Zdravlje

Alhemijski eliksir dugovečnosti – Elixir ad vitam longam

 

ALHEMIJA DUGOVEČNOSTI

Kako su alhemičari pravili eliksir dugovečnosti poznatiji kao Elixir ad vitam longam koji je trebao da im produži život

 

Tokom renesanse se razvio snažan pokret istraživača prirode i natprirodnih pojava koje su predstavljali srednjovekovni alhemičari. Alhemičari su bili samostalni istraživači prirodnih i paranormalnih pojava koji su dali veliki doprinos nauci, posebno hemiji i medicini, mada je većina njihovog verovanja bilo sujeverje i misticizam. Istorija medicine je pokazala da i pored velikih otkrića u hemiji, toksikologiji i metalurgiji, alhemičari nisu iza sebe ostavili lekove i medicinske tehnike od važnosti, iako su oni bili spoj astrologa, mistika, lekara, istraživača, čak i pesnika. Medjutim, jedna tema koju su alhemičari istraživali je ostala i dan danas misterija, a to je eliksir dugovečnosti, poznatiji kao Elixir ad vitam longam.

Paracelzu i  alhemijski eliksir dugovečnosti - Elixir ad vitam longam
Alhemičari u labaratoriji

U srednjovekovnim knjigama je zabeleženo mnoštvo recepata o eliksirima. Medjutim, recept za eliksir dugovečnosti je kod alhemičara uvek bio napisan kao šifra, pun simbola koji su neposvećenima u alhemijske tajne ostajali nerazumljivi. Otuda, kako su alhemičari nestajali sa scene i njihova tajna znanja o lekovima i eliksirima je odlazilo u legendu. Tek poneki eliksir dugovečnosti kao što su Paracelzusov Elixir ad vitam longam  ili Sent Germanov eliksir imaju razumljive formule. Svi ostali su tajna, osim za one pojedince koji uspeju da ovladaju alhemičarskim simbolima i tajnim simbolima. Pa čak i tada, pitanje je koliko je neki recept alhemičara upotrebljiv i koristan. Naime, mnogi alhemičari su životom platili svoje eksperimente, jer su često koristili u svojim radovima i lekarijama živu, olovo, opasne kiseline i otrove, čiji hemijski sastav i delovanje nauka nije dovoljno dobro poznavala u to vreme ograničenih tehničkih mogućnosti.

Princip rada alhemičara

Alhemičar ili bolje rečeno alhemičari nisu uopšte homogena grupa ljudi kako mi to danas zamišljamo dok čitamo legende o njima. Svako od njih je bio poseban i imao svoj sistem verovanja, svoj filosofski i naučni princip. Ono što je karakteristično za sve njih je da su svi verovali u prirodnu silu i duhovne sile koje su nevidljive. Alhemičari su bili mistici i pokušavali su da tajno znanje iz duhovne sfere otkriju i prenesu u materijalnu stvarnost. Medjutim, njihova verovanja su bila vrlo raznolika i šarena. Nisu bili jedinstvenog mišljenja i spadali su u tipičnu grupu posvećenika u paganska verovanja. Otuda nisu koristili ni slične simbole i ideje pri svojim istraživanjima, zbog čega se često nisu medjusobno razumeli.

Najpoznatiji alhemičari na Zapadu su mahom bili opsednuti magijom i magijskim radnjama, bilo da su one dolazile sa istoka ili bile deo ezoterijske tradicije Zapada. Svaki njihov alhemijski rad je zahtevao i magijski obred. Eliksir dugovečnosti je bilo nemoguće napraviti bez magijskih radnji i povoljnog položaja zvezda na nebu.

Druga bitna karakteristika alhemije je verovanje u astrologiju i uticaj nebeskih tela na život i zdravlje čoveka. Ta paganska praksa potekla od Haldejaca je stvorila sinkretičko učenje sa egipatskim misterijama koje su putem tajnih društava našle svoje uporište u Evropi. Posebno je bilo za alhemičara bitno da u svojim radovima prati kretanje zvezda i položaj zodijaka, da u recepturi ima sastojke koji odgovaraju planetama, da sastojak koji pravi ima u sebi koncept gde su zastupljeni Sunce i Mesec, odnosno nebo i zemlja. Kako gore tako i dole. Mikrokosmos je samo slika makrokosmosa – čuvena su fraze egipatskog adepta Hermesa Trismegistosa. Taj princip jedinstva sveta je bila osnovna vodilja u radu.

Treća karakteristika koju su alhemičari imali je pridavanje svakom sastojku nekoliko elementarnih svojstava koje su simbolički bile vezane za planete i energije 4 principa i tvari koje čine prirodu. Svaki sastojak je bio pod uticajem neke planete ili zodijačkog znaka, zatim svaki sastojak je bio deo nekog izvornog elementa – vode, vatre, vazduha ili zemlje. Uz to, sastojak je bio odredjene topline ili hladnoće. Zatim tu je i boja koju sastojak ima, odnosno boja u koju se menja.

Četvrta osobina alhemije i toga kako se pravi Eliksir dugovečnosti – Elixir ad vitam longam je sam proces stvaranja preparata. Osim magijskog obreda i prizivanje duhova da pomognu u radu, sama tehnologija pravljenja eliksira je zahtevala proizvodni proces koji će oponašati procese u prirodi i duhovne zakone za koje su alhemičari smatrali da su bitni. Savremena medicina je pokazala besmislenost takvih tvrdnji, jer se lekovi prave jednostavnim hemijskim putem bez uplitanja simboličkih pretpostavki, ali je vekovima svaki ozbiljan alhemičar držao do toga kako se proces odigrava i da li oponaša prirodne tokove. Takav način pseudo naučnog mišljenja je suzio istraživački okvir alhemije, jer su mnoge stvari odbacivane ili nisu istraživane samo zato jer ne odgovaraju principima po kojima alhemičar veruje da treba da radi.

Peta stvar koja je bitna za alhamiju je da alhemičari nisu mnogo vodili računa o praktičnim uspesima, jer su njih vodila stremljenja koja su uglavnom bila duhovne prirode, od pronalaženja kamena mudrosti, plašta nevidljivosti, pretvaranja olova u zlato sve do eliksira večnosti. Zbog toga su mnoga vredna i praktična zapažanja prolazila bez dovoljno pažnje i otkrića su ostajala nezabeležena za nauku i svet.

Posledica cele te alhemije i zanesenosti magijskim i astrološkim paganizmom je dovelo do toga da su alhemičari suštinski malo dali svetu. Najveći doprinos nauci su dali ozbiljni naučnici koji čak i kada su bili vodjeni sličnim idejama, nisu gubili fokus objektivnosti.

Kako su alhemičari pravili Eliksir dugovečnosti – Elixir ad vitam longam

Alhemičari su verovali da se nebeska tela oslikavaju na telu čoveka – kako gore tako i dole. Svaka planeta je odgovorna za neki deo tela. Venera je, na primer, vladala bubrezima. Merkur je zadužen za pluća, Saturn za kosti, i tako redom. Zatim, svaki je organ sastavljen od 4 elementa: voda, vazduh, vatra ili zemlja, od kojih jedan element dominira. Takodje, taj element može biti vruć ili hladan u nekom organu. Sve u svemu, osim ove najgrublje podele, postojalo je još mnoštvo sitnica koje su se pratile u simboličkom smislu.

Da bi se napravio eliksir dugovečnosti alhemičar je morao da deluje na sve organe u telu i da ima sve planete zastupljene u svom eliksiru u nekoj zamišljenoj idealnoj konstelaciji zvezda. Ali, mnogi sastojci, biljke i minerali, menjali su svoje sposobnosti i energiju u dodiru sa drugim sastojcima, od dva sastojka se dobijalo nešto treće, neupotrebljivo i neočekivano. Otuda su alhemičari pravili bezbroj beskorisnih eksperimenata, za razliku od narodnih iscelitelja koji su imali više zdravog razuma i iskustva sa prirodom, pa su pravili lekove bazirane na očiglednom iskustvu a ne na projektovanim željama i misterijama. Usled tih mnogobrojnih pokušaja i neuspeha, alhemija je u srednjem i kasnijim vekovima bila sinonim za beskoristan rad i zaludjenost.

Pa ipak, uporni istraživači su u svojim bezbrojnim eksperimentima i pokušajima uspevali da pronadju nove i korisne stvari za nauku i medicinu. Tako je nastao i danas čuveni eliksir dugovečnosti i lek za sve bolesti Šveden biter, biljna tinktura čiju je formulu napravio jedan lekar mistik i alhemičar, čuveni Paracelzus. Posle je ta formula izmenjena i izgubila svoja izvorna svojstva, pretvarajući originalni eliksir dugovečnosti u ipak upotrebljivu i korisnu tinkturu za stomak koju danas znamo kao Šveden biter.

Eliksir dugovečnosti alhemičara nikada nije bio preparat samo od jedne vrste sastojaka. On je u sebi morao da ima mineralno, biljno i životinjsko carstvo. U nekim slučajevima čak i ljudske delove, kod onih alhemičara koji su bili potpuno zastranili u svojim paganskim verovanjima. Tako da ćete uvek lako prepoznati da nešto nije eliksir dugovečnosti – Elixir ad vitam longam ako u sebi nema sva tri prirodna carstva prisutna. Ne postoji alhemijski eliksir dugovečnosti bez minerala ili životinjsih sastojaka u sebi. Eliksir za dug život napravljen samo od biljaka, to nije bio princip alhemije.

Taj ezoterijski princip jedinstva materijalnog sveta je mnoge alhemičare i njihove pacijente koštao života. Naime, alhemičari su vekovima bili opčinjeni metalom živom, jer je živa bila tečni metal koji zauzima oblik sfere, što je bio savršeni geometrijski oblik. Otuda su živi pridavali magijska svojstva i stavljali je u mnoge preparate koji su zbog toksičnosti žive postajali otrovi. Slično je bilo i sa olovom, koje je zbog svojih inertnih hemijskih svojstava uzbudjivalo alhemičare, jer su olovo smatrali za krajne savršenstvo materijalnog sveta, dok je zlato smatrano za savršenstvo duhovnog sveta. Otuda ta stalna težnja da se olovo pretvori u zlato, jer bi se time ovladalo stvaralačkom silom. Ko pretvori olovo u zlato postaje bog, jer ima božanske moći. To pagansko sujeverje je vekovima alhemičare držalo da uporno pokušavaju da pobede prirodu svojim metodama i verovanjima, a ne naučnim iskustvom. Paralelno sa hemijskim i medicinskim eksperimentima su se odvijali i magijski eksperimenti koji su trebali da alhemičaru daju vlast nad vitalnom silom i duhovima prirode. Tako je stvoren niz mističnih spisa o pretvaranju olova u zlato, stvaranja kamena mudrosti i stvaranja eliksira dugovečnosti i besmrtnosti, gde se ne može razaznati šta je materijalna praksa a šta čarobnjaštvo.

Alhemija, alhemičari i dug život

Alhemičari nisu dugo živeli. Nisu ni mogli, jer su svojim eksperimentima često sebe ozbiljno trovali. Ni eliksir dugovečnosti im nije pomagao protiv štete koju su sebi nanosili. Često su koristili već pomenutu živu, olovo, srebro, bakar, zatim arsenik, sumpor, kaustičnu sodu, kiseline, mnoge opasne alkaloide i biljne otrove iz biljaka kao što su kukurek, beladona, koristili su često i opijum, hašiš, otrovne gljive. Nauka je u to doba bila zatvorena i ekskluzivna, nije bilo knjiga i interneta, niste mogli da lako dodjete do naučnog znanja iz nekog drugog dela sveta. Često se u nekim delovima sveta istraživanje počinjalo iz početka.

Pošto su mešali empirijsko iskustvo i imaginaciju, te često bili pod uticajem paganskih verovanja, alhemičari nisu bili naučnici u pravom smislu reči. Oni spadaju u kategoriju sinkretičara i pseudo naučnika. Za razliku od njih, narodni iscelitelji, travari i ono što danas nazivamo naturopate, imali su mnogo više uspeha sa lečenjem i prirodnim lekovima. I živeli su duže jer su prirodi i prirodnim procesima prilazili bez predrasuda koje je alhemija imala. Otuda narodni iscelitelj koji uspešno leči sa tri biljke postaje naučna i medicinska veličina u odnosu na alhemičara, koji čeka da mu se nebska tela na nebu postave u ispravnu konstelaciju, kako bi mogao da pristupi lečenju.

Pa ipak, postoji jedan alhemijski eliksir dugovečnosti koji cenimo. To je pomenuti Elixir ad vitam longam koji je svojevremeno napravio Paracelzus. Danas je to modifikovan i promenjen preparat koji se zove Šveden biter, tonik za stomak i čišćenje, koji je u osnovi nastao kao eliksir po formuli Paracelzusa ali je daleko od orginala. Originalni Šveden biter po formuli i receptu Paracelzusa je naša sledeća tema.

 http://prirodanadar.rs/

1 komentar

Ostavite komentar