Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Љубичасто небо                           

                                   Наташи

.

Кад се у своју низину спустим

у тами својој јаукнем од бола

Кад тражим зрнце слободе

и пространства пахуљастих поља

Кад мостове порушене у себи припајам

да њима поново могу проћи светле мисли

мојих узлетања

Кад рукама својим поново бих да дохватим небо

Кад вапајем покушавам да коракнем напред

и да себе у себи придигнем

Кад клонем са мишљу да немам право

да о својој патњи говорим јавно

Кад хоћу и када не могу

и када у тим часима

тишина постаје прибежиште

Кад бездно се дубље отвара

за мисли без циља

и осмехе без покрића

Кад време стоји

а ја бих да прескочим дане и недеље

Кад стешњена сам људима у пространству

где свака реч болно звечи

а излаза нема

иако се намећу бројни путокази

Кад мислим да расплет је

немогућ  нестваран  необјашњиво  далек

Кад црнило жижи у слепоочницама

и када се све прелива у ништа

а ја сам немоћна да сагледам

и бол душе да умирим

Кад су и светли дани у сећању

отужно појање

Тада

као из небеса

дође Реч

да извага и премости

и придигне и ослушне

и оснажи и покрене

па опет ништа постаје све

и озари се поглед

и птице ме понесу

и бездно се у ливаду подигне

и мириси светлоносни

зраком дишу

и планина врхови

дозивају небо

и прену се из груди песма

и растера сивило несна

и блистава лепота зачара дан

и све поста бисерно јасно

Тада

спокојна

знам

да Неко

у Богу мој

спава и сања

и у молитви мојој пребива

 

Речи  добронамерне критике, разумевања и подршке, у једном мом поклекнућу, значиле су ми зато што ми их је упутио прави пријатељ, моја драга Наташа.

Тако је настала ова песма, 2011. године.

.

Валентина Златановић – Марковић.

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: