CRVENA RUŽA
Topao julski dan. Muž i ja imamo posla u gradu.
Seli smo da se osvežimo. Devojče prodaje ruže i muž mi kupi jednu. Od toplote, ruža je svenula.
Ulazimo u zgradu, šeretski kažem:
– Da napravimo štos! Zadenuću ružu u naše poštansko sanduče.
Bio je iznenađen predlogom, ali je samo slegnuo ramenima. U toku dana smo čuli komentare stanara našeg ulaza:
– Vidi ti komšinicu! Žena u godinama, a ima obožavaoca!
– Sigurno je zavela nekog! Šta joj to treba? Svašta!
– Nije ona kriva, ako joj neko ostavi cvet…
Uveče je moja ruža bila zadenuta u sandučiću raspuštenice sa drugog sprata. Skoro smo se sudarili sa
njom. Ponosno nam je rekla:
– Nisam još za bacanje! Eto, crvena ruža!
Iako sasvim uvela, ujutro rano, ruža se našla, u sandučiću udovice…
– Baš si napravila štos – tužno je rekao muž.
Tako je moja šala uzburkala strasti i emocije mirnih stanara jedne višespratnice.
Biljana Dimitrijević Martinov
Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma