кишицом на крају уместо наших суза које смо, колико смо могли, суздржавали. Због Зорице, испуњавали смо јој жељу. Светло небо и мајске висине пригрлили су Зорицу Сентић. Нека почива у миру.
    Веселинка Стојковић

  • Nismo se poznavale i nikad kontaktirale. Samo čitale na Bašti, a to će biti kao da smo zajedno šetale kroz Baštu.
    Najiskrenije saučešće Zoričinoj porodici, prijateljima, posebno ovima koji nam u Bašti svjedoče o Zorici.

  • Odgopvor za gospodju Jagodu Kljajić:

    Hvala draga gospodjo Kljajić što ćete nositi u sebi nezaborav na našu Zoricu !!!

Ostavite komentar