Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Muzika

Igranjac (Igranke) – Momo Kapor

 

IGRANjAC

 

Igranke su počele već prvog dana pobede, koja u tom trenutku nije nimalo ličila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom, golim grudima i svačim, kako su je docnije predstavljali zaslužni slikari. Pobeda je, u stvari, ličila na veliku igranku od ponoći do zore. Video sam kako su na jednom trgu igrali kozaračko kolo i kako su se nekom vojniku otkačile dve bombe sa pojasa dok je zaneseno skakao u krugu.

Igranke posle rata Igranjac Momo Kapor
Igranke posle rata

Kada se dim razišao, na trgu je ležalo pet mrtvih igrača. Bila je to najlepša smrt koju sam ikada video.

Iz zvučnika obešenih u krošnji lipa krkljao je Johan Štraus.

Na telefonskoj govornici, okružen razjarenom gomilom, stajao je predratni industrijalac sa tablom na grudima, na kojoj je pisalo: ŠVERCER, a njegova kći, koja ga se odrekla, igrala je valcer »Iz bečke šume« sa mladim poručnikom niz Glavnu ulicu u dužini od tri tramvajske stanice. Vraćali su se tramvajem koji se sporo probijao kroz igrače, oznojeni i uzbuđeni od pobede i ljubavi.

Neko je ležao u prašini jecajući »Veza, veza – drži vezu …«, a neko drugi mu gurao ključ u stisnutu šaku da ga povrati, dok su se sa neba rušili slapovi obojenih raketa.

A onda se igranke lagano povukoše sa ulica i trgova u napuštene vile i gimnastičke dvorane. I kada smo mi, deca hladnog rata, zaigrali svoj prvi argentinski tango »Ljubomoru«, još su se mogli videti gipsani anđeli na tavanicama kako odozgo, iznad naših glava, bulje u neko, samo njima poznato vreme. Pod nogama nam se raspadao izgoreli parket – trag vatri na kojima su se grejale nepoznate vojske. Živeli smo između dve igranke, od subote do subote.

Jednoga dana odnekud se pojaviše i retki saksofoni: blistave, dobro čuvane životinje iz kojih se rasipao lepljivi zvuk, pun neizrecive nostalgije i bola. Na zakrpljenim bubnjevima pisalo je »Kongo jazz«, ili nešto slično — bile su nacrtane i dve palme iz neke obećane zemlje, kojoj smo se približavali, korak po korak, gazeći nespretno noge svojih partnerki. Pojaviše se i reči čudnog zvuka: frajer, degen, troking, bugi-vugi. Najsmeliji igrači igrali su sve brže i brže, tresući se sklopljenih očiju u ekstazi. Oni što su se tresli najbrže bili su najzapadniji. Na igrankama su izbijale tuče – najpre vrisak, zatim šištav zvuk pocepanih revera, i kratki udarci u gužvi. Krv na jednoj beloj, uštirkanoj košulji.

Fokstrot je zamenio tango, a sving – engliš valcer. Rokenrol je oterao u staro gvožđe bugi-vugi, za koji smo mislili da je večan. Jedno vreme tresli smo se kao sumanuti u ritmu egzotične »rašpe«, da bismo koju godinu kasnije učili korake mamba, sambe, rumbe, ća-ća-ća, bosa nove i lenjeg bluza.

»Dame su birale« i dugo obilazile salu odlučujući se koga da izaberu.

Iz tih sumornih gimnastičkih dvorana izašli su u svet voljeni i nevoljeni, očajnici i srećnici, razbijači i hazarderi, lažovi i sanjalice, pobednici i uvređeni, raznevši jednom zauvek svoje uspehe i poraze. Deca pobede.

Oni nevoljeni su posle hteli da se revanširaju, da pokažu kako danas vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.

Ponekad, oni se sreću i, gle, ponovo ih obmotava tuljenje onog jedinog saksofona u varoši: Geršvin ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.

 

Momo Kapor

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter