DUŠEVNA BOLNICA NEGDE KO ZNA GDE
Dan sumoran – da ne može biti sumorniji! Naravno da ne znam gde sam! Kako bih inače to mogla?! Koji je to kišni sat po redu već koji se sliva niz trougaoni prozor i moje sleđene vene? Beli zidovi – da ne mogu biti belji! Duboko u uglu oplakujuće sobe cvile a možda čak i pljušte dva kompjuterska oka! Kažu mi da pripadaju mom elektronskom suprugu i da smo se venčali juče – baš na moj 50-i rođendan!
A na meni plava, lepršava spavaćica sa zlatnim nitima! Bolje je što nemam ogledalo! To više i ne postoji! Bljesnu groteskna misao na tren. Sve se postiže telepatijom, a možda i ne. Usta sa ekrana šapuću neku romantičnu vibraciju. Ljubavne frekvencije mi prožimaju istanjenu kožu, toliko providnu skoro da vidim kosti na dlanu.
Mogu li dohvatiti prozor? Pa i da mogu, šta imam da vidim? Sve je i tako poplavljeno posle sto godina samoće, a možda i sto dana kiše? A šta ako me čeka neki čamac da me preveze do moga krova? Najednom neki novi krik! Više nije Apl glas mog novopečenog mladoženje, već neki cijučući novorođeni vapaj umazane bebe na Mikrosoftovom laptopu čak tamo u suprotnom ćošku! Sada je zaista dara prevršila meru! Još će mi reći da mi je to bežična ćerka!
Voda studena – prava ledenica! Al’ tu je moja spasiteljka, bogom dana, pozamašna lubenica! Ona će mi krila dati da dojezdim do čardaka, svojih starih vajata! Nojev potop jednom mora stati i onda ću ponovo gajiti genetski nemodifikovani, prirodno slatki kukuruz!
Nada Bošković Mićić
Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma