Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

VELIBOR MIHIĆ: ČLANOVI ŽIRIJA

VELIBOR MIHIĆ

ČLANOVI ŽIRIJA

 

Posveta Radoju Domanoviću

Juče sam primio nove učenike, đake-prvake. Zaređam od prve do poslednje klupe, pitam: kako se zovu, odakle su, šta su im očevi… I svako reče da mu je otac – član žirija!…

U prvi mah pomislih da sanjam…

Kako, to, da su im očevi, svi, odreda, članovi žirija?!… Ma, ne može biti!…

Želeći da se, još jednom, uverim, zaređam ispočetka… sigurno je sigurno!…

ČLANOVI ŽIRIJA

– Šta ti, malopre, reče da je tvoj tata? Reci uča-Stevi…

– Član žirija… Pa rekao sam vam!…

– A tvoj?…

– I ja sam vam, učo, rekao. I moj tata je član žirija…

– A tvoj, devojčice… vidi kako si porasla roditeljima i učitelju, šta je tvoj tatica?…

– Moj tatica je član žirija – reče i ova mala…

– I tvoj, mali?…

– Član žirija…

– Hm… A tvoj, šta je?…

– Pa, naravno, član je…

– Žirija?…

– Pa, svakako da je član žirija!… A šta ste vi mislili, da nije?!…

Odoh za katedru, sve mi se vrti, srce preskače, pritisak raste, sedoh, znoj me… A tek će ti jedan švrća, otresito dete, pravo Srpče-i-po:

– A zašto se vi, učitelju, čudite što su naši očevi članovi žirija?! To je sad u modi…

– Ko kaže da je u modi?!

– Moj tata, a on nije član žirija…

Meni kao da svanu!… Ipak, uštipnem se za obraz…

– Čekaj… rekao si da nije?! – skočim ja (sa stolice) i sav se tresem (stari pisci bi rekli „ceptim k’o prut“). – Nemoj da porekneš!… Držim te za reč! Rekao si, rekao si da: nije!

– Pa nije… Nije član žirija…

– A šta je tvoj tata?! Reci, Stevči… blago uči… ŠTA JE?!?!?!?!!…

– Moj tata je – predsednik žirija! – reče mali…

I srušiše se lepi snovi, moji, a, baš sam se ponadao!… Ej, kukavno Srpstvo, šta dočeka: svi se UŽIRILI… žiruju, a ovaj, bre, i predsednik ŽIRIJA!…

– A, tako…

– Ako vas, učitelju, interesuje rad žirija, mogu da vas povedem. Danas moj tata predsedava od 2 do 4, od 4 do 6 i od 6 do 8 sati.

– Ne razumem, je li to jedan isti žiri?

– Vidi se da niste u toku. Žiri je uvek različit, ali su članovi žirija uvek isti. Moj tata je uvek predsednik žirija. I prvog, i drugog, i trećeg. Svaki žiri dodeljuje svoju nagradu…

Ej, kukavno…

Odvede me đak na sastanak prvog žirija…

Čim sam ušao, predsednik mi se obrati:

– A gde si ti, bre, do sad?! Mi već zaseli pa zasedamo!…

Nikad ga u životu nisam video, a on tako…

– Sedi ovde i učestvuj u radu…

Hm, možda me je s nekim zamenio?!…

Dobih kafu.

Žiri je radio, u stvari, rečito ćutao. U vazduhu se osećala mudrost. Ćutali su i bistrili beleške.

Ipak, predsednik upita ima li ko neki predlog.

Ustade jedan mlad starac, izborana lica, videlo se da je već prekaljen član mnogih žirija, pa reče:

– Ne mislim da sam u pravu, ali, što se kaže, zaključak je jasan… Uostalom, pisao sam o tom u jubilarnom broju povodom… Tolikio od mene. Zasad.

– U redu, prihvatamo mišljenje – reče predsednik.

Ustade drugi:

– Nisam čitao njegovu knjigu, ovogodišnja produkcija je bila prevelika, ali ja bih nagradu dodelio njemu.

– Zašto?

– On nije do sad dobio nijednu nagradu, pravo bi bilo da i on jednom dobije.

– Nisam dobio ni ja pa ćutim!!! – viknuh koliko me grlo posluži…

Onaj moj mališan me povuče ispod stola za nogavicu. Svi se malo pogledaše, predsednik se, čak, ušmrknu u zelenu čoju i otpi gutljaj ustajale vode iz vaze da se osveži.

– Ja sam da se nagrada da šestom autoru – reče neki član žirija. – Prvo, broj 6 je paran broj, drugo… on je često u štampi pisao da bi rado primio nekakvu nagradu, evo, sad je prilika da ga ne zaobiđemo. Udelimo autoru da i on bude upisan u Knjigu zaslužnih pisaca!

– Taj bi mogao, zaista – počeška se po glavi predsednik – ali ima još desetak… tačnije: devet drugih bez ikakve nagrade. A ne možemo ih sve odjednom nagraditi, već jednog po jednog kakve su propozicije koje su odredili naši dedovi (a babe?!, prim. aut.).

– A zašto smo onog – svi znate na kog mislim – dva puta nagradili?! – čuo se nečiji glas.

– Zini da ti kažem! – odbrusi predsednik i onaj zaćuta, ali ne zadugo.

Ponovo se javi:

– Ipak, dodajem… ali čovek se sam ponudio, valjda,  on najbolje zna vredi li njegova knjiga ili ne vredi. Ta nije mu drugi pisao!

– Možda i jest… jer, on je nepismen! – upade član žirija koji je do tad ćutao.

– Kako nepismen?! – reče jedan star mladić.

– Pa tako, meša ćirilicu i latinicu!…

– Ja bih, ljudi, prelomio nagradu preko kolena, k’o narod pogaču – reče jedan. – Pa pola jednom, pola drugom! Milutinu po polutinu!…

– A šta ćemo s trećim kandidatom sa spiska?

– Pa podelimo, onda, nagradu na tri polovine, biće u redu…

– Ne slažem se s predlogom. Nagradu treba dati onom čije će delo nadživeti vekove! I zbog koje se naši unuci neće stideti!…

– Polako, ljudi, ja bih da se usvoji moj predlog, ali ga, zasad, nemam… Ali, ako sačekate…

– A da nagradimo onog kog smo i prošle godine?

– Ne, nikako, taj je dibidus nepismen!

– Ali, trudio se!… Išao je, čak, i na kurs kreativnog pisanja!…

(Ovde prekidam zapisavanje jer mi se slomila grafitna olovka marke „titan“ 333 HB TOZ a nisam imao rezač.)

Sutradan u školi nema onog mog osnovca, đaka-prvaka koji me je vodio…

Čujem da je postao član nekog žirija!

Ako, bravo, na mlađima svet ostaje!…

Dođem kući, izvadim da podgrejem rezance, posolim pa navalim na klopu… a novine raširim po stolu da ne isprljam mušemu.

Braćo, umalo se ne onesvestih!…

Spaslo me je, to,  što sam se zagrcnuo, suvi rezanci…

Meni, razumete, meni – dodelili glavnu godišnju nagradu!!!…

Odmah sam telefonirao.

Tako i tako, ovako i ovako…

Navodno, samo da dostavim ime i prezime, nagradili su me po sećanju, to jest, po njušci, zapamtili je dok sam sedeo na onom sastanku članova žirija!…

I, svakako, vreme je radilo za mene: već u sledećem izdanju večernjih novina, pisalo je – pogodili ste! – da sam izabran za člana žirija!!! To jest – odluka o dodeljivanju nagrade meni, povučena je! – a doneta! – jednoglasno! – nova, veća, ispravnija! – izabran sam za novog, doživotnog člana! – stalnog žirija!!!…

Pošaljite, nešto, garantujem vam… čim dođete na red…

oOOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar