Gluvo doba – Utopija i utopisti Velikog brata

VELIKA UTOPIJA

Kako veliki i mali utopisti sanjaju i smišljaju da stvore veliku utopiju. A gde vodi Utopija ovaj svet ogrezao u grehu

Utopija je delo Velikog brata, odnosno one inteligencije koja se do pre samo jednog veka jasno prepoznavala kao djavo, a sada je djavo toliko sveprisutan da ga ljudi više ni ne vide a ni ne primećuju, misle da je nestao, da nikada nije postojao i da je samo plod mašte. A djavo nikada nije bio prisutniji i evidentniji nego danas, ima ga prisutnog i istetoviranog na telu čoveka, na televiziji, na hrani koju jedemo, na svim medijima se cereka, decu zabavlja u video igricama i kao lutka, njemu muzičari pevaju pesme i pokazuju njegov simbol rogate šake, podižu mu spomenike, čak ima i svoju crkvu, crkvu Satane.

Pravoslavna vera i ledolomac za ohladnelo srce čoveka

Ali ljudi ne veruju da ono što je sveprisutno i zaista postoji, jer im je srce ohladnelo a um im je satana okovao. Ljudi besplodno sanjaju da će ih njihove zamisli odvesti u raj na zemlji, da će se stvoriti velika utopija u kojoj će hiljadama godina vladati mir, sreća, bogatstvo i ljubav. Ljudi veruju samo sebi i svojim idejama koje se njima lično dopadaju, pa to projektuju na čitav svet. Djavo je inače veliki lakrdijaš i iluzionista, osim što je prevarant i lažljivac.

Mnogi veliki i mali ljudi pokušavaju da stvore utopiju. Utopiju od svoje porodice, okoline, grada, države, čitavog sveta. Utopisti nekada budu moćni kao što su to bili komunistički diktatori ili krvavi Napoleon, pa pokušaju da izvezu revoluciju i urede svet po svojoj viziji i dogmi. Utopista i utopija otuda je uvek bilo kroz istoriju. Mnoge verske sekte su nastale kao plod utopijskih duhovnih obmana kojima su samozvani proroci bili opsednuti i koje su prorokovali zaludjenim ljudima. Čitava jedna religija kao što je budizam je jedna velika Utopija, a da ne govorim o mnoštvu malih hrišćanskih sekti, koje sve vode poreklo iz protestantske jeresi koja je Boga zamenila čovekom.

I velika Rimokatolička crkva, kad je otpala od pravoslavne crkve, počela je da se ponaša utopistički. Da bi došla do moći da uredjuje svet katolička crkva je postala obuzeta okultizmom, pa više blagodatne zaštite nije bilo dovoljno u njoj, i počela je da stvara neki svoj zamišljeni raj na Zemlji, Božiju državu i izrodila je mnoštvo pre svega hrišćanskih mislilaca koji su zamišljali Utopiju i raj na zemlji.

Glavni proizvod utopijske misli je stvaranja humanizma i renesanse, epohe od koje je počela dominacija mističnih ideja i sveobuhvatnog paganizma velikog brata, odnosno djavola. Kada je papa video da time katolici gube društvenu moć, okrutan pokušaj Rimske crkve da se suprostavi tome i paganizmu koji nije bio pod njenom kontrolom, bila je inkvizicija.

S druge strane sveta, pravoslavni hrišćani nikada nisu verovali u utopiju i raj na zemlji, jer to nikada nije ni obećano ljudima od strane Boga i toga nema u Bibliji. Pravoslavnim hrišćanima je obećano da u svetu u kome vlada Veliki brat, odnosno djavo, nije lako živeti i da će stoga što veruju u Isusa Hrista biti stalno progonjeni, što se stvarno i dešava kroz čitavu istoriju – pravoslavno hrišćanstvo je stalno napadano i gonjeno sa svih strana. To donekle odlikuje i pravoslavni duh i poimanje sveta. Pravoslavni narodi pošto nisu verovali u utopiju na zemlji, nisu se ni trudili da je silom ili milom stvore, kao rimokatolici ili protestanti. Otuda su sve pravoslavne imperije, a tu mislim na Vizantiju i Rusiju, uvek bile miroljubive carevine, koje se nisu širile kolonijalnim ratovima i varvarskim osvajanjima, za razliku od zapadnih carstava koje su kolonizirale čitav svet ognjem i mačom. Vizantija je bila oličenje svetovne i verske simfonije, sklada neba i zemlje po pravoslavnom predanju. Time pravoslavlje pokazuje zdrav razum da istoriju i život na zemlji sagleda onakvim kakav jeste, bez bajki i umišljanja, jer Vizantije nije bila savršena država i imala je svojih slabosti, ali su se kroz nju ljudi i vernici lakše spašavali. Pravoslavni hrišćani nisu verovali u beskonačan život, idealno društveno uredjenje, večiti mir, život bez bolesti i patnji, jer duhom nisu bili od ovoga palog sveta. U to su verovali jeretici.

Taj satanski nagon da se na zemlji ili na drugoj planeti stvori raj, vodi besomučno zapadnu civilizaciju. Taj nagon nadahnjuje male i velike utopiste da smišljeno ili glupo stvaraju sve ludje i mahnitije teorije kako da se svet uredi po njihovoj zamisli i volji. Zamislite to, pojavi se neki pametnjaković koji ima ideju kako da milijarde raznolikih ljudi treba da živi i da sluša njegove zamisli. Takve utopističke ideje mogu da nose samo umovi ljudi koji su zavedeni satanskom voljom i inteligencijom, jer takva stremljenja samo vode sukobima i ratovima, jer onaj kojji zamišlja raj, silom ili milom hoće sve da utera u isti tor, vuku na poklonjenje.

Pravoslavno hrišćanstvo zna već skoro dve hiljade godina da je Velika utopija odavno smišljenja od strane djavola i da on vekovima unazad preko malih i velikih utopista i ideja, pokušava da stvori carstvo Antihrista. To je sve opisano u Apokalipsi i veoma začudjuje kako je nešto što je pisano pre dve hiljade godina danas tako aktuelno kroz Ujedinjene nacije, pokret ekumenista, globalizam i pokušaj silom da se svet ujedini u vrednosnim idejama.

I pravoslavni hrišćani potpadaju pod utopističke ideje ekumenizma, na primer. Mnogi vernici, sveštenici i monasi počinju da podržavaju dijalog sa inoslavnima i ekumenističke ideje, naivno verujući da se istina i laž mogu pomešati. Veruju da se nekako moramo prilagoditi inoslavnima, kako bi im preneli blagu reč. Ne znaju da to čini sam Duh Sveti a ne oni grešni ljudi. Takvi pravoslavni vernici postaju otpadnici od vere i pokušavaju čitavu crkvu da sunovrate u globalnu uniju crkava, što je predvidjeno za kraj sveta.

Da li su ovo zaista zadnja vremena pred dolazak svetskog cara Antihrista ne znamo, vidimo da su pokušaji da se to desi žestoki i neumoljivi, ali sve je ipak do nas i Gospoda. Ako mi budemo revnosni i budemo živeli po Božijim zapovestima, Bog će sprečiti Antihrista i sačuvati stado svoje malo, produžiće nam dane na Zemlji. Antihrist je kao i sve drugo što je loše, iskušenje koje nam se daje, da ga prevazidjemo i što bolje očistimo svoju dušu.

Mali i veliki utopisti nemaju mnogo čistu dušu, otuda ni pamet. Zbog greha koji su činili i koji čine, um im je opsednut satanskim idejama. Sam djavo ih tera da divlje i mahnito maštaju da je njihova ideja velika, humana i plemenita, i samo kada bi imali moć, ubedili bi sve ljude da je to za njih najispravnije. Ali koliko ima ljudi na planeti, toliko na svakog od nas ide po jedan djavo da nas tera u samo nama znanim pravcima, a na neke nasrće i po nekoliko djavolovih službenika, otuda se ljudi tako čudno ponjašaju, toliko su različiti, svojeglavi, gordi, grešni, neukrotivi. I onda se pojavi veliki mislilac koji će da to sve promeni, kakvo glupo i naivno razmišljanje malog utopiste.

S druge strane, moćni ljudi na vrhu svetske piramide moći, zaista stvaraju Veliku utopiju koju je veliki brat, ili veliki arhitekta osmislio. Njima djavo, taj veliki kreator univerzuma kako ga oni zovu, daje im moć i znanje, daje im uputstva kako do moći i sile da dodju, te ih uči i podstrekava kako da silom i milom uvedu svet u jedan tor, u jedno globalno društvo na čije čelo će doći njegov sin Antihrist. Otuda se svetu nameće greh i otuda se sve žešće i jača napada pravoslavna crkva, jer je samo ona, jedna i jedina ostala koja smeta djavolu. Sve ostale religije, sekte i jeresi će se medjusobno dogovoriti kada djavo to reši, jedino mu pravoslavlje kao vera smeta i smetaju mu svi znani i neznani pravednici iz celog sveta koji se protiv njega bore čistotom svoje duše. Svi ostali su već njegova vojska, bili toga svesni ili ne, imali ili nemali svoje utopističke ideje.

Najveća zabluda svih utopija i bazična greška utopista je što pretpostavljaju da su ljudi insekti ili roboti bez emocija koji će da prihvate njihov model idealnog uredjenja sveta jer je to korisno za sve. Nepoznavanje zla i šta ono nosi sa sobom, utopisti veruju da se ljudi mogu ukalupiti u zahtevani idealni poredak, prenebegavajući sve slabosti čoveka i njegovu nepouzdanost karaktera i osećanja. Oni apsolutizuju ljude i svoj ideal uredjenja sveta, jer su zaneseni sopstvenom pameću i veličinom da oni znaju šta je najbolje za čovečanstvo. A ne shvataju da je svaki čovek utopista sam za sebe.

Kad se osvrnete unazad i vidite koliko je miliona ljudi ubijeno i žrtvovano zbog velike ili male utopije, kako su socijalistički ideolozi i jakobinci, komunisti, globalisti, verski fanatici, društveni refarmoatori pobili ljudi u ime svoje ludačke ideje, trebalo bi vam svima biti jasno kakva mračna sila je stajala i još stoji iza njih. A tek ono što danas Zapad čini stvarajući silom Novi svetski poredak, bez milosrdja i bez tolerancije nameće nemoral kao društveni standard, govori samo o tome da borba čisttih duša sa svetom satane i dalje predstoji.

Kod utopista zdravog razuma nema, oni to ne vide a ni ne čuju kad im se kaže, gluvi su.

Š.V.

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.