Vrata tišine

VRATA TIŠINE

Volim te, rekao mi je. Mmm…

I ja tebe volim, odgovorila sam (valjda) mekim glasom.

I kad ćemo početi da živimo zajedno, upitao je (pomalo nestrpljivim tonom, rekla bih).

Ne znam, odgovorila sam (i ja već pomalo nestrpljiva od ponavljanja ovog besmislenog odgovora).

Vrata tišine

Kako to ne znaš, nastavio je (a glas mu je već prerastao u viku).

Eto tako lepo, ne znam! (vikala sam sada i ja).

Zar je to najbolji odgovor koji možeš da mi daš (i dalje je vikao)? Znaš li ti kako je meni teško da stalno ponavljam isto pitanje, očekujući konačno da mi odgovoriš nešto suvislo, a? Znaš li ti to? Ili te uopšte nije briga za to kako se ja osećam (uh, sad je već urlao i želela sam samo da pobegnem).

Ne znam, odgovorila sam (sasvim tiho), mislim da ti nije lako, ali ne znam zašto ga onda uporno ponavljaš, zar ne možeš jednostavno da sačekaš još…

Da sačekam, da sačekam, pa čekam već godinu dana!!! Da li si ti uopšte svesna šta propuštaš? (vikao je i mahao rukama oko sebe, izgledao mi je vrlo odbojno u tom trenutku).

Verovatno nisam, izgovorila sam (sasvim tiho) i počela da se oblačim.

U tom trenutku nastala je tišina. Prava, velika, duboka tišina. Baš ono što mi je bilo potrebno da na miru izađem. I zatvorim vrata.

Suzana Vemić

Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma