Веселинка Стојковић
ЧУДЕСНА РЕЧ БОРИСАВА СТАНКОВИЋА
Колико пута одстојах пред Капијом,
на Калдрми овој Баба-Златине улице,
на Капији, у Авлији, пред Кућом;
крај Шимширова и Бунара,
пред Лозницом и Олеандрима; испод Дуда; 
према Летњој кујни на Стази од калдрме,
и према Капиџику што иза баште
и Куће води у комшилук, у авлију Прибојчићеве куће;
у Башти од здравца и дрена, лала и љубичица,
зумбула и ружа, босиљка и хризантема.
Под Тремом и под Прозором Бориним,
пред Доксатом и Местом на којем седео је. 
У мислима бејах пак често.
И нигде не видех шири а згуснутији,
ни зеленији а плаветан, ни дубљи а светао простор,
и кише кад задажде, када јесени га населе.
Ни дрхата више у зраку неком не би,
него овде, пред Домом овим.
Онемела пред Лепотом, која бива и нестаје,
као што Живот дешава се,
Руком Великом Вођена, као што Живот јесте,
у коју Бора силазио је и сишао,
и узашао изгнан а просветљен,
отварам Књигу коју Поклоници Борини,
са страна разних што стизаху и стижу, 
Исписиваху и још је Пишу.
Јер, Бора Чудесном руком Чудесну реч нашао је,
да Чудесну снагу животну, Нашу, од Лепоте и Жала,
Чудесно нам прича.
Меко и високо и кад сузе закапљу, кад сунце, месец оду.
(В. Стојковић, „Књига утисака“, 2005, 10. страна; текст с почетка књиге, сада у новом распореду)
Фотографије (из књиге): Фото студио „Џими“, Врање