PAMET
Čovek koji je izgubio pamet je krenuo u Biro za izgubljene stvari da je nadje. Kakva je pamet u zemlji i kako se koristi
Priznajem da sam bio malo zbunjen kad sam ušao u Biro za izgubljene stvari. Oniži čovek za pultom primetio je moju nelagodu i ljubazno me upitao:
– Došli ste zbog…?
– Izgubio sam pamet – rekoh tiho. – Svratio sam da pitam da je nije neko slučajno pronašao.
Službenik nije izgledao iznenadjeno.
Kuda je nestala izgubljena pamet?
– Ah, ta pamet, ljudi u ovom gradu stalno je gube. Niko više ne pazi na svoju pamet.
– Zaista?
– Da, svaki čas neko dodje ili da traži svoju ili da prijavi da je našao nečiju. Kao da je pamet kišobran ili penkalo!
– Eto, isto i ja… – rekoh stidljivo.
– Kada ste primetili nestanak? – glas mu je postao zvaničniji.
– Čega?
– Svoje pameti, pobogu! Kada ste primetili da je nema?
Morao sam da razmislim.
– Zapravo ne znam, promrljah.
– Klasika – uzdahnu službenik.
– Znate li bar kad ste je poslednji put imali?
Opet sam se zamislio. Zaista, kada mi je pamet poslednji put zatrebala? Ubrzano sam premotavao dogadjaje u glavi, najpre one iz svoje bliže prošlosti, a onda sve dalje.
– Ne znam ni to – rekoh na kraju. – Ne mogu da se setim.
– Sećate li se barem kakva je bila?
– Mislim da je bila posve obična – započeh. – Uostalom, pogledajte me, izgledam vam li kao neko ko je obdaren nekom naročitom pameću?
– Iskreno, ne – reče službenik.
Iznenada mi sinu:
– Kada biste mi pokazali neku od onih koje već imate, možda bih prepoznao svoju!
Službenik klnmnu glavom, namesti naočare i otvori prvu fioku.
– Evo ovde imam jednu kratku pamet. Možda je vaša?
– Mislim da nije – odmahnuh glavom. – Istina, ja baš nisam neki genijalac, ali kratka pamet…
– Da, da, to svi kažu – reče službenik mrzovoljno i otvori drugu fioku. – Evo, imam i jednu lepu naknadnu pamet. Prepoznajete je?
– Ne bih rekao…
– Sigurni ste? Razmislite dobro, u našoj se zemnji naknadna pamet veoma ceni. Može vam dobro doći ako ste na nekoj javnoj funkciji ili tek planirate da se kandidujete.
– Hvala na ponudi, ali…
– Pogledajte ovu pamet – nije odustajao. – Kao nova! Vidi se da je nekorišćena. Da nije vaša?
Pomalo uvredjeno, odmahnuo sam glavom.
Službenik je zatvorio fioku, osvrnuo se oko sebe, a onda mi u pola glasa reče:
– Jeste li sigurni da baš hoćete baš svoju pamet?
– Ne razumem, kako to mislite?
Glas mu postade još konspirativniji.
– Vi stvarno mislite da ovde svi dobiju baš svoje stvari? Verujete da svaki izgubljeni kaput ili šešir zaista nadju svog pravog vlasnika?
– Nego? – upitah jednako tiho.
– Ne budite naivni! Uz malu nadoknadu možete da izaberete bilo čiju pamet i odnesete je kao da je vaša! Stajaće vam kao salivena!
– Ali šta da radim s tudjom pameću?
Službenik uzdahnu duboko.
– Vi ste zaista izgubili pamet. Čoveče, s tudjom pameću u ovoj zemlji čudo možete da napravite. Generacije naših najuspešnijih ljudi, političara, istoričara, akademika, doktora nauka koristile su tudju pamet umesto svoje i ostvarile sjajne karijere!
– Ali…
– Poslušajte me, od tudje pameti nikoga glava nije zabolela! Ovde ljudi najviše stradaju od svoje rodjene pameti!
– Možda ste i u pravu, ali ja bih ipak da pronadjem svoju pamet.
– Za koju ne znate ni kad vam je poslednji put zatrebala, ni kad ste primetili da je nema?
– Da – rekoh pokunjeno.
– Bojim se da vam sila ne mogu pomoći. Morate je potražiti na nekom drugom mestu.
Izašao sam napolje i nastavio da tražim svoju pamet. Tražio sam je danima i mesecima. Onda sam se jednog jutra probudio i shvatio da mi pamet i nije baš toliko potrebna.
Bez pameti se u Srbiji dugo i lepo može živeti. Samo je potrebno promeniti ugao gledanja na život.
Bojan Ljubenović
Izvor: Dnevni list Politika