Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ekonomija

Slučaj Železara – Smederevo na pjenu od Dunava

 

ŽELEZNA VLADA

Kako srpska vlada rešava slučaj Železare u Smederevu. Osvrt na prodaju železare za sajt Peščanik napisao Miša Brkić

 

Smederevo na pjenu od Dunava

Čega god se naša Vlada dohvati, to se pretvori u „sapunicu“ i prati kao latinoameričke telenovele s mnogo srceparatelnih izliva ljubavi i prolivenih suza.

Slučaj Železara - Smederevo na pjenu od Dunava i čovek od čelika
Čovek od čelika rešava slučaj Železare u Smederevu

Tako je i sa pregovorima s američkom kompanijom Esmark oko prodaje Železare Smederevo – napeto se prati prenemaganje dva partnera, koji su iz faze srećno zaljubljenih prešli u period ozbiljno zabrinutih za budućnost zajedničkog života. Čuveni kraj iz američkih filmskih limunada – „i onda su srećno živeli do kraja života“, u slučaju Železare je u ovom trenutku veoma neizvestan, i već svi u rukavu imamo spremljenu savijenu maramicu da brišemo suze i nos, ako ne bude uzvraćene ljubavi s bilo koje od dve strane.

Kako se bližio 1. februar, za kada je Evropska unija najavila definitivni kraj daljeg prikazivanja ove sapunice, tako je atmosfera bivala sve napetija i sve više nas je kršilo prste i grickalo nokte očekujući već jednom taj rasplet i „srećni život forever“.

A onda je jedan od partnera koji se smatra prevarenom stranom, u predbračnom ugovoru zatražio dosnimavanje još nekoliko nastavaka, da pokuša da spere ljagu u toj unapred loše režiranoj sapunici. Potrebno mu je bar još 15 „komada“ nastavaka, jer „razlike u karakterima“ navodno nisu toliko nepremostive da budući zajednički život učine nemogućim.

Zato je naša strana pustila „asistenta snimatelja“, izvesnog savetnika ministra privrede, da prvi izgovori sudbinsku rečenicu da „postoji linija preko koje se ne ide, a to je nacionalni interes“ i da „mi nećemo da budemo rob Esmarka“.

To je već ozbiljan nagoveštaj da bi Srbija mogla da se rasplače, jer ako „pukne ljubav“ – ode 5.000 radnika Železare „na ulicu“, a nacionalni BDP osta bez 1,5 do 2 odsto rasta.

Osim ako nije u pitanju oskarovska gluma glavnih protagonista (koja nam prvo tera suze na oči, a onda izmamljuje olakšanje i salve aplauza), čini se da pregovori teško idu i da tu skalameriju od Železare nije lako utrapiti bilo kome. Problem je u tome što obe strane znaju s čim trguju i svaka pomalo blefira da bi dobila „mrvicu više“.

Publika koja netremice prati svaki nastavak serije, do sada je uglavnom saznala šta nudi „udavača“ i kakvu bi vajdicu od toga imala – da joj „mladoženja“ položi garanciju (15-20 miliona) za „miraz“ (vredan 90-95 miliona) koji ona unosi u zajednički život, da se obaveže („mladoženja“) da će u braku da budu bar pet godina bez obzira na spoljne (tržišne) okolnosti i da svih 5.000 „služinčadi“ u tom periodu moraju da ostanu „na broju“.

Publika skoro ništa ne zna o tome „sučim“ je došao i šta nudi „mladoženja“, pa ga i dalje gleda ispod oka, iako nam se omilio od kad se kao jedini prijavio da nam „uzme“ Železaru.

Publika ne zna, ali iz izvora bliskih pregovaračkom astalu može se saznati da „mladoženja“ i ne nudi bogzna šta. U tržišnoj ekonomiji i krizi kakva još vlada na globalnom nivou i tržištu čelika, teško je obavezivati se bilo kome na „večnu ljubav“, pa tako i Esmark teško može da obeća petogodišnju proizvodnju čelika u Smederevu.

Čini se da je „mladoženja“ dobro proučio i dva ranija „predbračna ugovora“ koje je Srbija sklopila u autoindustriji i avioprevozu. Kako se čuje, Esmark hoće da podigne kredit od 400 miliona dolara (ne 200 kako javljaju neki domaći mediji), ali da garant za taj kredit bude država Srbija, kao manjinski partner-suvlasnik Železare. Čemu se ona, naravno, opire.

Jer, para za tu garanciju (u budžetu) nema, niti bi Srbija time smela da se bavi, jer je od 1. februara pod full monitoringom EU koja od toga datuma zabranjuje (a Srbija je na to pristala) bilo kakvu državnu pomoć industriji čelika.

Esmark nije siguran da je u Smederevu moguće „izliti“ želju našeg premijera – 2,2 miliona tona čelika, koliki je njen davno projektovani kapacitet. Prethodni vlasnik dogurao je do 1,7-1,8 miliona tona i to je bio maksimum. Bez značajnih ulaganja u modernizaciju kapaciteta teško je dostići i dva miliona tona, a puno je upitnika (naročito posle izbijanja ukrajinske krize) i sa nabavkom sirovine.

Iako zvuči kao šaljiva epizoda u smederevskoj sapunici, od prisutnih za pregovaračkim stolom može se čuti i anegdota (valjda nisu mislili ozbiljno) da bi sirovina za pretapanje mogli da budu i oni zarđali bageri s kolubarskih kopova, kad smo već ranije pretopili sve nepotrebne mitraljeze, borna kola i topove.

Da li nam je ovakva sapunica bila potrebna?

Televizijski magovi kažu da je zima idealno vreme za sedenje ispred televizora i gledanje sapunica.

Ali, nevolja je u tome što je naš premijer skoro pa svoju političku sudbinu vezao za obećanje da će sačuvati 5.500 radnih mesta i obezbediti 1,5 do 2 odsto rasta BDP-a i tako rešiti sudbinu skalamerije na Dunavu.

Mada je u početku sve izgledalo „kao pesma“, stvari su se u međuvremenu, kako to obično biva u sapunicama, zakomplikovale.

Železara je postala talac pogrešne odluke našeg premijera koji je unapred proglasio Esmark za pobednika tendera i praktično ga dao „na tacni“. Svi ostali potencijalni interesentni su se povukli, a Esmark je toliko osnažio svoju pregovaračku poziciju da se sad ponaša u skladu s dobijenim poklonom. I može sebi da dozvoli „luksuz“ da potpiše kolektivni ugovor sa sindikatima čeličane, iako ga pojedini „analitičari“ optužuju da „tvrdi pazar“ i da pokušava da za preuzimanje Železare dobije bolje uslove od ponuđenih.

Što da ne. Može mu se.

Miša Brkić

Izvor: Peščanik

Ostavite komentar

Ostavite komentar