Веселинка Стојковић
ЗВЕЗДАНА
Једнога дана,
Кад кренуо бејах
У школу,
Однекуд појави се –
Она.
Насмејана,
Другарица нова –
Звездана.
Све звезде, рој,
Пред мене сташе,
Забрујаше
Кад рече ми:
– Звездана ја сам,
Другарица нова
Другара твојих
И твоја.
Не питах
Одакле је,
Ни што овде је,
Звездана само
Звоњаше име.
Ни када стигох
У школу,
Ни кад започе час,
Ништа не знах.
Слушах
Њен само глас,
Њен само глас.
(„За твоју срећу“)