Novinari magazina Spin upustili su se u traženje igle u plastu sena, preuzimajući na sebe nemoguć zadatak da rangiraju svoje omiljene gitariste svih vremena. Tradicionalno, liste najboljih gitarista počinju sa Robertom Johnsonom, Ericom Claptonom i Jimijem Hendrixom, ali smo mi za ovu listu želeli da se okrenemo alternativnom sagledavanju stvari. Kao što ćete moći da vidite, ova lista će obuhvatiti outsajdere i marginalce. Mi ne obožavamo „bogove gitare“ već obične, inspirativne, jednako nesavršene muzičare. Ali možda smo malo i preterali u promišljanju svega ovoga.

Polazeći od stotog mesta na kojem se našao Skrilex lista izgleda ovako:

100. Skrillex: Koliko mi znamo, ovaj asimetrično ošišani party-boy nikada u životu nije držao gitaru. Ali nijedan savremeni mužičar nema toliko urođeni osećaj za pumpanje adrenalina, podizanje pulsa koje izazivaju rifovi kao ovaj ambasador dabstepa.

99. Paul Saulnier (PS I Love You),
98. Mark Morgan (Sightings),
97. Ira Kaplan (Yo La Tengo)
96. David Pajo (Slint)
95. Bill Steer (Napalm Death, Carcass)
94. Ibhahim Ag Alhabib (Tinariwen)
93. Annie Clark (St. Vincent)
92. James Blackshaw
91. Viv Albertine (the Slits)
90. Trey Azagthoth (Morbid Angel)

89. Nick Zinner (Yeah Yeah Yeahs)
88. Dylan Carlson (Earth)
87. Marnie Stern
86. Ian MacKaye and Guy Picciotto (Fugazi)
85. Stone Gossard (Pearl Jam)
84. Lydia Lunch
83. Josh Homme
82. Kristin Hersh (Throwing Muses)
81. Keiji Haino
80. Dave Navarro (Jane’s Addiction, Red Hot Chili Peppers)
79. Duane Denison (the Jesus Lizard)
78. Vernon Reid (Living Colour)
77. Marissa Paternoster (Screaming Females)
76. Bernard Sumner (Joy Division, New Order)
75. Bert Jansch
74. Lenny Kaye (Patti Smith Group)
73. Mick Barr (Orthrelm, Krallice)
72. Arto Lindsay
71. Adrian Belew

70. Jerry Harrison
69. Eugene Chadbourne
68. Ben Weinman (Dillinger Escape Plan)
67. Kim Thayil (Soundgarden)
66. Rowland S. Howard i Mick Harvey (the Birthday Party)
65. Mick Ronson (David Bowie, Morrissey)
64. Wino
63. Billy Corgan (Smashing Pumpkins)
62. Tony Maiden (Rufus)
61. Shuggie Otis
60. Chuck Schuldiner (Death)
59. Curt Kirkwood (Meat Puppets)
58. Syd Barrett
57. Doug Martsch (Built to Spill)
56. Kim and Kelley Deal (the Breeders)
55. Fred Frith
54. Euronymous (Mayhem)
53. Greg Sage (Wipers)
52. Johnny Thunders
51. Robbie Basho

50. Wayne Kramer and Fred „Sonic“ Smith (MC5)
49. Zoot Horn Rollo (the Magic Band)
48. Bob Mould
47. Marc Ribot
46. Dimebag Darrell (Pantera)
45. Rhys Chatham
44. John McLaughlin
43. Nels Cline
42. King Sunny Adé

41. Nile Rodgers (Chic)
40. Tom Morello (Rage Against the Machine)
39. Carrie Brownstein (Sleater-Kinney, Wild Flag)
38. Stephen Malkmus (Pavement, the Jicks)
37. Ali Farka Touré
36. James Blood Ulmer
35. Dr. Know (Bad Brains)
34. Justin Broadrick (Napalm Death, Godflesh, Jesu)
33. Jack White
32. Robert Quine
31. Derek Bailey

30. King Buzzo (Melvins)
29. Jonny Greenwood (Radiohead)
28. Glenn Branca
27. PJ Harvey
26. Johnny Marr
25. Robert Fripp (King Crimson)
24. Steve Albini (Big Black, Shellac)
23. Robin Guthrie (Cocteau Twins, This Mortal Coil)
22. Jimmy Nolen (James Brown)
21. Sonny Sharrock

20. Neil Young
19. D. Boon (Minutemen)
18. Tony Iommi (Black Sabbath)
17. Lou Reed i Sterling Morrison
16. Frank Zappa
15. Greg Ginn (Black Flag)
14. Kerry King i Jeff Hanneman (Slayer)
13. The Edge
12. Andy Gill
11. Ron Asheton (the Stooges)

10.  Jam Master Jay (Run-DMC)

Run-DMC su se u univerzumu pozicionirali veoma jasno svojim stavom koji govori: „Mi smo kraljevi roka“ i „Naš DJ je bolji od svih bendova“. Osamdesetih, uvek gipki zglobovi Jam Master Jaya svirali su jače od bilo kog rifa grupe Mötley Crüe, često zahvaljujući načinu na koji je Jay manipulisao stilom sviranja ostalih gitarista – Joa Perryja (Aerosmith) i Bertona Averrea iz benda the Knack, obojica su radila pod Jayovim preciznim uputstvima. Ono što je rezultovalo bilo je potpuno novo slušanje gitara – jako, perkusivno i brutalno – ostavljajući očigledan uticaj na sve od Toma Morella do Korna.

Najherojskiji momenat: Tenutak kada u singlu It’s Tricky glavni rif iz pesme My Sharona ulazi u „funky talas“.

9.  Eddie Hazel (Funkadelic)

Pojavivši se kao mutacija Jimija Hendrixa i Tonyja Iommija, kasniji rad Eddiea Hazela odveo je funk na duboko, mračno, usamljeno mesto na Funkadelicova prva tri albuma. Ovaj muzičar koji voli da istražuje izbacio je sve od razarajućeg beznađa do afro-futurističke euforije. Požar na 6 žica koji Hazel ostavlja je onaj po kojem se svi heavy funk gitaristi i dalje mere i porede.

Najherojskiji momenat: Ceo spektar ljudskih emocija može se čuti u pesmi Maggot Brain, Hazelovom desetominutnom solo showcaseu iz 1971.

8. Johnny Ramone

Svirajući samo downstrokes (okidanje žica samo od gore ka dole), Johny Ramone je morao da radi duplo više od vaših omiljenih gitarista. Na kraju, bio je ovo najglasniji, najbrži i najružniji zvuk 1976. – ličio je na ubrzanje motora aviona, ali je davao osećaj lakoće. Ovaj zvuk, čji se uticaj može čuti kod svih od Nirvane do Kelly Clarkson, nastao je na gitari od 50 dolara.

Najherojskiji momenat: Prvih deset sekundi Judy Is a Punk – onesvešćujući masakr na njihovom debiju iz 1976.

7. Tom Verlaine i Richard Lloyd (Television)

Geografija je učinila da Television budu osnovani u prvom talasu panka u Njujorku, ali Verlaine i Lloyd su nisujedva prilazili svojim gitarama kao besni mladi ljudi. Stil ovog para koji naglašava duge pasaže, soloe i pauze između nota bio je blizak grupi Greatful Dead.
Najherojskiji momenat: Devet sekundi u Marquee Moon iz 1977. godine – momenat kada Verlaine i Llloyd započinju duel.

6. Prince

Na završnom nastupu tokom ceremonije uvođenja u Rock and Roll Hall of Fame 2004. godine Prince je izveo brilijantni kitnjasti epski solo iz pesme Georgea Harrisona While My Guitar Gently Weeps. Svu pažnju te večeri uspeo je da privuče na sebe.
Najherojskiji momenat: I Could Never Take the Place of Your Man.

5. J Mascis

U brojnim intervjuima koje je dao za Spin u periodu od prvih 15 godina provedenih u bendu, neponovljivi frontmen Dinosaur Jr.-a rekao je da je insistirao na tako glasnoj gitari, zato što je instrument sam po sebi slab i mlak. Mascis se drži hipnotičkog pristupa koji ga je načinio pionirom pot-panka, gitarskim titanom koji premošćuje prazan prostor između Neila Younga, Princea i benda Minor Threat bez mnogo muke i podizanja nivoa svog glasa.

Najherojskiji momenat: Outro solo Pick Me Up na povratničkom albumu Beyond iz 2007.

4. Kurt Cobain

Solo koji se provlači kroz poslednju trećinu Nirvanine presudne Smells Like Teen Spirit je malo više od „prepredene melodije refrena“. Cobain je retko opisivan kao tehnički virtuoz, ali je uvek imao fantastičan intuitivan osećaj za gitaru. Taj dar izgledao je veoma prirodno, kao ekstenzija njegovog tela (koja mu je navodno nanela i bol u leđima, stomaku, kao i mentalni bol). Svaki deo njegove pesme kao da je oslikavao šta se zbiva unutra.

Najherojskiji momenat: Nirvanina obrada The Man Who Sold the World na MTV Unplugged koncertu i Cobainov „solo“ u toj pesmi.

3. John Fahey

John Fahey je izoštrio svoj talenat za vreme dok je radio celovečernje smene na benzinskim pumpama, osnovao je DIY etiketu 1959. i uspeo da sam izgradi svet za sve slobodoumne akustične gitariste. Radeći u onome što je kasnije nazivao „kosmički sentimentalizam“, Fahey je oslobodio američki folk, bluz i kantri od tradicionalnih formi.

Najherojskiji momenat: Svečarska panorama u Charles A. Lee: In Memoriam iz 1968 (album The Yellow Princess)

2. Kevin Shields (My Bloody Valentine)

Kultni Loveless, najvažniji album My Bloody Valentine, sa gitarom na omotu, je ono što se desi kada se Kevin Shields usredsredi da taj instrument zvuči kao sve osim kao gitara. Zahvaljujući ingenioznom zlostavljanju tremola, pesme Only Shallow, Touched i I Only Said su vrlo dramatične i neskladne, i duboko uticajni muzički momenti, kao retko šta što je došlo iz ranih devedesetih.

Najherojskiji momenat: EP You Made Me Realise – 20 minuta krvarenja iz ušiju i istoimeni inače prijatni singl, vrtlog Isn’t Anything i golicanje debelog creva Feed Me With Your Kiss (1988)

1. Lee Ranaldo & Thurston Moore (Sonic Youth)

Teško je zamisliti gde bismo bili bez Sonic Youth. Njihov zvuk je na toliko načina razarao i sublimirao sve rok’n’rol konvencije, i u tom smislu Ranaldovo sviranje je bilo krucijalno; prvo moraš da naučiš pravila kako bi najbolje shvatio kako da ih kršiš. Ranaldo i Moore su bili veoma komplementarni: Ranaldova harmonija i preciznost išle su uz „emocije ništavila i zaborava“ koje je izazivalo Moorovo sviranje. Daydream Nation je i dalje ubedljivo najbitniji SY album, zato što je svirala jedinstvena grupa muzičara, svi su u istom trenutku bili i besprekorni i moćni. Sonic Youth stavljaju dušu u našu buku.

Najherojskiji momenat: Schizophrenia, stvar kojom počinje album Sister. Kada posle podizanja tenzije krene furiozno odlepljivanje, telesno i električno – u tom trenutku možete da čujete sve: melanholiju, požudu, smrt, mogućnosti.

Izvor: Magazin Popboks