Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Vrba – sveto drvo i vrbine grančice u narodnim ritualima

 

Vrba – sveto drvo i vrbine grančice u narodnim ritualima

Lepo i veliko drvo Vrba je smatrana za sveto drvo u paganskim ritualima i kultovima koje je narod sprovodio. Vrbine grančice su čest sastojak lekova i magijskih radnji

 

VRBA

Weіde (ѕalіx). Vrba. Reč je praslovenska. U staroj srpskoj religiji ima vrba vrlo ugledno mesto.

Vrba, kočoperna i bujna kao što je, pokazala se vrlo zgodnom da postane magična šibljika, Lebenѕrute = šibljika života›. Vrbinim grančicama šibaju se među sobom deca i odrasli na dan Mladenaca, Lazareve subote i Cveti; pri tome se govori: »Rasti kao vrba« i na Đurđevdan. U Skoplju čine to i Turci, »jer je to dobro za zdravlje«. Na Mladence i na Blagovesti šibaju vrbovim. šibljikama jaganjce, »za zdravlje stoke«.

Vrba - sveto drvo i vrbine grančice u narodnim ritualima

Prilikom strižbe vrbovim grančicama potopljenim u vodu poškropi se svaka ovca.  Isto tako praktikuje naš narod i magično opasivanje vrbom, i to naročito čine žene; ono se vrši, obično pre sunca i u vezi sa ritualnim kupanjem, na Đurđevdan, na Cveti, na Mladence. Tu vrbu neki skinu čim sunce ogreje. Ovaj običaj zajednički je i drugim nekim indoevropskim narodima.

Vrbovim grančicama i lišćem opasuju se i kite lazarice, o Lazarevoj suboti  i dodole. Da vrba u dočaravanju kiše ima izvestan značaj primetio je još Mannhardt, WFK, 1, 283; v. i Fehrle, o. s., 144°). Vrbom se, najzad, na Đurđevdan opasuje i vedrica za mleko (»da mleko u vedrici raste, navire kao vrba«, [duo genera vіtіcіѕ] Iactіѕ ubertatem facіunt < =[dve vrste šibljike] utiču na obile mleka>, i Fehrle, o. s., 143).

Vrbine grančice su apotropajon, i kao takav vešaju se o vrata i prozore, na Đurđevdan (opšti srpski običaj, koji nije napušten čak ni u velikim centrima kakav je Beograd! Tako rade npr. i Turci u Skoplju, i na Spasovdan. To isto čini se, u celom srpskom narodu, i na Lazarevu subotu (to bi tobože odgovaralo grančicama finike u NT, Jo. 12, 13); toga se dana one, »kao svetinja«, meću za ogledalo i ikonu (Begović, 108). Vrba ima zadatak da čuva kuću od groma. Prema usmenom saopštenju, koje se odnosi na okolinu Rume, vrbove grančice ne treba unositi u kuću pre Cveti, a toga dana donesu se iz crkve i njima okiti kuća, »da je čuvaju od groma: jer u vrbu grom ne udara, a ako bi se baš desilo i da udari, ne može joj naškoditi«. U nekim krajevima ta zabrana vezana je za Đurđevdan. U staroj granici do Đurđevdana ne unose se u kuću nikakve zelene grančice, a na Đurđevdan okiti se njima i kuća i crkva; docnije, ako zapreti grad, krsti se tim grančicama put oblaka i govori: rastupi se; takođe se za vreme grada kida vrbica i unakrst baca u vatru. S tim se slaže maločas spomenuto verovanje da đavo, zbog koga gromovnik i šalje na zemlju grom, ne sme na vrbu.

U ovom smislu — kao apotropajon — treba protumačiti i običaj da se u zemlju gde će se sejati lan ili konoplja zabadaju tri pruta vrbe vezana crvenim svilenim končićima.

Naročitu spasonosnu snagu ima đurđevdanska vrba. Pored ostaloga, takva vrba, isitnjena, meće se na Badnji dan u hranu kojom će se nahraniti živina.

Prema jednoj etiološkoj skaski, vrba je prokleto drvo, jer je jednom, kada je Isus gonio đavola, pokazala đavolu put kojim treba da se spase. Zbog toga vrba nema roda. I u srpskoj redakciji priče o demonu koju goni novorođenčad prokune junak vrbu, jer je prikrila đavola. Ali je vrba ipak imala izvesno svoje ugledno mesto u religiji. Na njoj vole da sede vile (»jer na to drveće vragovi ne smeju«). Ima i pojedinih svetih primeraka. Dobrovska voda, izvor u blizini Resna, koja uživa poštovanje i biva posećivana nedeljom, izvire ispod jedne stare vrbe, »koju niko ne sme oboriti«. Blizu Kruševca bila je ranije nekakva bara, koja je lečila naročito od groznice, a pored nje šiblje i vrba. Bolesnik, pošto bi se umio i pio vode, ostavio bi na šiblju ili vrbi končić sa svoga odela, i bežao kući bez obzira, »jer ako se osvrne, i groznica će se s njim vratiti« (Tih. R. Đorđević, Ostaci obožavanja drveta u nas, Karadžić, 3, 1901, 147). Žrtva je ovde očevidno bila namenjena vodi (i danas se tu ostavljaju končići od odela, iako vrbe više nema; upor. i druge primere, 1. s.), ali je i tu vrbu, koja i inače leči od groznice (od vrbe se pravi aspirin), narod poštovao.

Kod sela Oštarija (modruško-riječki kraj) bila je nekada pored nekog lekovitog izvora velika sveta vrba, po kojoj je i izvor dobio ime Vrbica. Tu i danas svake mlade nedelje (osobito leti) dolaze bolesnici.

Vrba i praznici

Vrba ima i svoje praznike. To je opšti biljni praznik, Biljani petak i Đurđevdan; to je Spasovdan; i to je, pre svega, Lazareva subota, odnosno Cveti, kada se vrba osvećuje u crkvi, i koji se dan i naziva Vrbicom. U okolini Đevđelije toga dana od vrbinih grančica u crkvi dobijenih plete se venac, i veša pored ikone. Stari venac (od prošle godine) čuva se dok se ne zameni novim, pa se onda isitni i sa mekinjama daje volovima. Takav običaj postoji i po drugim krajevima. Uopšte, osvećivanje vrbovih grančica na dan Vrbice veliki je narodni praznik, koji je u vezi sa nošenjem litije. Praznik je svakako zajednički slovenski (»Verbnaja nedelja« ili »Verbnica«, kod Rusa). Crkva je tome običaju dala svoje objašnjenje (u vezi sa Jevanđeljem po Jovanu, 12, 13), i lokalizovala ga na Cveti.

Vrba ima veze i sa kultom mrtvih. U ljubinjskom kotaru vrbe se sade po groblju. U okolini Prespanskog jezera, kada se, o Svetoj Trojici, »daju krčazi za dušu«, u krčag se zadene, pored raznog cveća, još i obavezno, orahovo lišće [o htoničnom karakteru oraha vidi članak Orah] i grančice vrbe. Ovde svakako spada i običaj da pri »drugaričenju« na Pobusani ponedeonik (koji je čisto mrtvački praznik, uporedi radi orijentacije, M. Murko, Daѕ Grab alѕ Tіѕch, 89) momci i devojke pletu vence od vrbinih mladica, i kroz njih se ljube i pobratimljuju.

U bajanjima i narodnoj medicini vrba ima veliki značaj. Na nju se mogu preneti, odnosno, za nju se mogu »venčati« bolesti, groznica i glavobolja. Bolesnik od groznice ispeče glavicu bela luka, i rano ujutru ode kakvoj vrbi, zatrese je i kaže tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«. Onda metne beli luk među vrbine raklje i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, pa beži kući bez obzira. Ili: uzme parče voštane sveće, malo soli, ječma ili zobi, pa ode kakvoj mladoj vrbi i tri puta je obiđe govoreći: »Dadoh konju zob, volu so, i venčah groznicu za vrbicu«. Zatim prilepi sveću na vrbu, žito i so prospe pod nju, pa beži kući bez obzira. Ko pati od glavobolje, načini toliku voštanu sveću da je može obaviti oko svoje glave, pa onda ode kakvoj vrbi, zapali sveću i tri puta oko vrbe obnese govoreći: »Venčah svoju boleticu za vrbi.

Ponegde se »venčavanje« groznice za vrbom vrši uveče. U basmi protiv konjštaka (krivljenja kičme) baje se da se vrba iskrivi, a bolesnik ispravi. S pomoću vrbe, po sili analogne magije, može učiniti devojka da joj poraste kosa. Na Đurđevdan pre sunca devojke se češljaju na vrbovim grančicama, »da bi im kosa rasla kao vrba«; ponekad se češljaju sedeći na konopcu, koji je uoči Đurđevdana prenoćio na vrbi (»da mi raste kosa kao vrba, a bude duga kao konopac«). Negde devojke ostavljaju zejtin da na vrbi prenoći, pa njime posle mažu kosu. Na Đurđevdan češljaju se devojke na vrbi »da kosa i one rastu kao vrba«.

Vrba je lek od srdobolje (mezgra od žile, u vinu,); kašlja (tej od vrbine rese, skuvan i poklopljen hlebom); grčeva u stomaku; groznice; kora i mezgra skuvane u vinu; tej od vrbine kore; kora u rakiji; jehtike (tej od vrbinih žila); prišta (pepeo od vrbine kore, s maslom, za previjanje); zubobolje (pečurka s vrbom i brestova kora, u sirćetu); bradavica. Kad se dete zacenjuje, valja otkinuti grančicu vrbe koja dodiruje vodu, metnutu u vodu i njome dete zapajati. Pri »otvaranju« bolesnika neizostavan je prut od vrbe. Šap kod stoke leči se tejom od vrbine kore, kojim se živinčetu isplaknu usta. Prema jednoj lekaruši iz XV veka, vrba je sastavni deo teja koji treba da pije žena da bi imala mleka.

»Vrba koja grožđem rodi« spada u tipična άδύνατα ‹= što ne može biti› u narodnim pesmama i poslovicama (»Da Bog dade te se ne udala, Dok ne vid̓la tri na nebu sunca, Dok ne čula kako riba pjeva, Dok ne rodi javor jabukama, Žuta vrba grožđem bijelijem«… Neverna žena traži od muža da joj donese »sa vrbe jabuke«.

Čim vrba oživi (»vrbopuc«), narod veruje da kod žena poraste polni nagon – »Baba starca zvala uz vrbopuc, a starac joj se odazvao uz vinober«.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter