Uninija ili čamotinja – neprijatelj koji stvara osećaj usamljenosti 

Pasti u uniniju ili čamotinju je strast i greh misli koje šalje zao duh. Uninija je stanje sete i depresije koje obuzima monaha usled nasrtaja podenbeskog sveta

BORBA SA DUHOM UNINIJA (X knjiga pravila)

108. Kao šesta, predstoji nam borba sa strašću koju mi možemo nazvati uninijem, čamotinjom ili srdačnom setom. Ona je srodna tuzi i nju osobito trpe monasi koji stranstvuju po pustinjama. Ona je najneprijatniji neprijatelj onih koji prebivaju u usamljenosti. Ona svakog monaha uznemirava naročito oko šestog sata (u dvanaest sati po našem računanju vremena, odnosno u podne) kao neka groznica koja u određene sate napada bolesnu dušu sa svojim rastrojavajućim dejstvima. Neki starci (Evagrije I tom, str. 631), nazivaju je podnevnim demonom, o kome se govori u 90. Psalmu.

Brdo Tri krsta – Viljnus, Litvanija

109. Napavši na bednu dušu inoka, uninije rađa užas prema mestu [na kome prebiva], odvratnost prema keliji i prezir prema bratiji koji žive sa njim, ili na manjoj udaljenosti od njega, predstavljajući ih lenjivim i sasvim neduhovnim, dok njega samog sasvim razlenjuje i odvraća od dela kojima se obično zanima u svom obitalištu. Ono u njemu slabi volju da sedi u keliji, ne dopušta mu da pristupa čitanju, nagoni ga da uzdiše i da se žalosti što je toliko vremena proživeo bez imalo napretka i što nije stekao nikakav duhovni plod, te mu savetuje da tuguje zbog toga što ostaje u pustom mestu iako bi mogao da upravlja drugima i da mnogima donosi korist, i stoga što nikoga nije vaspitao i što nikoga svojim poukama i učenjem nije duhovno rodio. Zatim mu ono hvali manastire koji se nalaze daleko od njega, predstavljajući mesta na kojima se oni nalaze kao mnogo korisnija za duhovno napredovanje, budući da mogu više da potpomognu spasenje, dok opštenje sa tamošnjom bratijom prikazuje kao najprijatnije i duhovno naziđujuće.

Nasuprot tome, mesto na kome se on nalazi predstavlja kao nepodnošljivo, napominjući mu da od bratije koja tu prebiva nema nikakve pouke, dok sve nužno za održavanje tela dobija sa ogromnim trudom. Na kraju, ono usamljeniku nagoveštava da neće moći da se spase ukoliko ostane na tom mestu, te da će uskoro poginuti ukoliko ne ostavi keliju i ukoliko se odmah ne preseli na neko drugo mesto. Posle toga, oko petog i šestog časa ono njegovo telo dovodi do takve nemoći i do takve izgladnelosti da mu se čini kao da je iscrpljen i izmoren od dugog putovanja i najtežeg truda, ili kao da je podneo dvodnevni ili trodnevni post bez ikakvog potkrepljivanja hranom. I eto, on se u nemiru obazire tamo-amo, uzdiše zbog toga što mu niko od bratije ne dolazi, često ulazi i izlazi iz kelije, i posmatrajući sunce ima utisak da sporo teče ka zalasku. U takvoj nerazumnoj smetenosti uma on kao da je obavijen mrakom, te postaje nesposoban za bilo kakvo duhovno delanje. On počinje da misli da se od takve napasti ne može izbaviti ukoliko ne poseti nekog od bratije, ili ukoliko se ne uteši snom.

Tu taj razorni duh počinje da mu iznosi da treba da učini neophodne posete bratiji, ili da posećuje bolne koji se nalaze u blizini ili daleko. On mu, takođe, ubacuje [pomisao] da je dužan da pronađe neke rođake ili rođakinje i da ih počešće posećuje, te da bi bilo veliko delo pobožnosti ukoliko bi neku blagočastivu ženu, koja je se posvetila Bogu i koja je lišena svake pomoći od rodbine, počešće posećivao i donosio joj sve što joj je potrebno, budući da se njeni srodnici ne staraju o njoj. [On mu podmeće zaključak] da se treba više truditi u delima blagočastivosti te vrste, dok je sedenje u keliji besplodno i ne donosi nikakav napredak.

110. Tako se uznemirava bedna duša, zapletena u neprijateljske zamke sve dok se monah, izmoren duhom uninija, ili baci u postelju, ili napusti kelijsko zatvorništvo, ištući izbavljenje od napasti u poseti nekoga od bratije. Međutim, ta poseta, koju on u sadašnje vreme koristi kao lek, u rukama njegovog protivnika ubrzo postaje sredstvo koje izaziva još veće rastrojstvo. Jer, neprijatelj će još češće i snažnije napadati onoga ko mu, kao što je na delu doznao, odmah, čim započne borba, okreće leđa, te svoje spasenje ne očekuje ni od pobede ni od suprotstavljanja, nego od bekstva. On će, naime, malo po malo napuštajući keliju, početi da zaboravlja na glavno delo svoga zvanja koje se sastoji u stremljenju prema Božanstvenoj, sveprevazilazećoj čistoti, koja se može postići jedino u svagdašnjem bezmolvnom prebivanju u keliji i u neprestanom Božanstvenom poučavanju. Tako, na kraju, vojnik Hristov beži od svoje borbe, zapliće se u svetska dela i više nije ugodan Vojvodi (2.Tim.2,4), kome je obećao služenje.

111. Blaženi David je veoma prekrasno izrazio sve štetne posledice te bolesti u sledećem stihu: Zadrema duša moja od uninija (Ps.118,28). I zaista, u to vreme spava duša, a ne telo. Jer, ranjena strelom ove razorne strasti, duša zaista postaje pospana za sva stremljenja prema vrlini i za praćenje svojih duhovnih osećanja.

112. Prema tome, istinski vojnik Hristov, koji želi da se zakonito podvizava u borbi za savršenstvo, treba da se stara da i ovu bolest izagna iz skrivnica svoje duše. On i protiv tog najneumesnijeg duha uninija treba da se smelo naoruža suprotstavljanjem, kako ne bi pao ni od ranjavanja strelom sna, niti kao begunac istupio iz zatvorništva svoje kelije, čak ni pod opravdanim izgovorom blagočašća.

113. Jer, onoga koga počne da savlađuje sa bilo koje strane, on ostavlja da prebiva u keliji bez ikakvog uspeha, načinivši ga lenjivim i bezbrižnim, ga izgoni napolje i čini skitnicom i lenjivim za svako dobro delo, prisiljavajući ga da postojano obilazi kelije bratije i manastire, i da ni o čemu drugom ne pomišlja osim o tome gde i pod kojim izgovorom da nađe sebi priliku da obeduje sledeći put. Jer, um lenjivog ni o čemu drugom ne misli osim o hrani i o stomaku. Srevši negde prijatelja u nekom muškarcu ili ženi, koji obamiru u istoj hladnoći, on se upliće u njihova dela i potrebe. Malo po malo uhvativši se u zamku takvim zanimanjima koja su štetna za njegovu dušu, i kao obavijen zmijinim zagrljajem, on se već više nikada neće moći odvojiti od njih, niti se obratiti ka napuštenim delima ranijeg zvanja.

114. Duh uninija u nama, pre svega, izaziva lenjost, odvraća nas od delanja i uči besposličenju. Stoga je glavno dejstvo protiv njega: ne popuštati i sedeti za delom. U tom pogledu mi, kao lekarski recept protiv uninija, možemo primiti ono što je sveti Pavle Solunjanima pisao o trudu: Ali vas molimo, braćo… da se usrdno starate da živite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol.4,10-11). On kaže: živite mirno, tj. prebivajte bezmolvno u svojim kelijama kako od raznih priča (od kojih ne može da se sačuva onaj koji prazno luta tamo-amo) ne bi izgubili svoj unutrašnji mir, te počeli i drugima da pričinjavate nemir. On zatim kaže: gledajte svoja posla, tj. nemojte se, zanoseći se radoznalošću, starati da saznate dela sveta i da ispitujete ponašanje druge bratije kako se umesto brige o sopstvenom ispravljanju i revnovanja za sticanje vrlina ne biste navikli da svoje vreme provodite u osuđivanju i klevetanju bratije.

I još on kaže: radite svojim sopstvenim rukama, tj. sedeći u keliji, prionite na rukodelje. Time je on odsekao samu mogućnost onoga što je ranije odbacivao. Onaj ko voli da sedi za poslom nema kada da šeta tamo-amo, da istražuje tuđa dela, da se upliće u njih i sudi o njima. U drugoj poslanici istim Solunjanima on ovome dodaje: Zapovedam vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6).

Ovde on već ne moli, nego zapoveda, i to ne prostim rečima, nego imenom Gospoda našega Isusa Hrista. Time on daje da razumemo da je ta zapovest obavezna. Iz daljih reči se vidi da je to zapovest o trudu. Onoga ko ga izbegava ne treba primati u hrišćansku zajednicu. Prema tome, on zapoveda da se udaljavamo od onih koji ne žele da se trude. Njih treba da odsecamo kao udove koji su povređeni pokvarenom lenošću, kako bolest nerada, kao smrtonosna zaraza, ne bi prešla i na zdrave udove tela. I u rečenome već postoji silna pobuda na trudoljublje. Nju, međutim, on još više pojačava pružajući im sebe kao primer koji treba da podražavaju (2.Sol.Z,7).

On kaže: živeći kod vas, mi nismo zabadava jeli hleb (2.Sol.Z,8), premda i Gospod zapoveda da oni koji jevanđelje propovedaju od jevanđelja žive (1.Kor.9,14). Kada ni onaj ko je propovedao Jevanđelje i izvršavao tako visoko duhovno delo nije primao hranu na dar, šta ćemo reći u opravdanje svoje lenjosti mi kojima nije naložena nikakva propoved reči i koji nemaju nikakvu drugu brigu osim staranja o sopstvenoj duši? Sa kakvom nadom se mi osmeljujemo da u lenjosti na dar jedemo hleb, koga izabrani sasud, zadužen brigama o propovedi Jevanđelja, sebi nije dozvoljavao da jede bez truda svojih ruku? Da se, uostalom, ne bi pokazalo kao da je njegov sopstveni primer jedini, te da se ne predlaže kao obrazac za podražavanje svima, apostol navodi da su tako postupali i svi koji su bili sa njim. Naime, Sila i Timotej, koji su to pisali sa njim, bavljahu se istim trudovima. Da ko ne bi pomislio da se ukloni od podražavanja njegovog primera (predstavljajući da su oni svi radili ćuteći, nemajući nameru da daju primer koji i nas obavezuje na trud) on kaže da su, imajući vlast da ne rade, radili da bi sebe dali njima za primer, da bi se ugledali na nas (2.Sol.Z,9). On kao da kaže: „Ako zaboravite razumno učenje, koje često ulazi u vaše uši, barem zadržite u sećanju naše primere, koji su predstavljeni vašim očima“. Najzad, posle tolikih ubeđivanja, apostol u odnosu na njih već ne upotrebljava savet učitelja ili lekara, nego autoritet apostolske vlasti, govoreći: Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2.Sol.Z,10)! To je presuda protiv mogućih i predvidljivih prezirača ove zapovesti, izrečen sa sedišta apostolskog suda.

115. I u Poslanici Efescima apostol je o istom trudu pisao, govoreći: Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). I u Delima apostolskim nalazimo da on ne samo uči, već i dela. Došavši u Korint, on nije želeo da se zadrži nigde drugde osim kod Akile i Priskile, koji su bili majstori zanata kojim se i on obično zanimao, sa očiglednom namerom da radi zajedno sa njima (Dap.18,1-3).

Osim toga, kada se, ploveći u Jerusalim, zaustavio u Miletu, on je poslao u Efes da dozovu prezvitere Efeske Crkve. Dajući im pouke kako da u njegovom odsustvu upravljaju Crkvom Božijom, on je rekao da ni novaca, ni odeće od njih nije tražio. Naprotiv, njegovim potrebama i potrebama onih što behu sa njim poslužile su njegove sopstvene ruke. I on je to činio radi toga da bi pokazao da se tako treba truditi, pomažući onima koji nemaju i sećajući se zapovesti samog Gospoda, tj. da je blaženije… davati, nego primati (Dap.20,33-35).

Dajući primer trudoljublja, on ujedno poučava da je bolje pomagati potrebitima od onoga što je stečeno znojnim trudom, nego od onoga što je nekim drugim putem došlo u naše ruke. Monah koji tako deluje biće ukrašen dvostrukom vrlinom: odbacivanjem svih stvari steći će savršeno siromaštvo Hristovo, a svojim trudom i raspoloženjem pokazaće darežljivost bogatog, poštujući Boga svojim pravednim trudom, i prinoseći mu na žrtvu od plodova svoje pravde.

116. Egipatski oci nikako ne dozvoljavaju monasima, a naročito mladima, da budu bez posla. Naprotiv, revnošću prema trudu oni mere stanje srca i brzinu napretka u trpljenju i smirenju. Oni ništa ne primaju od ishrane za svoju upotrebu, nego od svojih trudova hrane bratiju koja dolazi i strance, i šalju u mesta Livije koja su siromašna zbog neplodnosti i gladi. Oni čak i u gradovima onima koji stradaju u prljavim tamnicama dostavljaju velike količine hrane svake vrste, verujući da takvim požrtvovanjem od plodova svojih ruku prinose prijatnu žrtvu Gospodu. O tom predmetu drevni egipatski oci su stvorili izreku: Monaha koji radi iskušava jedan demon, a onoga koji prebiva u lenjosti napada bezbrojno mnoštvo.

117. Počevši da živim u pustinji, ja sam avi Mojsiju (Livijskom, kome pripadaju 1. i 2. Knjiga razgovora) rekao da sam juče bio potpuno raslabljen nedugom uninija i da sam ga se oslobodio tek kad sam otišao avi Pavlu. „Ne, ti se nisi oslobodio od njega, – rekao mi je on, – nego si mu se predao i pokorio. Jer, on će te još silnije napadati kao kukavicu i begunca, videvši da si u prvoj borbi dopustio da budeš pobeđen i da si odmah pobegao sa bojnog polja. Stoga treba da rešiš da drugi put stupiš u borbu sa neprijateljem i da odbijaš njegove vatrene napade, pobeđujući ga trpljenjem i suprotstavljanjem, a ne napuštanjem kelije ili pogružavanjem u san“. Tako se na opitu pokazalo da ne treba bežati od napada uninija, izbegavajući borbu sa njim, već da ga treba pobeđivati hrabro mu se suprotstavljajući.

Izvor: Dobrotoljublje