Александра Ђуричић
На капији Медитерана
провести међу књигама, у сликама,
покушавајући да преправим време и
наговорим Зефира да слани ветар надува моја једра
и од зрна песка очи ми засузе.
– Не иде, љуте се богови,
није то оно што смо ти дали,
ко је незадовољан нашим даровима
нека се пожали Диву Олимпском и Нептуну Земљотресцу,
унапред се смејемо како ће проћи
на копну и на мору,
где год крене,
коме год се окрене,
кога замоли,
кога заволи.
Тада се приклоним олтару кућних богова,
оних што читав дан јече, звече, преду,
а највише једу, претећи ми –
ко чезне да постане дах ветра и зрак Сунца,
да лети над морем,
пева са нимфама,
да му на ухо Музе шапућу,
може, али кад остане сам и
његово земаљско време истекне.
И опет дан савијем
у тврду лопту од које боле леђа, колена,
душа и прсти.
Нека буде воља ваша,
а царство моје у књигама.
Илустрација: http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/Zanimljivosti/1142818/Lavirint+od+250.000+knjiga.html?email=yes