Velika Vizantija – veliko hrišćansko carstvo koje je trajalo vekovima. Kratka istorija Vizantije

Vizantija je bila vekovima veliko carstvo i imperija koja je živela u miru i prosperitetu. Vizantijsko carstvo je bilo uzor kulture i duhovnosti celom svetu. Kako je nastala Vizantija i odakle joj ime. Kratka istorija Vizantije

 

Vizantija- Hrišćansko carstvo

 

Kako je Vizantija dobila ime

Po Grčkom mitu- Vizis je unuk Ije i Zevsa. Zevs je Iju pretvorio u kravu, da bi obmanuo svoju ljubomornu ženu Heru. Hera je poslala velikog obada koji je Iju progonio. U bekstvu Ija prelazi Bosfor koji po njoj dobija ime “Goveđi gaz”. U Evropi, gde će nastati grad, rodila je kćerku Keroesu, koja sa Posejdonom dobija sina Vizasa. Kralj Vizas 660-659 g. pre Hrista, polaže temelje gradu, na vododelnici Egejskog i Crnog mora na obalama Mramornog mora,

Vizantion je neposredno imao glavnu ulogu u događajima na Bliskom istoku. Zauzeo ga je 513 g.p.n.e. persijski car Darije a potom ga 477 g. pre Hrista zauzima spartanski regent Pausanije. Od 340-339 g.p.n.e. grad je zauzeo Filip II prozvan Makedonski.

Uništio ga je 196 g. rimski car Septimije Sever, a zatim i obogatio mnogim građevinama, te je od tada Vizantion poznat i pod imenom Antoninija ili Antoninijana (po Avgustu Antonina).

Velika Vizantija - veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije

Ovim pobeđuj

Konstantin Veliki, sin Aurelija Valerija Konstancija i Jelene, vaspitavan u Nikodimiji na Dioklecijanovom dvoru, imao je 18 godina kada mu je otac unapređen za Cezara. Konstantin u Dioklecijanovij službi ratuje po Egiptu i Persiji. Vojska ga je volela i posle očeve smrti – proglase ga za cara 25. jula 306 g. Ustao je protiv Maksencija kaji je svojim nasiljem pritisnuo Rim. Slabiji od protivnika, počeo je da gubi bitku i pred sam slom svoje vojske, došao je na pomisao da moli pomoć neba. Nevernik, u nedoumici od koga da traži pomoć, zamolio je Vrhovno biće da mu pomogne. Odjednom, u sred podneva, na vedrom nebu pojavi se krst s natpisom: “OVIM POBEĐUJ “.

Sledeće noći Spasitelj se javi Konstantinu Velikom i naredi mu da pripremi zastavu sa znakom koji mu se ukazao. Zastavu je sačinjavao: “zlatan venac poboden na dršku sa monogramom od početnih slova Hristovog imena”. Ovakva zastava je kasnije dobila naziv – “labarum”.

Konstantin odnosi blistavu pobedu kod Milvijskog mosta, pod zidinama Rima 312g. U Mediolanu (današnji Milan) 313 g. donešen je Zakonski akt careva Konstantina Velikog i Licinija o prestanku progona Hrišćana. Taj “Milanski edikt” nije propisivao da Hrišćanstvo postaje državna religija, već je to uveo 380 g. car Teodosije I Veliki.

Carigrad

Izgradnja nove prestonice na Bosforu, koja je počela novembra 324 g. predstavlja najveći graditeljski poduhvat toga vremena. Predanje beleži, da je Konstantin Veliki – po savetu Anđela – trasirao konture prestonice prvog Hrišćanskog carstva, carstva koje je najduže trajalo a najmanje spominjano. Od 324 do 330 g. uz ogromne napore, sagrađen je novi grad. Uz slavu nebeskih horova, Konstantin Veliki je 11. maja 330 g. osveštao Grad.

Ime “Konstantinopolj” nije sasvim zvanično. U stvari, Grad nije imao ime, nego samo nazive: “Novi Rim“, “Oko Vaseljene“, “Novi Jerusalim”… .

Naziv Carigrad, dali su mu slovenski narodi kao “Gradu careva” i “Caru gradova” .

Simvol vere

Car Konstantin Veliki saziva Prvi vaseljenski sabor, kojim i predsedava 325 g. u Nikeji. Usvojeno je da je Sin “jedinosuštan” Ocu – i tako su položeni temelji “Simvolu vere”.

Konstantin Veliki umire 22. maja 337 g.

Na Drugom vaseljenskom saboru održanom u Carigradu 381 g. potvrđene su i dopunjene odluke Prvog vaseljenskog sabora i time je konačno formulisan “Simvol vere”.

Bogorodica

U vreme cara Teodosija II održan je Treći vaseljenski sabor u Efesu 431 g. Sabor proglašava: da je Ona koja je rodila Sina Božijeg uistinu Mati Božija – odnosno Bogorodica. Carica Verina, žena Lava I, sagradila je crkvu Bogorodice Halkopratijske u kojoj će se do kraja 12. veka čuvati Pojas Presvete Bogorodice, koji se danas nalazi u Svetogorskom namastiru Vatopedu.

Sin Božiji

U Halkidonu 451 g., preko puta Carigrada na azijskoj obali, održan je Četvrti vaseljenski sabor. Na njemu je prihvaćena dogma o dvema prirodama u Hristu “nedeljivim ali i nespojivim”. Hristos je ovaploćeni Sin Božiji i Logos, jedna ličnost sa dve prirode: božanskom – jedinosuštan Ocu, i čovečanskom posle ovaploćenja – jednosuštan sa ljudima.

Vizantijsko pravo

Vladavina Justinijana I ( 527-565 ) predstavlja najblistaviji period Vizantijskog carstva. Godine 528 car Justinijan saziva komisiju, koja pod vođstvom pravnika Tribonijana, sažima jedan Zakonik sa 4.652 propisa rimskih careva. Druga komisija spise rimskih pravnika II-og i III veka, sastavlja i sistematizuje u 50 tomova. To kapitalno delo “Zbornik građanskog prava” (Corpus Iuris Civilis) sačuvalo je rimsko pravo.

Justinijan I, pod predsedništvom vaseljenskog patrijarha Evtihija, saziva Peti vaseljenski sabor, koji je održan u Carigradu od 5. maja do 4. juna 553 g. Iako Rim zvanično nije učestvovao, Rimska crkva je priznala sve odluke Petog sabora.

Car Iraklije

Časni krst, koji su persijanci odneli, car Iraklije 629 g. vraća iz Persije u Jerusalim. Predanje kaže da je car poneo Krst sa Gore Eleonske ka Golgoti u carskoj odeći i s insignijama carskog dostojanstva. U podnožju Golgote zadržala ga je neka nevidljiva sila i nije mogao dalje. Na upozorenje patrijarha Zaharija, da je Hristos u poniženom stanju nosio krst, car Iraklije skida carske insignije i nastavlja dalje.

U Iraklijevo vreme je rođen Islam. Predanje je zabeležilo da je Muhamed proklamovao da će najveći vladar u islamskom svetu biti onaj ko zauzme Carigrad. Arapi 638 g. zauzimaju Jerusalim.

Velika Vizantija - veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije i vizantijski carevi

Poštovanje Ikona

Za vreme cara Konstantina IV u Carigradu je od 7. novembra 680 do 16. septembra 681 g. održan Šesti vaseljenski sabor. Kako Peti i Šesti vaseljenski sabor nisu doneli kanone, car Justinijan II sazvao je 691-692 novi sabor. Održan je u istoj dvorani sa kupolama (“trulima“) gde je održan i Šesti vaseljenski sabor pa je zbog toga i nazvan Trulski sabor, a kako je oba predhodna sabora dopunio sa 102 kanona, nazvan je Peto-šesti sabor.

U Nikeji je 24. septembra 787 g. ponovo počeo sa radom Sabor. Poslednja sednica tog, Sedmog vaseljenskog sabora, koji priznaje i istočno i zapadno Hrišćanstvo, opdržana je 13. oktobra 787 g. Sabor je proglasio poštovanje Ikona za neizostavnu dužnost svakog Hrišćanina.

Pokušaj ujedinjenja

Vekovima je zapad nametao da u vaseljeni može biti jedan imperator. Zabeleženo je da su 802 g. u Carigrad stigli izaslanici Karla Velikog i Pape – da predlože brak između cara na Zapadu i carice na Istoku (Karla Velikog i Irine) da bi se …“ Istok i Zapad ponovo ujedinio“. No , uskoro po njihovom dolasku, državni udar lišio je caricu Irinu prestola  Irina – udovica cara Lava IV). Proterana na Prinčevska ostrva, a potom na Lezbos, carica ubrzo umire.

Jako Vizantijsko carstva ništa nije moglo godinama uzdrmati što dokazuje i zapis: ”Carica Teodora, regentkinja maloletnog Mihaila III (842-867), dobro je upravljala carstvom. Kada je zbačena sa vlasti, ostavila je u državnoj blagajni 33 tone zlata i preko 90 tona srebra “.

Šizma

Veliki raskol (grčki –“šizma”) desio se 1054 g. za vreme rimskog pape Lava XIX i carigradskog patrijarha Mihajla Kerularija. Raskol u Hrišćanstvu je nastao usled neslaganja o tumačenju dogme o Svetom trojstvu, o poštovanju odluka Sedmog vaseljenskog sabora i o ne priznavanju Pape kao univerzalnog autoriteta. Od vremena reformacije – Hrišćanstvo se podelilo na tri velike grupe: Pravoslavlje, Katolicizam i Protestantizam.

Krstaši

Na saboru u Klermonu 27. novembra 1095 g. papa Urban II pozvao je Evropu u rat za oslobođenje Svete zemlje od muslimana. Naredne godine pokrenula se ogromna vojska pod imenom “krstaši”. Preme rečima učene vizantijske princeze Ane Komnine, strah se uvukao u stanovnike Carigrada i cara Alekseja I, kada su čuli da su se “… pokrenula sva varvarska plemena sa Zapada“. Mesto okupljanja vojske bio je Carigrad u koji su počeli pristizati vojnici 1. avgusta 1096 g. Rezultat Prvog krstaškog rata bio je osvajanje Jerusalima 15. jula 1099 g., što je izazvalo veliko oduševljenje u Evropi, a podstaklo papu Paskala II da pripremi novi pohod.

Mržnja prema Pravoslavlju

Širom Evrope vest da je Saladin 2. oktobra 1187 g. zauzeo Jerusalim, izazvala je zaprepešćenje. Papa Grigorije VIII poziva u Treći krstaški rat u kojem će uzeti učešće nemački car Fridrih I Barbarosa, engleski kralj Ričard Lavlje Srce i francuski kralj Filip II Avgust. Dok su se Englezi i Francuzi uputili na Bliski istok morem, namački car Fridrih I Barbarosa stigao je na vizantijsku teritoriju preko Ugarske i Raške. Fridrih I učestvovao je u mladosti u Drugom krstaškom ratu sa svojim stricem Konradom III i mrzeo Vizantiju zbog njene napredne kulture i raskoši, što je pokazao zauzevši Plovdiv 1189 g., a potom i Adrijanopolj (danas Jedrene). Tada je Fridrih I uputio pismo Papi u kome je tražio blagoslov da napadne Carigrad.

Pljačke Carigrada

Krstaška je vojska 24. juna 1203 g. stigla pred Carigrad. Istoričar Vilarduen, zaprepašćenje krstaša kada su ugledali “caricu gradova” zapisao je rečima: ”..nisu mogli da zamisle da u čitavom svetu postoji tako bogat grad..”. Vilarduen nastavlja: “… 12. aprila 1204 g. izbio je u Carigradu požar, treći po redu otkako su Francuzi stigli“. Istoričar Nikita Honijat je zapisao: “Venecijanci su znali pravo bogatstvo Grada i vrednost predmeta. Sve je slato u Veneciju i korišćeno za ukrašavanje trgova, palata i bogaćenje riznica. Za razliku od Venecijanaca, Francuzi i Flamanci ispunjeni su strašću za uništavanjem. Sveta Sofija, krunidbena crkva vizantijskih careva i saborni hram vaseljenskih patrijaraha, bila je mesto najvećeg svetogrđa. Čak su i Saraceni milosrdni i blagi u poređenju s ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov krst.“

U Carigradu se do 1204 g. nalazila najveća kolekcija moštiju svetitelja i svetinja donetih iz Svete zemlje, Sirije i Aleksandrije. Krstaši su se otimali za njih. Većina relikvija je poslata na Zapad. Sa delom moštiju se trgovalo i u Carigradu. Venecijanski trgovci prodali su francuskom kralju Luju IX Hristov trnov venac za 170 hiljada franaka. Najveći broj pokradenih carigradskih svetinja sačuvan je u Veneciji, Vatikanu (kapela Sancta sanctorum), Amalfiju, Lionu, Parizu… Krst carice Jelene su Đenovljani poslali u svoj grad, a deo lobanje Sv. Jovana Krstitelja dobio je francuski grad Amijen. U Pariz je otpremljena Aristotelova “Metafizika“ koja je ubrzo izgorela. Latini su do 1209 g. otpremili skoro sve Carigradske svetinje i dragocenosti u Evropu. Kada su Latini napustili Carigrad posle 57 godina životarenja, grad je ostao u ruševinama.

Velika Vizantija - veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije - vizantijski mozaik

Najezda Mongola

Mongolska najezda uzdrmala je čitavu istočnu Evropu i prednju Aziju. Mongoli su 1243 g. potukli Seldžuke koji se nikada više nisu oporavili. Nikejsko carstvo je ostalo pošteđeno, a kultura Nikejskog dvora dovela je do poslednjeg cvetanja umetnosti u crkvama Kapadokije, na čak i na teritoriji Seldžuka. Jovan III Duka Vatac ( 1222-1254 ) ujedinio je veći deo vizantijskih zemalja i njegova prestonica Nikeja – postala je “Nova Atina”.

Ponovo Prestonica

Decembra 1258 ili januara 1259 g. Mihailo VIII Paleolog (1259-1282) proglašen je za savladara mladom Jovanu IV Laskarisu (1258-1261 ) i krunisan carskom krunom. U želji da povrati Carigrad, Mihailo VIII je stupio u pregovore i sklopio sporazum sa Đenovom, suparnicom Venecije. Međutim, pre nego što je sporazum iz Nimfeja počeo da živi, mala vizantijska vojska pod vojskovođom Aleksijem Stratigopulom povratila je u leto 1261 g., gotovo slučajno, Carigrad. Pešice, u hrišćanskoj smirenosti, Mihailo VIII ušao je na Veliku Gospojinu 15. avgusta 1261 g. u staru prestonicu Hrišćanskog carstva. Ispred Zlatnih vrata, mitropolit Kizika čitao je Akatist Georgija Akropolita. Posle svake molitve car i njegov dvor padali su nučice na zemlju i ponavljali reči: “Gospode, pomiluj! “

Ulaz Mihaila VIII u Carigrad ličio je na krsni put. Ispred cara nosili su čudotvornu ikonu Bogorodice Odigitrije koju je slikao Sveti apostol i evanđelista Luka. Služba je održana ispred Studitskog namastira, a zatim je litija otišla u Svetu Sofiju, gde se car zahvalio Bogu na velikoj milosti koja se na njega izlila.

Slabljenje carstva

Sin i naslednik Mihaila VIII, Andronik II, je krajem 13. i početkom 14. veka zanemario prehrambenu politiku, te je Carigrad zadesila velika glad. Patrijarh Atanasije je tražio od Cara da preduzme stare mere državne kontrole nad snabdevanjem hrane. Međutim, Andronik II je bio isuviše slab da preduzme radikalne mere.

Stalna pretnja Carigradu postali su bugarski car Mihailo Šišman (1323-1330) i venecijanska flota. Carstvo je uzdrmano građanskim ratom između dede i unuka, Andronika II i potonjeg Andronika III. Carigrad, verovatno nikada ne bi pao, da nije bilo izdaje. U noći između 23. i 24. maja 1328 g. Andronik III ušao je u grad kroz Romanovu kapiju koju su mu otvorile pristalice u Gradu.

U ruke Osmanlija 1331 g. pada bivša prestonica Nikeja, a 1337 g. Nikomidija (grad na Mramornom moru).

Krediti

Četrdesetih godina XIV veka carstvo je osetilo nedostatak novca i bilo je prinuđeno da traži kredite. Glavni kreditor bila je Venecija i krediti će biti uzimani sve do propasti Vizantije. Carica Ana Savojska će u Veneciji založiti i carski nakit koji će zauvek ostati u riznici crkve Svetog Marka, jer carstvo neće nikada uspeti da vrati dug.

Carstvo se našlo u teškoj situaciji iz koje su mnogi videli izlaz u Jovanu VI Kantakuzinu, koji se 1341 g. proglasio za cara. Krunisanje nije moglo da se obavi u Svetoj Sofiji. Čin krunisanja obavljen je u crkvi Vlaherni. Umesto krunskog nakita pohranjenog u trezoru venecijanske riznice, Car je nosio lažnu stemu, a zvanice su obedovale iz bakarnog i glinenog posuđa.

Intelektualna prestonica

Krajem XIII i u prvoj polovini XIV veka, slivali su se u Carigrad najbolji naučnici, pa je vizantijska prestonica ostala duhovno žarište i prva intelektualna metropola Hrišćanskog Istoka. Polovinom XIV veka u Vizantiji se za žitelje carstva, pored starog naziva Romeji, koristi i naziv Heleni. Termin Heleni je pre ovog vremena služio kao odrednica za pagane.

Polovinom XIV veka sudbina carstva je zavisila od milosti i nemilosti stranih sila, a Osmanlije su počele da dominiraju na vizantijskoj sceni. Još jedan rat Carstva sa Galatom – čiji je podstrekač bila Venecija – završio se porazom. Do sukoba na ulazu u Bosfor došlo je 1352 g. između venecijanske , španske i vizantijske flote sa jedne, i đenovljanske sa druge strane. Venecijanci su napustili bitku, a Galati je stigla pomoć osmanskog emira Orhana. Sukob je rešen sporazumom. No , svima je bilo jasno da Vizantija više nije bila nadmoćna ni u odnosu na malu đenovljansku koloniju Galatu.

Osmanlije u Evropi

Sultan Orhan 1354 g. upada u Evropu. Njegove trupe su 1359 g. zaposele Dimotiku. Pad Jedrena 1362 g. (najvećeg vizantijskog grada Trakije), bacio je senku na opstanak Carigrada. Posle Orhanove smrti Osmanlije su, verovatno, bili gospodari zapadne Trakije. Njegov naslednik Murat I proglasio je Jedrene svojom prestonicom. Azijska predgrađa Carigrada bila su u rukama Osmanlija. Carigrad je bio izolovan, izuzev sa morske strane. Tek tada je Evropa počela da shvata kakvu pretnju predstavljaju Osmanlije. Murat I je organizovao useljavanje Osmanlija u Evropu. Srbi su pretrpeli poraz u Maričkoj bici 1371 g. Jedna od posledica izgubljene bitke je i to što je carstvo Romeja počelo da plaća godišnji danak Osmanlijama. Murat I preobrazio je Osmanski emirat u najsnažniju vojnu silu u jugoistočnoj Evropi. Do 1386 g. carstvo se prostiralo na zapadu blizu granice Epira, a na severu do Niša.

Udarac Venecije

U proleće 1368 godine, Murat I nudi Veneciji gradić Skutari na Bosforu, bez ikakvih taksi, želeći da zada udarac carigradskoj trgovini i carevim prihodima. Kada su 1376 g. odnosi između Vizantije i Venecije zahladneli, Venecija je razmatrala mogućnost da od Osmanlija zatraži neka mesta u blizini Carigrada – kao uslugu za dato korišćenje Carigradskog pristaništa. Od 1381 g. u venecijanskim dokumentima sultan Murat I se (skoro uvek) naziva prijateljem. Murat I ubijen je 1389 g. u Kosovskoj bici, ali je pokoravanje Balkana bilo praktično osigurano.

Muratov sin i naslednik Bajazit I, imao je veće ambicije . Želeo je da stvori carstvo koje bi zamenilo Vizantiju. Zbog toga je na azijskoj obali Bosfora sagradio tvrđavu “Anadoli hisar”, iz koje je kontrolisao brodove u moreuzu. Život i novac se sele iz Carigrada u sultanov Adrijanopolj (Jedrene).

Venecija ne pomaže

U zimu 1393/94 g. Bajazit I poziva svoje evropske vazale u Sir i obaveštava ih o nameri da napadne Carigrad. Odmah počinje blokada prestonice Hrišćanskog carstva. Čim je počela opsada, car Manojlo II obraća se italijanskim gradovima za pomoć u hrani. Senat Venecije odgovara pozitivno ali sa naznakom “u slučaju krajnje opasnosti”. Carevi apeli za žitom upućeni između 1394-1396 godine venecijanskom Senatu, samo su tri puta dobili pozitivan odgovor (krajem 1394, 1395 i 1396 godine). Nije sigurno da su ove isporuke stigle do Carigrada pored osmanskih brodova koji su čuvali ulaz u luku. Do popuštanja blokade došlo je za vreme bitke kod Nikopolja, jer je Bajazit I tokom 1396 g. angažovao većinu svojih snaga na Balkanu. Opsada Carigrada traje do 1402 godine.

Velika Vizantija - veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije sukob Vizantije i Bugara

Srbi pomažu

U proleće 1402 g. Bajazit I šalje poruku Vizantijskom caru, tražeći od njega predaju Carigrada. Jovan VII, (zamenik odsutnog Manojla II koji je decembra 1399 g. otišao na Zapad da traži pomoć), odgovara sultanovim izaslanicima: “Recite svome gospodaru da smo mi slabi, ali da se uzdamo u Boga koji nas može učiniti snažnim, a najmoćnijeg svrgnuti s prestola. Vaš gospodar neka postupi kako mu je volja“.

Nekako tada Timur (najveći mongolski vladar posle Džingis –kana) napada Osmansko carstvo u Maloj Aziji. Njegovi izaslanici zaprete Bajazitu da mora vratiti Hrišćanskom caru sve zemlje koje je uzeo od njega. Uplašen, Bajazit I prekida opsadu Carigrada i prebacuje vojsku u Anadoliju. Bitka kod Angore oslobodila je Carigrad osam godina duge opsade. 28. jula 1402 g. sultan Bajazit I je zarobljen i u ropstvu umire. Tako Mongoli produžavaju život Vizantiji za pola veka. Ipak, Osmanlije ostaju u Evropi i po zapisu iz 1410 g. bilo ih je više nego u Anadoliji. Posle bitke kod Angore nastao je rat među Bajazitovim sinovima. Jedan od njih, Musa, 1411 g. opseda Carigrad, a drugi sin Mehmed (uz pomoć Vizantije i Srbije), uspeva da ga 1413 g. savlada – i tako oslobode Carigrad.

Posle imenovanja sina za savladara, Manojlo II se povukao od vođenja državnih poslova. Slomljen fizički i duševno – umro je 21. jula 1425 g. kao monah Matija. Jovan VIII bio je od 1425 do 1448 g. vasilevs i avtokrator Romeja, a carstvo mu je Carigrad s okolinom i Moreja.

Papina ucena

U proleće 1431 g. Murat II ponovo napada Carigrad i đenovljansku koloniju Galatu. Tada je, na ulaz u zaliv “Zlatni rog”, ponovo postavljen gvozdeni lanac kojim su branioci Grada hteli da onemoguće ulazak osmanskih brodova. Odbrambeni lanac je postojao još od 8 . veka kao jedno od vizantijskih tehničkih čuda. Jovan VIII otkrio je 1433 g. zaveru, koju su pripremali ribari, želeći da sruše Cara i otvore osmanskoj floti ulaz u luku. Jovan VIII je verovao da samo pomoć Zapada može spasti Carstvo. Krajem novembra 1437 g. odlazi u Ferari u Italiju, da bi učestvovao u radu Sabora sazvanog od pape Evgenija IV, a u cilju uspostavljanja Unije Pravoslavnih i Rimokatolika. Papstvo je smatralo da ne treba pružati pomoć Vizantiji protiv Osmanlija – dok se Pravoslavna crkva ne prikloni Papi. Sabor u Ferari se otegao u svađama, da bi se završio juna 1439 g. zasedanjem u Firenci, gde je donet Akt o ujedinjenju Grčke i Latinske Crkve. Dekret su potpisali svi Vizantinci osim Srbskog patrijarha Josifa kome je despot Đurađ Branković zapretio da će ga obesiti i Marka Evgenika (episkopa Efeskog), koji je u tome video izdaju Pravoslavlja. Carigrad je negodovao na potpisivanje Unije. Čak se i Jovan VIII pitao da li je dobro postupio. Do prvog incidenta u Svetoj Sofiji došlo je već 14. februara 1440 g . Despot Dimitrije se pojavio s osmanskom vojskom pred Carigradom 23. aprila i sve do 6. avgusta 1442 g. despotove i Muratove čete pustošile su okolinu Carigrada.

Rasprave i opsade

U carigradskoj palati Ksilala, od avgusta 1445 do novembra 1446 g. vođeno je 15 javnih rasprava između Lapačija (episkopa Kortone) i Georgija Sholarija (tada carevog sekretara i “opšteg sudije Romeja“). Ove rasprave su pokazale dubinu jaza između Istoka i Zapada, kao i spremnost stanovništva da, ako treba, i umre u veri Pravoslavnoj.

Osmanlije se ponovo pojavljuju pred Carigradom u junu 1448 g. sa 65 brodova, mnogo ljudstva, ratnih sprava i oružja. Carigrad je opsednut ali nije napadnut. Iste godine 31. oktobra umro je car Jovan VIII Paleolog. Sahranjen je u manastiru Pantokrator. Nasledio ga je njegov brat Konstantin Dragaš. Konstantinu XI Paleologu, u Hristu vernom caru i avtokratoru Romeja, bilo je suđeno da ispiše poslednje stranice Carstva Romeja i svojom smrću stavi krst na Vizantijski milenijum.

Unija delo Satane

Osmanski sultan Murat II umire 1451 g. a nasleđuje ga sin Mehmed II koji otpočinje izgradnju nove tvrđave iza sela Asomaton (danas Bebek). Tvrđava je sagrađena od 15. aprila do avgusta 1452 g. Da bi se rasčistilo mesto za njenu izgradnju, Osmanlije su porušile nekoliko crkava, a Grci meštani koji su se pobunili – masakrirani su. Postala je poznata kao Rumeli hisar ili evropska tvrđava. Osmanlije su je nazvali Boaz Kesen, a Grci Lemokopija (“Nož pod grlom”). I danas stoji na mestu gde je Bosfor najuži. Sultanove namere ozbiljno su uznemirile Papu a jedini zapadni vladar koji je i dalje pokazivao zabrinutost za sudbinu Carigrada bio je Alfonso V od Aragona i Napulja, ali ni on ništa konkretno ne preduzima .

Posle liturgije u Svetoj Sofiji 12. decembra 1452 g. u prisustvu cara Konstantina XI, pročitane su odredbe Firentinske unije koju je doneo kardinal Isidor (proterani mitropolit kijevski koji je zbog svoje unionističke politike na Zapadu napravio karijeru). Teodor Agalianos zapisuje: “Ta unija beše delo Satane, ona je izazvala srdžbu Boga, podelila Crkvu, rasula njenu decu i potpuno nas uništila. Istinu govoreći, ona je izvor svih naših ostalih nesreća.“

Kraj Vizantije

Kod Galipolja se tokom marta 1453 g. sakupljala osmanska flota a kopnena vojska u Trakiji. Za taj pohod sultanu je Mađar Urban napravio džinovski top, koga su vukli 60 pari volova . Sultan Mehmed II je znao – da je nemoguća udružena intervencija evropskih zemalja zbog međusobnih svađa. Znao je to i car Konstantin XI. Rusija je bila daleko ali i nevoljna da pomogne zbog izdaje Pravoslavlja proglašenjem Firentinske unije. Moldaviju je potresao dinastički sukob. Vlaška je, kao i srbski despot Đurađ Branković, bila osmanski vazal. Đorđe Kastriot (nazvan Skenderbeg) je imao pobunu u Albaniji. Bugarska je već decenijama bila u mraku ropstva. Ipak, car nije izgubio nadu u pomoć Zapada ali, kada su mu javili da od venecijanske flote nema ni traga – zaplakao je.

U ponoć, punog meseca, 24. maja, mesec se pomračio i puna tri časa Carigrad je bio u tami. Zbog proročanstva da će Grad pasti kada mesec nestane, Konstantin XI je naredio da se kroz Grad pronese ikona Bogorodice Odigitrije, koja je bila paladium carstva. Iznenada u toku Litije ikona je ispala iz svoga postolja, a Carigrad je zahvatilo jako nevreme sa pljuskom i gradom – te je Litija morala da se prekine. Sledećeg jutra Grad se probudio u gustoj magli, a uveče kada je magla nestala, misteriozna svetlost penjala se kupolom Svete Sofije ka krstu na njenom vrhu.

Osvanuo je utorak 29. maj 1453 g. na praznik Sv. Teodosija. Posle ubitačne topovske vatre i pogibije cara Konstantina XI – osmanske zastave su se zalepršale na kulama Vlaherne. Kasno popodne Mehmed II, koji će se od tada zvati Fatih (Osvajač), ušao je u grad Konstantina Velikog. Odsečena glava cara Konstantina XI pobijena na kolac na stubu Avgusteon, a zatim je obišla sve muslimanske dvorove – kako bi objavili pobedu Islama nad Carstvom Romeja.

Istoričari su 29 . maj 1453 g. označili kao prekretnicu istorije. Padom Carigrada izgubljeno je: “oko Vaseljene“, “Oko Hrišćanske vere“, “Novi Jerusalim”, …. grad nad gradovima, ponos i najlepši ukras – Pravoslavno carstvo, carstvo koje je najduže trajalu u istoriji sveta.

Orao carstva sa obala Tibra, koga je Konstantin Veliki doneo na obale Bosfora, odleteo je u Pravoslavnu Rusiju jer u zapisima iz 1492 g. Moskvu nazivaju “Novi Rim“. Monah Filotej napisao je moskovskom knezu Vasiliju III: “ Znaj, najpobožniji care, da su sve carevine pravoslavnog hrišćanstva zajedno u tvojoj carevini: ti si jedini car hrišćanin u celom svetu …. Dva Rima su pala, ali treći stoji, a četvrtog neće biti“.

Pravoslavnu, vizantijsku duhovnost, čuvaće i nositi kroz vekove Vaseljenska patrijaršija, Sveta Gora i Meteori.

Sočinjenije : hadži Milan Arsenović

6 Responses to "Velika Vizantija – veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije"

  1. Pingback: Кратка историја Византије - велико хришћанско царство које је траја

  2. Pingback: Кратка историја Византије – велико хришћанско царство које је трај

  3. Pingback: Žitije Sveti Kirilo i Metodije misionari i prosvetitelji Slovena | Bašta Balkana

  4. Vidomir  7. januara 2015.

    Evropa se prema nama ponaša isto :UCENE!!!!

  5. mile  21. novembra 2015.

    ono sto je nekad zadesilo vizantiju-srbiju….sad pocinje da pogadja Veliku Evropu-sebicnu i katolicku-posto su pravoslavni istiniti hriscanski bratski svet odbacile i bezbroj puta im zadale noz u ledja-kako Vizantiji-tako Srbiji-Rusiji…EVO IM SADA DZIHADISTA>>>

  6. Ivan  22. septembra 2017.

    Grešite sa tvrdnjom da su Turci pronašli ubijenog cara Konstantina XI i da su mu odsekli glavu! To nije tačno! Prema najpouzdanijim istorijskim spisima poslednji romejski car Konstantin XI Paleolog Dragaš poginuo je slavno u toj bici za svoj slavni grad i njegovo telo nikada nije pronađeno! Pre samog poslednjeg juriša u boj na zidinama Konstantinopolja Konstantin XI Paleolog Dragaš je sa sebe skinuo sva obeležja Carskog Dostojanstva uključujući i čuveni Purpurni plašt koji su nosili svi romejski carevi i u poslednji boj jurnuo na taj način, te Turci nisu mogli kasnije da mu pronađu telo!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.