КОСОВO И АРАРАТ – две светиње, српска и јерменска
Интервју: Бабкен Симоњан, књижевник, преводилац, есејиста, Почасни конзул Србије у Јерменији
Кроз ћирилицу Срби морају да опстану јер вам је ћирилица одбрана од сваког зла и освајача. Српско писмо је ћирилица и ту нема расправе. Српска ћирилица је савршенија од латинице, то је доказано лингвистички. Да би неки писац написао нешто о Косову мора да носи српско крвареће срце у грудима. Нама Јерменима је јасан бол, јасна носталгија Срба за Косовом и Метохијом. Нама, као и Србима отете су историјске територије наше отаџбине, каже Бабкен Симоњан.
Познати Јерменски песник Бабкен Симоњан, Почасни конзул Србије у Јерменији познат је и као преводилац, есејиста, србиста, културни делатник. Рођен је 1952. године у Јеревану (Јерменија). Аутор је десет књига песама, есеја, путописа и преко 800 публикација. Од 1975. бави се јерменско-српским књижевним и културним везама, истражује јерменску малобројну заједницу у Србији. Добитник је бројних награда и признања за свој рад међу којима је и награда „Свети Сава“ која му је додељена 1994. године у Пећи за књигу „Кроз балканску ватру“. Добитник је , такође, и „Златне значке“ коју додељује Културно просветна заједница Србије.
Бабкен Симоњан – Почасни конзул Србије у Јерменији
Велико пријатељство према Србији као и сличност судбине српског и јерменског народа основни су разлог и покретач овог разговора.
Ваша екселенцијо, реците нам, молим Вас, које сте приоритете зацртали као почасни конзул Србије у Јерменији, у својој дипломатској мисији?
-Новембра 2006. године одлуком Владе Републике Србије именован сам за Почасног конзула Републике Србије у Јерменији. Моја конзулска делатност обухвата готово све сфере јавног живота: дипломатију, књижевност, културу, спорт, науку, образовање, привреду. Али ја дајем предност културној делатности, јер сам, пре свега, писац и културни делатник. И управо имајући у виду моју дугогодишњу културолошку делатност Влада Србије ме је именовала за Почасног конзула. Често одржавам предавања о Јерменији за српску публику и о Србији за нашу, организујем књижевне вечери, Дане јерменске и српске културе у Београду и Јеревану, изложбе српских и јерменских уметника, наступам, објављујем књиге, текстове, преводим српску књижевност на јерменски језик, а такође представљам јерменску књижевност и културу српској јавности.
А што се тиче мог конзулског рада, морам да кажем, кад год долазе српске делегације, званичне и познате личности, увек сам уз њих и увек покушавам да будем од користи, јер ми је дужност да у Јерменији заступам српски интерес, да представим Србију на највиши могући начин, што и чиним ево већ четрдесет година.
Ви сте се толико саживели са српском историјском прошлошћу, културом, традицијом и посебно поезијом да сте инспирацију налазили у митовима Косовског боја, посебно у елементима трагедије и подвига?
-Српска историја ми је позната још из времена када сам је учио у основној школи. Имали смо предивну учитељицу историје средњег века. Једном је ушла у учионицу и рекла нам: Драги ђаци, данас ћу вам говорити о Косовском боју из 1389. године. И сазнали смо доста о српској средњевековној колевци, Косову и Метохији. Са усхићењем нам је причала о цару Лазару, Југовићима, Милошу Обилићу, свим косовским јунацима који су бранили свету српску земљу од турског зулума. Тај школски час је за сва времена остао у мом осећању. Прошло је тачно пола века, а прича наше наставнице ме прати и даље – до дана данашњег. Нисам слутио да ће једног дана тај час историје о Косовском боју бити судбоносан. Није ми жао што сам своје списатељско перо посветио Србији, јерменско- српским вазама. Оставио сам иза себе нешто трајно за историју јерменско-српских односа. Али тек предстоји да урадим нешто што до сада нисам. Да сам, чудом, имао два живота, не бих успео да остварим своје идеје и замисли.
Косово и Метохију сте упознали 1993. године када сте се у манастиру Грачаници дивили Симониди згаснутих очију, колико фресци на зиду вековне светиње, толико и Ракићевој песми. А онда сте нам, већ 1994. даровали своју „Косовску песму“?
-На Косову сам био више пута, али прва посета је незаборавна. Са караваном српских песника у октобру 1993. путовао сам у колевку српства. Већ првог дана гледајући прелепу Грачаницу присетио сам се приче моје учитељице о Косову. Дуго сам гледао ову Божју творевину. То је прави бисер српске средњевековне архитектуре. Водич нам је причао занимљиве детаље из историје зидања Грачанице, показао нам је на зиду Симонидину фреску ископаних очију. Занемео сам гледајући и слушајући. У том тренутку у мојим ушима као да су одзвањале строфе чудесне Ракићеве песме „Симонида“.
И тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада тужна Симонида
Твоје већ давно ископане очи.
Био сам ганут. Већ током боравка на Косову написао сам своје прве стихове, али касније косовска тема је постала једна од централних у мојим написима о Србији. После бројних боравака на Косову написао сам неколико песама а међу њима и песму „Симонида“. Касније сам схватио да није једноставно писати о Косову. Да би неки песник написао нешто о Косову мора да носи српско крвареће срце у грудима. Нама Јерменима је јасан бол, јасна носталгија Срба за Косовом и Метохијом. Јасан нам је неправедни однос бездушног света према Србији јер смо ми као и Срби, имали крваву судбину, нама као и Србима, отете су историјске територије наше отаџбине. Ми знамо шта значи црква без крста, зидова и свештеником са камом пресеченим грлом. И можда због тога врло добро разумемо Србе. И није случајно што сам Србији посветио један леп венац песама, а такође и есеја и путописа.
Какве сте утиске стекли тада и да ли сте могли наслутити шта ће се дешавати после?
Знао сам да је косовска земља кроз историју увек била немирна, али нисам слутио да ће једнога дана Косово опет доживети своју нову и страшнију голготу. Није ми било чудно, јер добро познајем српску историју која крвари ево већ више од 600 година. Када су падале смртоносне бомбе на Србију а нарочито на Косово и Метохију, схватио сам да су Срби поново стављени пред олтар жртве. Марта 1999. зло је поново подигло главу с намером да уништи све што је српско. Тада је јерменска јавност пажљиво пратила сва дешавања на Космету. Мој телефон није „ћутао“, непрекидно су ме звали моји пријатељи по перу, књижевници, уметници, научници, интелектуалци, званичници. Предлагали су да организујемо протестни скуп солидарности са српским народом.
Написао сам текст солидарности са српским народом, обратио сам се нашим интелектуалцима, писцима, глумцима, критичарима, архитектама. Сви су се радо одазвали мом предлогу за потписивање писма солидарности. Тих дана је јерменска штампа често објављивала моје текстове о Космету. Наступао сам на Радију, организовао скупове наших интелектуалаца. И, верујете ниједан јерменски писац није написао ни једну антисрпску реченицу. Наша штампа је била пуна критике према Западу који је 78 дана бездушно бомбардовао најлепшу земљу на Балкану.
Отели су вам најсрпскији део Србије. Лично мени, који сам везан за Србију скоро пола века, разумљиви су ваш бол и носталгија. Али да не заборавимо познату српску изреку да је „Отето проклето“! Доћи ће време када ће Косово поново бити српско, као што је било увек.
О чему говорите у књизи „Од Арарата до Косова“ коју сте објавили 2000. године у Београду?
-То је књига мојих песама, есеја и путописа са искључиво српском тематиком које сам објавио раније у јерменској и српској штампи. У њој причам о паралели између две напаћене сестринске земље, два напаћена, али достојанствена народа. Кроз писану реч говорим о сличној трагичној историји. С друге стране у књизи „Од Арарата до Косова“ обликован је мој став о јерменском Арарату и српском Косову. То су два симбола и две светиње за нас и за вас. Арарат је света јерменска планина на којој се у давна, библијска времена, зауставила Нојева Барка, а Косово је српско светилиште – колевка српске средњевековне државности. Сваки Јерменин сузних очију гледа на свету планину Арарат, са надом и вером да ће једног дана она бити враћена својој матици, као што сваки Србин с крварећим срцем чека да се Косово поново врати Србији. Књигом „Од Арарата до Косова“ још једном скрећем пажњу Јерменима и Србима да не смемо заборавити света места, све што нам је отето од стране вековних и заједничких непријатеља.
Превели сте и неке одломке из „непреводивог“ Његошевог „Горског вијенца“. На какве сте тешкоће наилазили током превођења?
-Превођење „Горског вијенца“ је велики изазов. Многи сматрају да је то непреводиво дело. Не слажем се са тим. Ако је преводилац професионалац, ако добро познаје историју, обичаје и прилике свог и другог народа , он ће, без сумње, прилагодити превод законитостима језика на који се преводи дело. Нама Јерменима „Горски вијенац“ је разумљив из врло простог разлога јер Његош у своме спеву говори о борби против турског зулумћара, вечитој борби која је непрестана.
Користим прилику да читаоцима скренем пажњу на то да је Његош свој „Горски вијенац“ 1847. године обајвио у јерменској штампарији Конгрегације Мхитариста у Бечу. Те исте године, своју прву збирку песама је објавио у истој штампарији српски песник Бранко Радичевић. Мени апсолутно не прави никакав проблем Његошев епски десетерац јер ја пишем песме готово у свим песничким формама (дистих, катрен, сонет, рубаји, терцин), такође у десетерцу епском и лирском.
Највећи проблем је Његошево метафоричко мишљење. Без схватања тих метафора је немогуће обезбедити аутентичан и квалитетан превод. Ја, наравно, читам све што се тиче „Горског вијенца“, читам такође све књиге о Његошу са коментарима и Решетара, и Банашевића и Младеновића. Тиме правим паралелу између анализа свих истраживача који су се посветили Његошевом стваралаштву. Превео сам до сада четвртину спева. Сада правим паузу са превођењем „Горског вијенца“ и имам утисак да ћу овај препев довршити у старијим годинама.
Са Запада нам често стижу поруке да се оканемо прошлости?
-Не само вама, већ и другим малобројним народима који имају порекло и корене, стижу поруке да забораве своју прошлост и културу. Ништа ме не чуди. То су покушавали да раде и нама, али није успело. Још у совјетско време на Јерменију су вршили притисак да се одрекнемо нашег националног писма које је створио свештеник Јерменске апостолске цркве Свети Месроп Маштоц још почетком петог века, 405. године. Тражили су да пређемо на латинично писмо. Наравно није успело. Код Јермена је веома дубоко усађено историјско памћење и присутна свест о пореклу. Прво су се побунили писци, па научници и уметници, па цео народ, а срећом уз нас је било и јерменско руководство које се противило тој такозваној антијерменској „културној глобализацији“. Сваком образованом човеку је јасно да за очување националног идентитета, пре свега, треба сачувати језик, веру, и отаџбину. Управо због тога Запад тражи да се малобројни и стари народи одрекну свог порекла. Са Јерменијом се то неће десити. Јермени су јак народ.
Дела која сте објавили на српском језику штампана су на српској ћирилици. Како ви гледате на овај проблем идентитета Срба, у овом веку?
-Лично за мене не постоји српска латиница. Сваки народ мора да има једно писмо. Српско писмо је ћирилица и ту нема расправе. Не једном, имао сам прилике, да од неких Срба чујем да је ћирилица „сељачко писмо“ . Не могу да разумем људе који овако размишљају. Шта значи „сељачко писмо“. Писмо је писмо и оно служи свима – сељацима, и варошанима. Српска ћирилица је савршенија од латинице, то је доказано лингвистички. Србе и српску културу уништавали су и кроз латиницу, а многи Срби деценијама нису били свесни тога. Свако одрицање од националног писма може да доведе до трагичних случајева, до губитка националне свести, а на крају и нестанка.
У Србији сам објавио пет књига и ниједна није на латиници, нити ће која бити. Кроз ћирилицу Срби морају да опстану јер вам је ћирилица одбрана од сваког зла и освајача.
Ретки су народи као Јермени и Срби који имају песме – тужбалице. Какви су то „документи“?
-У праву сте. Врло ретки су народи који имају тужбалице. Народи који не знају шта значи отета отаџбина или страдање неће разумети шта је тужбалица, камоли ће је имати. Велики јерменски песник Григор Нарекаци који је живео на обали језера Ван у десетом веку, написао је своје ремек – дело „Књига тужбалица“ или „Књига тужних певања“, која постоји већ више од хиљаду година и увек ће постојати док постоји јерменски народ. То је непревазиђено литерарно штиво које је преведено на више језика. Управо кроз та тужна певања народ је увек изражавао свој бол и своја осећања.
Како успевате да остварите национално јединство када у Јерменији имате двоструко мањи број становника него у дијаспори?
-Без националног јединства се не може остварити ништа. Ту нам помажу наши истакнути интелектуалци – писци, историчари, уметници, научници, политичари, елитни људи. Они су покретач националних идеја. Кроз њихову активност народ види своју будућност. А с друге стране, јерменска дијаспора у свету, која није мала, има нас ван отаџбине близу шест милиона, и заједно се боримо за опстанак, нарочито у овим временима глобализације када нам стране туђе силе намећу своју вољу јер им је задатак да сломе то наше јединство и националну културу, књижевност и да пропагирају разарање, убијање, крварење…И не престају притисци са Запада, пре свега Америке да прихватимо оно што није у складу са нашим менталитетом.
Одлуком председника Републике Србије Томислава Николића на Дан државности, одликовани сте Златном медаљом Републике Србије. То је прво државничко одличје које сте добили за допринос сарадњи две земље?
-Златна медаља која ми је додељена из руке председника Томислава Николића ове године на Сретење још је један доказ моје привржености према сапатничкој Србији. То јесте моје прво државничко одликовање. Пуно ми је срце за тако високо одликовање, са друге стране та награда обавезује да радим још више у част Јерменије и Србије и да правим нове мостове пријатељства Јерменије и Србије којима ће пролазити нова поколења.