Веселинка Стојковић

Сећам се

Сећам се. Дан на Светом Стефану врвео је од туриста, од странаца највише. (…)

Сећам се. Пљускали смо се, од црвеног шљунка до дубина испробавали воду, и враћали се на обалу и с једне и с друге стране острвске руке која је на воду спустила град.

Сећам се парка и све лепоте земаљске која је хрупила у овај кут света, сећам се наше журбе да све видимо, омиришемо, чујемо, захватимо, да завиримо у сваку пору водену и обалску.

Сећам се нашега хода по лепоти.

Сећам се наших очију и наших стопала. Наших румених образа и високих чела. Наших руку, наших коса. Хаљина. Сећам се свега нашега.

Сећам се наших радости пристиглих из самих небеса. Године када си стигла из своје нове домовине, Антонина.

…

Драгана данас нема, отишао је пред сам почетак школске године. Нема Драгана, отишао је.

.

Децембар је. Подно камина, који је сазидао у соби, у свом школском стану, волео је Драган свој камин, уз Смиљану, на вуненој простирци, седи Мићко, протргне шапе, мјаукне, па се опет савије. Пред вратима будно ћути Беки. Отршавео, а увек лајав, сада ћути, да ли чека? или зна! зна сигурно, да се Драган на капији неће појавити. Белина му се не утапа у снег као пре.

.

Звони. Нови учитељ отвара школска врата.

(Драга моја Антонина)

Илустрација: http://www.ljepota.ba/novost/29746/Kucni-ljubimci-zahtijevaju-pripremu-za-zimu